Istočna saska repriza?

Uspon srpskog rudarstva, privredni oporavak i po nas povoljniji geopolitički poredak

Tokom posete Srbiji ruski predsednik je eksplicitno potvrdio da će preko teritorije naše zemlje biti izgrađen krak „Turskog toka“ koji ide ka Centralnoj Evropi. Verovali smo i pre toga da će se to dogoditi, ali posle Putinove posete stvari su u vezi s tim postale kristalno jasne. I ne treba se, makar u strateškim okvirima, plašiti opstrukcije nekih evroatlantskih centara moći. To može da ima samo kratkoročni domet. Evropa nema alternativu za ruski gas i to će, brzo ili nešto kasnije, svakako rezultirati izgradnjom magistralnog gasovoda na prostoru jugoistočnog dela Starog kontinenta. O tome, kao i ekonomskom, geopolitičkom i svakom drugom aspektu koji takav razvoj događaja ima za nas, nema potrebe opširnije govoriti. Samo onaj ko neće to već ne uviđa. Zato mi je namera da se osvrnemo na jedan drugi, ništa manje značajan poduhvat, koji je zbog novogodišnjeg i božićnog praznovanja, te potonjih velikih političkih događanja, nezasluženo došao u drugi plan. O panevropskom gasovodu već decenijama pričamo, pa stoga i ono što je u središtu ovog teksta s njim povezujem – kako bismo uz dobro poznate orijentire bolje shvatili važnost toga!
[restrict]

BORSKA NADA Tokom prošle godine značajna kineska rudarska kompanija „Ziđin“ (Zijin Mining Group Co.) kupila je Rudarsko-topioničarski basen Bor. Na to se nadovezalo u prethodnim nedeljama realizovano preuzimanje od strane iste firme, i to za približno 1,7 milijardi dolara (setimo se da je 51 odsto NIS-a prodato za 400 miliona evra), oko 90 posto akcija kanadske kompanije „Nevsun“ (Nevsun Resources Ltd). Do takvog, svakako i u svetskim razmerama ne malog posla došlo je umnogome zahvaljujući Srbiji. Navedena kanadska kompanija je – uz posedovanje jednog rudnika u Eritreji – većinski vlasnik 100 procenata prava na istraživanje visokorangiranog projekta bakra Čukaru Peki – Gornja Zona i uz to je vlasnik 60,4 odsto prava na istraživanje Čukaru Peki – Donja Zona.

Navedeno kompleksno nalazište koje se nalazi nedaleko od borskih rudnika veoma je bogato bakrom i zlatom. Vrednost rezervi je, kako se procenjuje, preko neverovatnih 100 milijardi dolara. Zajedno s njima, tj. u kombinaciji toga sa Rudarsko-topioničarski basenom Bor i njegovim potencijalima, „Ziđin“ dobija konglomerat koji će, kada bude na adekvatan način stavljen u funkciju, tu kinesku kompaniju u svetskim razmerama svrstati u vrh u oblasti kojom se bavi. Naravno, na razne načine, od rudnih taksi preko poreskih prihoda do dodatnog zapošljavanja i raznorodnih investicija, ogromnu korist će imati i država Srbija i njen region gde se nalaze rudnici i nalazišta o kojima govorimo. Pri tome, osnovano se stiče utisak, u pitanju je tek početak zamaha rudarskog biznisa u našoj zemlji, čije još neiskorišćeno rudno bogatstvo, čak i bez okupiranog Kosova i Metohije, po procenama iznosi 250–300 milijardi dolara.

SREBRNA MOĆ NEMANJIĆA Realno je da udeo rudarstva u bruto domaćem proizvodu Srbije u dogledno vreme bude utrostručen. A uz rudarski bum dolazi i još mnogo toga drugog, uključujući i značajniju obnovu industrije. Lako dostupna i povoljna sirovinska baza tome pogoduje. No da sada u to šire ne ulazimo, već da napravimo „ekskurziju“ u prošlost i podsetimo se do koje mere je uspon srpske državne moći u srednjem veku bio povezan sa otpočinjanjem i dinamičnim razvojem rudarstva u našim zemljama, kako objedinjenim pod Nemanjićima, tako i Bosni koja je zadržala svoju posebnost. Istorija može mnogo toga da nam ukaže i omogući da drugačije, dublje razmišljamo o sadašnjosti i budućnosti.

Obe pomenute srpske države doživele su ogroman ekonomski uspon s dolaskom nemačkih (kod nas su nazivani Sasima iako se radilo i o pripadnicima drugih germanskih plemena pa i s njima pomešanim inorodnim elementima) rudara sredinom 13. veka. Kada se radi o Srbiji, gde su njihove aktivnosti pogotovo bile opsežne, naseljavaju se na poziv kralja Stefana Uroša I (1243–1276), koji je prepoznao njihov doprinos privrednom i finansijskom poletu Ugarske u koju su nešto ranije došli. S druge strane, Sasi su očito uočili potencijale Srbije za obavljanje njihove delatnosti.

Naselili su se u raznim delovima Srbije a pre svega su eksploatisali srebro. Država Nemanjića je po bogatstvu tim plemenitim metalom brzo postala poznata širom Evrope, a njen urbani, dvorski, kulturni, privredni život doživeo je ranije neslućen uspon. Nadasve, drastično su porasli vojnopolitički potencijali zemlje. Bez preterivanja, da nije bilo dolaska Sasa u Srbiju i s tim skopčanog rudarskog poleta, država Nemanjića gotovo sigurno ne bi u prvoj polovini 14. veka postala ne samo vodeća sila Balkana već tokom nekoliko decenija jedan od važnijih faktora na političkoj mapi Evrope. Ne bismo imali ni, iz toga proizašao, san o Dušanovom carstvu, koji je bio jedan od temelja očuvanja ideje naše državnosti i borbe za njenu obnovu u mračnim a dugim vremenima otomanske vlasti nad srpskim prostorima.

GEOPOLITIČKE REFLEKSIJE Da ponovim ukratko: ekspanzija rudarske proizvodnje mnogo je značila za našu privredu, fiskalnu stabilnost i državnost u prošlosti. Realno je da svemu tome ponovo mnogo više nego sada doprinosi, i to ne u dalekoj budućnosti već od ove godine pa pomalo ali kumulativno svake naredne. S dolaskom strateškog kineskog partnera „Ziđin“, put ka boljoj budućnosti smo, uveren sam, započeli. Iskreno se nadam da ćemo se po tako markiranoj trasi ubrzano kretati i u vezi s drugim sličnim projektima, jer ne vidim drugi način da dođemo do ozbiljnijeg iskoraka iz modela razvoja koji se umnogome zasniva na privlačenju stranih investicija u tekstilnu proizvodnju i slične relativno ekstenzivne sektore. Neće Srbija predaleko stići s mašinama za šivenje makar tako i značajnije smanjivali nezaposlenost i socijalnu napetost u svojim nerazvijenijim delovima.

Toliko o ekonomiji. U svemu rečenom postoji i značajan geopolitički aspekt zbog koga sam se, u krajnjoj liniji, i bavio privrednim pitanjima. Kineski kapital je i ranije ozbiljno ušao u Srbiju, ali ipak nije stekao stratešku dimenziju. Investicija te azijske sile u Železaru Smederevo bitna je za nas, ali ne verujem da je – s obzirom na to kako su stvari ispale u evropskim okvirima – previše značajna za Kinu. Tako je od kada je postalo jasno da briselske strukture neće dopustiti ozbiljniji prodor kineskog čeličnog biznisa u EU, odnosno planiranu kupovinu tamošnjih železara od kompanije koja je došla kod nas. Tako Smederevo nije postalo deo kineskog čeličnog mozaika u Evropi, i pitanje je da li nastavak kineskog prisustva u toj sferi u našoj zemlji u takvim okolnostima ima dimenziju koja prevazilazi političku spremnost Pekinga da nam pomogne.

NACIONALNA OBNOVA S borskom višeslojnom investicijom sasvim je drugačije. Ona svakako ima globalni i strateški značaj i za veliku i moćnu Kinu. Već danas je tako, a kamoli kada Kinezi uistinu razmahnu krila u oblasti rudarstva u Istočnoj Srbiji, pa zatim i nekim drugim njenim delovima što se već nazire. Kada se na to nadovežu i očekivana velika kineska ulaganja u saobraćajnu infrastrukturu i sve drugo što spada u domen projekta „Novi put svile“, jasno je da će naša zemlja za Kinu dobiti sasvim drugačiju ulogu od sadašnje. Od potencijala i dugoročnih računa stići će se do realnosti u kojoj će Srbija biti jedno od integrisanih ekonomsko-političkih uporišta kineske svetske moći. Takva zemlja se ne ostavlja hladnim geopolitičkim vetrovima s neke druge strane!

To će važiti u još većoj meri od sadašnje i za Rusiju, kada bude izgrađen naš segment „Turskog toka“. A već na tim rusko-kineskim osnovama Srbija ima šansu da se iščupa iz živog peska u kome se sada nalazi. Zapad nema interes da nam u tome pomogne dok god ne pristanemo na sve ono što od nas traži, od zaokruživanje otmice Kosova, preko centralizacije BiH i samim time slabljenja RS, do ulaska u NATO. Pošto sve to predstavlja strašan udar na naše vitalne interese, Beograd na to – pod uslovom da nije spreman da se odrekne i „S“ od srpstva – ne može da pristane i samim time je osuđen na dvostruko ograničene mogućnosti razvoja u saradnji sa Zapadom. Prvo, kao i sve zemlje jugoistočne evropske periferije. Nemaju ni Rumunija i Bugarska status Češke ili Poljske a kamoli više od toga. Na Zapadu se dobro zna i pamti ko je ko. Dali bi nam, ako bismo i kapitulirali, da postanemo „Bugari“, ali ne treba se nadati boljem. Drugi limit proizlazi iz našeg postojećeg dodatnog gorespomenutog bremena.

ALTERNATIVA ZAPADU Sve rečeno naglašava generalni značaj kineskih i ruskih strateških investicija za nas, ali i ponaosob bitnost rudarstva, gde zbog svojih interesa i zapadne zemlje mogu da se odluče da na način koji prevazilazi finansijsko-lihvarsku zonu, puku trgovinu ili „privezak industriju“, ulažu u Srbiju i ovde ozbiljno i dugotrajno razvijaju biznis, sa svim pozitivnim posledicama koje to ima po našu državu i naciju. Pogotovo je to sada slučaj kada postaju svesne kineske konkurencije. Zapad nas loše tretira i tako će biti dok ne uvidi da imamo alternative u raznim oblastima. Tek tada će, onako pragmatičan kakav jeste, malo-pomalo prevazilaziti ekonomsko-geopolitička ograničenja i civilizacijske predrasude i pokazivati spremnost da ozbiljnije deluje na način koji i nama donosi značajniju korist.

Šta god mi (naravno ne svi) želeli i olako pričali u vezi sa Evropskom unijom i našim lažnim zapadnim prijateljima, u realnosti tako stvari stoje. Zato je gotovo neshvatljivo što se toliko malo medijske i druge pažnje posvećuje velikom inicijalnom pomaku u rudarstvu koji smo nedavno imali. Prvi put u novijoj istoriji u svetskim razmerama došlo je do preuzimanja jedne kompanije od strane druge pre svega zbog nalazišta u Srbiji. Malo li je? Uprkos tome mnogo veći značaj se pridaje dolasku iole veće fabrike rezervnih delova, na primer, iz Nemačke. Da li smo se do te mere, kako bi to rekli psiholozi, identifikovali sa agresorima da ne uviđamo koliko se svet menja i kako se to već sada projektuje na nas, te nam otvara nove perspektive? Ako ih ne budemo produktivno koristili, sami ćemo biti krivi!      

[/restrict]