NATO ante portas

Zašto su u NATO-u upravo sada odlučili da aktiviraju poziv oficijelnom Sarajevu, budući da im je dobro poznato da potencijalni kandidat za članstvo nije ispunio primarni uslov iz 2010. godine

Severnoatlantska alijansa prisetila se Bosne i Hercegovine i pozvala državu koja je po mnogim elementima faktički međunarodni protektorat, da, ukoliko to želi, pokrene Akcioni plan za ulazak u NATO (MAP). Da bi se slomio otpor Republike Srpske koja ne pristaje da na silu kao deo BiH bude ugurana u vojnu organizaciju iz Brisela, zapadni scenaristi pokušavaju da, koristeći tragediju porodice Dragičević, na ulicama Banjaluke putem obojene revolucije sruše Milorada Dodika ili ga bar toliko oslabe da mora kapitulirati pred njihovim zahtevima.

ODMRZAVANJE NATO PROCESA Pre nego što analiziramo dešavanja u najvećem gradu Republike Srpske – koja su, nimalo slučajno, dobila ogroman publicitet i podršku u zapadnim i beogradskim krugovima i medijima globalističke orijentacije – vratićemo se početku ove priče, odnosno razlozima zbog kojih su formalni čelnici NATO-a rešili da baš sad pruže šansu zemlji koja ne ispunjava nijedan kriterijum za članstvo da pođe prema svetloj budućnosti u Briselu.
Podsetimo, još 2010. zapadni vojni savez postavio je dejtonskoj tvorevini uslove koje mora da ispuni ukoliko hoće da krene prema prijemu u članstvo, posle čega je sve ove godine čitav proces ostao zaleđen.
Naravno da ne može biti ni reči o tome da su u NATO-u ijednog trenutka zaboravili na BiH, kao što je teško poverovati da će se čelnici saveza prema ovom pitanju u praksi ponašati u skladu sa izjavom generalnog sekretara Alijanse Jensa Stoltenberga da je „sada na Bosni i Hercegovini da odluči hoće li učiniti šta joj je ponuđeno“.
Postavlja se, naravno, logično pitanje zašto su u NATO-u upravo sada odlučili da aktiviraju poziv oficijelnom Sarajevu, budući da im je dobro poznato da potencijalni kandidat za članstvo nije ispunio primarni uslov iz 2010. kojim je bilo predviđeno da se sva nepokretna vojna imovina u zemlji (čitaj: u entitetima) mora uknjižiti kao državna imovina u vlasništvu Ministarstva odbrane BiH, te da je – što je za celu stvar još važnije – Banjaluka, usvajanjem rezolucije o vojnoj neutralnosti u Narodnoj skupštini RS, izrazila jasno protivljenje ovog entiteta ulasku u Severnoatlantsku alijansu.

[restrict]

ZAOKRUŽIVANJE REGIONA Odgovor je, čini nam se, očigledan. Kreatori NATO politike procenili su da je došlo vreme da se, milom ili silom, završi posao „zaokruživanja“ celog regiona u ovoj organizaciji i tako preseče svaka veza Rusije s prostorom gde najveća slovenska zemlja ima simpatizere, a samim tim i potencijalne saveznike.
Kao „nerešeni problemi“ ostali su još Srbija i, zbog postojanja Republike Srpske, dejtonska BiH, pri čemu je prva izabrana za dovođenje pod skute NATO-a. Uvlačenjem BiH, mimo volje Republike Srpske, u zapadni vojni savez bi se, bar tako procenjuju kreatori ove akcije, učinio ključni korak ka pretvaranju nekadašnje centralne jugoslovenske republike u „normalnu“ unitarnu (bošnjačku) državu, ali i diskreditovao neposlušni Milorad Dodik, dok bi se Moskvi još jednom pokazalo (posle Crne Gore i Makedonije) da je nemoćna da zaštiti svoje prijatelje (i interese) u odmeravanju snaga s „glavnim gazdom“ na eksjugoslovenskom prostoru. Državnik iz Laktaša izgubio bi manevarski prostor, kao i poverenje naroda u opravdanost njegovog patriotskoga kursa pošto bi se pokazalo da je nemoćan da ispuni dato obećanje o jednom od kamena temeljaca svoje politike. U kontekstu nove geopolitičke realnosti dotadašnje skladne veze između „velikog i malog partnera“ pretvorile bi se u praznu ljušturu, pošto bi pragmatični Kremlj, bez obzira na simpatije, morao da tretira okupiranu teritoriju Republike Srpske kao legitimnu metu u eventualnom ratu s NATO agresorom.
Na red bi tada došla oslabljena i za NATO „usisavanje“ manje otporna Srbija. Beograd bi se ne samo suočio sa ozvaničenim prisustvom Severnoatlantske alijanse na Drini i nasilnim rušenjem dosadašnjeg dogovora s Banjalukom – koji je podrazumevao da RS prati i usklađuje svoj (tačnije BiH) vojni status s pozicijom matice – već bi ovakvo brutalno „dovođenje u red mlađeg brata“ moglo da ima ogroman psihološki efekat na stav mnogih protivnika ulaska Srbije u NATO. Oni bi, jednostavno, pod utiskom gaženja Republike Srpske i potpunog zaokruživanja Srbije od strane izvođača zločinačke operacije „Milosrdni anđeo“ mogli makar nevoljno da zaključe da je svaki dalji otpor NATO integracijama nemoguć. Time bi se, procenjuju stvarni autori aktuelnog plana o guranju BiH u zapadne vojne strukture, izmenio dosadašnji izričito negativan odnos većine građana Srbije prema ulasku u ovu alijansu i stvorili uslovi da zvanični Beograd, makar teška srca, okrene potpuno leđa Moskvi i zatraži prijem na NATO šalteru u Briselu.

ZELENO SVETLO IZ 2009. GODINE Gotovo je izvesno da veliki projektanti iz globalističkih centara moći neće lako odustati od realizacija svojih zamisli, pri čemu će nastojati da maksimalno iskoriste kartu koju im je BiH uručila 2009. godine, kada je zvanično uputila zahtev za Akcioni plan za prijem u NATO. Nažalost, taj dokument je usvojen uz saglasnost tadašnjih ali i sadašnjih vlasti Republike Srpske, a ondašnji član Predsedništva BiH iz manjeg entiteta bio je Nebojša Radmanović, jedan od najbližih saradnika Milorada Dodika i potpredsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata RS.
Dodik je nedavno to svoje davanje „zelenog svetla“ pokretanju procesa ulaska u Severnoatlantsku alijansu pokušao da objasni tadašnjim, u odnosu na današnje vreme, znatno drugačijim međunarodnim okolnostima. Nesumnjivo je da je moć globalista pre 10 godina bila znatno veća nego danas, ali za pronicljivog političara, kakav je bez sumnje Milorad Dodik, već tada je bilo dovoljno signala – kao što su pobeda Rusije nad Sakašvilijevom Gruzijom u kratkotrajnom ratu 2008. ili Putinov govor u Minhenu godinu dana ranije – da se odnos snaga među velikim svetskim silama menja, što je, uz loše iskustvo Republike Srpske sa NATO-om u ratnom i posleratnom vremenu, trebalo da bude dovoljan racionalan razlog da se još 2009. uskrati davanje saglasnosti na želje Bošnjaka i Hrvata da BiH krene ka vojnom savezu u Briselu.
Ostaje doduše zasad nejasno da li je lider RS tada zaista smatrao da put ka Severnoatlantskoj alijansi nema alternativu ili je podršku zahtevu BiH pružio iz taktičkih razloga, procenjujući da će proces ispunjavanja uslova trajati dugo, te da će čitava stvar u pogodnom trenutku moći da se zaustavi. Sada je daleko značajnije pitanje mogu li Dodik i njegovi saradnici da pronađu efikasne načine da osujete plan o prinudnom guranju ovog entiteta kao dela BiH u neželjeno društvo.

(NE)MOGUĆI KOMPROMIS Mile iz Laktaša je, i pored ispoljene čvrstine, dosad više puta pokazao spremnost da, kada smatra tako nešto potrebnim, pravi neočekivane kompromise. Već sada je, međutim, jasno da, za razliku od nekih drugih tema, o pitanju ulaska BiH u NATO ne može biti bilo kakvog kompromisa koji bi zadovoljio sve strane. Jednostavno, moguće je samo da BiH, na zadovoljstvo Bošnjaka i Hrvata, postane član Severnoatlantske zajednice ili da, zbog protivljenja Republike Srpske, oficijelni Brisel i njegove gazde ipak odustanu od projekta. S obzirom na veliki ulog prosto je nezamislivo da Banjaluka pristane na hipotetički „kompromis“ kojim bi – zamislimo taj „scenario“ – prihvatila ulazak zajedničke države u alijansu, a zauzvrat dobila „čvrste garancije“ da trupe NATO neće biti stacionirane na njenom delu teritorije. Bila bi to faktički kapitulacija Republike Srpske jer je iz iskustva najblaže rečeno naivnog Gorbačova dobro poznato kako kreatori kursa Severnoatlanskog vojnog saveza u praksi ispunjavaju svoja obećanja.

IGNORISANJE SRPSKE Da će se protivljenje Banjaluke ignorisati nagovestio je – verujemo, o stavovima zapadnih „zaštitnika BiH“ dobro informisani – bošnjački član Predsedništva Šefik Džaferović, poručivši Srbima kako „o prijemu u NATO ne mogu odlučivati entiteti, već samo država“. Suštinski iste stavove izneli su nešto ranije „vrhovni tumač“ Dejtonskog sporazuma Valentin Incko i ambasada SAD u Sarajevu koji su 2017, nakon usvajanja rezolucije o vojnoj neutralnosti Republike Srpske, ocenili da „Narodna Skupština RS nema zakonska prava na donošenje ovakve rezolucije“, odnosno „da je članstvo u NATO pitanje iz oblasti spoljne politike i odbrane koje je u nadležnosti državnih organa“.
Namere Bošnjaka i Hrvata da zaobilaze stavove Srba pokazala je i odluka Komisije za NATO integracije da, bez obzira na to što zbog odsustva predstavnika Republike Srpske nije imala kvorum za odlučivanje, dostavi Savetu ministara u tehničkom mandatu predlog Prvog godišnjeg nacionalnog programa saradnje sa Alijansom. Odlazeći Savet ministara je doduše odložio razmatranje ovog predloga za 9. januar, ali se može pretpostaviti da će, ukoliko se nastavi dosadašnji kurs ignorisanja, dokument dobiti zeleno svetlo i zatim biti poslat u Brisel, čime će formalno „zaživeti“ Akcioni plan.
Istina je da aktiviranje Akcionog plana ne bi trebalo da automatski znači i brzi prijem Bosne i Hercegovine u ovu organizaciju pošto je predviđeno da kandidat na putu ka željenom cilju mora da sprovede reforme iz oblasti politike, odbrane, bezbednosti, ekonomije i vladavine prava. Ta činjenica, međutim, ne menja suštinu stvari. Baš kao i kod teških bolesti koje, ako se efikasno ne leče, bez obzira na dužinu trajanja po pravilu imaju fatalan ishod, tako će se i proces aktiviranja MAP, ukoliko ga ne stopira Republika Srpska, pre ili kasnije okončati prijemom BiH u Severnoatlantsku alijansu.

TRGOVINA Mada Izetbegović, Džaferović i Komšić uporno i odlučno ponavljaju da Dodikovo protivljenje neće zaustaviti put BiH ka NATO, prvi od Bošnjaka je, barem javno, spreman da pokuša da „trgovinom“ privoli Dodika da se u ime Srpske saglasi sa željama druga dva naroda u državi. Bakir Izetbegović je tako saopštio da, bez zelenog svetla iz Banjaluke za NATO, neće biti formiranja novog Saveta ministara BiH za čijeg predsednika je Dodik predložio Zorana Tegeltiju, ali da je on spreman da prihvati srpskog kandidata ukoliko druga strana prethodno popusti na pitanju integracija države u Severnoatlantsku alijansu.
Državnik iz Laktaša je, naravno, odbacio ovu ponudu poručivši da „Bosna i Hercegovina neće ući u NATO“, kao da ni „Alijansi ne treba podeljena zemlja“.

MOGUĆNOSTI BANJALUKE Postavlja se pak pitanje šta može da učini zvanična Banjaluka u slučaju da događaji krenu neželjenim pravcem, tačnije, ukoliko ne samo organi BiH već i Vašington, London i Brisel budu ignorisali sve legalne odbrambene mehanizme Republike Srpske za zaštitu njene vojne neutralnosti?
Pri tome, naravno, mislimo na protivljenje srpskih članova Saveta ministara BiH, Dodikov veto u Predsedništvu i ponovljeni stav Narodne skupštine RS o vojnoj neutralnosti, koji bi se mogao osnažiti raspisivanjem referenduma na kome bi građani rekli NE ulasku u mrsku alijansu. Pošto bi i ova demokratska volja stanovnika manjeg entiteta BiH mogla biti ocenjena kao „nerelevantno izjašnjavanje“, čelnicima Republike Srpske bi tada, čini se, jedino preostalo da vaninstitucionalnim metodama pritiska, kao što su masovni protesti i blokade mirovnih snaga (EUFOR), pokušaju da uvere kreatore politike NATO-a da im se ne isplati da prime u organizaciju ovako podeljenu zemlju.

PODRŠKA GRAĐANA Mada govorimo o razvoju hipotetički dalekog događaja, i u krajnjoj liniji nepoželjnog, logično se nameće pitanje da li bi rukovodstvo Republike Srpske u takvoj situaciji moglo da računa na masovnu, jedinstvenu podršku građana u borbi protiv guranja u NATO. Sada dolazimo na dešavanja koja su poslednjih dana prošle godine nanela štetu manjem entitetu u BiH iako, srećom, scenaristi i „izvođači radova“ nisu ostvarili glavni cilj – nasilno rušenje rukovodstva u Banjaluci.
U planiranoj akciji je, nažalost, maksimalno korišćena tragedija porodice Dragičević, odnosno činjenica da skoro godinu dana nije utvrđen uzrok smrti Davida Dragičevića, koji je pronađen mrtav u martu 2018. Njegov otac Davor – čiju bol možemo razumeti, ali ne i prihvatiti njegove metode borbe, kao i politizaciju ove tragedije – od početka je za smrt sina optuživao policiju i rukovodstvo Republike Srpske, upućujući im stalno pretnje i ultimatume. U tome je imao podršku opozicionih partija, a u igru su se naravno uključili i zapadni zainteresovani faktori, konkretno britanska obaveštajna služba koja je iz pozadine preko svojih operativaca usmeravala figure na šahovskoj tabli.
Nije nimalo slučajno što su hapšenje Davora Dragičevića 25. decembra (ali i privođenje Davidove majke), kao i kasniji sukob njegovih pristalica s policijom, zapadni i beogradski globalistički orijentisani mediji u koordiniranoj munjevitoj reakciji predstavili kao „maltretiranje jedne porodice koja traži istinu o smrti svog sina“, „policijsko batinanje građana“ i „haos na ulicama Banjaluke“…
Pokazalo se da izvođači radova u najvećem gradu Srpske, čak ni uz podršku nekoliko hiljada nezadovoljnih demonstranata, nemaju kapacitet da obojenu revoluciju u Banjaluci okončaju – kao u Beogradu oktobra 2000. i na kijevskom Majdanu 14 godina kasnije – rušenjem, za interese Zapada nepodobne vlasti. Ta činjenica, međutim, ne sme biti razlog za opuštanje ili samozadovoljstvo čelnika Republike Srpske, jer su decembarska dešavanja ostavila ožiljke na ovom entitetu, ali i pokazala kako nerazrešene afere, uz evidentno nezadovoljstvo dela stanovništva, mogu i u budućnosti biti korišćene kao okidač za nove eksplozije, odnosno sredstvo za onemogućavanje postizanja barem minimalnog nacionalnog konsenzusa o vitalnim interesima RS. Zbog toga bi Dodik i njegovi saradnici trebalo da pokušaju da smire strasti i učine sve da se što pre otkrije i javnosti saopšti istina o smrti Davida Dragičevića.
NATO ante portas! Republiku Srpsku spolja vreba stara ali još uvek moćna aždaja željna da je proguta, a iznutra joj odbranu otežava i klasična „peta kolona“ i patriotski opredeljeni građani koji veruju da je u ovom trenutku smena vlasti u Banjaluci važnija od (nenasilne) borbe protiv stranog napadača. Može li najmlađa srpska država, iako oslabljena, iz ove neravnopravne borbe da na kraju ipak izađe kao pobednik?

DRAGIČEVIĆ U BEKSTVU, POMOGLA MU AMERIČKA AMBASADORKA

Policija Republike Srpske je, zbog izazivanja nereda nakon protestnog okupljanja u Banjaluci 30. decembra, podnela krivičnu prijavu protiv Davora Dragičevića i pokušala da ga uhapsi, ali je on, dok pišemo ove redove, još uvek nedostupan državnim organima. Portal infosrpska.ba objavio je vest da je otac tragično preminulog Davida Dragičevića zaštitu potražio u ambasadi Velike Britanije u Sarajevu, ali su iz diplomatskog predstavništva ove države ne samo demantovali tu informaciju već i saopštili da „Ujedinjeno Kraljevstvo nije na bilo koji način povezano sa organizacijom protesta u Banjaluci“. Prema saznanjima portala dnevno.ba iz obaveštajnih krugova, Davor Dragičević je, po nalogu odlazeće američke ambasadorke Morin Kormak, u noći između 30. i 31. decembra od strane tajnih službi najpre iz Banjaluke prebačen u Sarajevu a zatim, takođe po zahtevu dotične gospođe, iz glavnog grada Bosne i Hercegovine poslat u jednu zemlju našeg regiona.
Policijski organi uhapsili su poslanika opozicionog PDP-a Draška Stanivukovića zbog optužbi za izazivanje nereda i pretnji upućenih Željku Karanu i Đorđu Rađenu. Još jedan privedeni član grupe „Pravda za Davida“ Željko Dabić (inače kriminalac koji je odležao zatvorsku kaznu zbog ubistva) tereti Stanivukovića da je na sastanku u njegovoj kući donesena odluka o izazivanju nereda tokom protesta, dok je odbegli član ove grupe Njegoš Tomić, putem fejsbuka, optužio spomenutog poslanika da je planirao upad u Televiziju Republike Srpske i sprovođenje državnog udara u Banjaluci.

[/restrict]