Струјно коло Србија–ЦЕРН

Пише Дијана Ивановић

Како наша земља у ЦЕРН-у истражује где су границе технолошког развоја које јој Запад допушта

Усред леденог и мирног женевског јутра, била је недеља 7. фебруар пре тачно четврт века, из дубине нуклеарне машине на којој већ годинама живи овај швајцарски град одјекнуо је као бомба текст са насловне стране швајцарског недељника „La Suiss“: „ЦЕРН оптужен да помаже Србима“.

ОРУЖЈЕ ЗА МИЛОШЕВИЋА У тексту се даље објашњава да Срби у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) праве оружје за Милошевића и да се крши ембарго кроз обуку научника да направе циклотрон који може да се користи у војне сврхе, какав поседује Пентагон за своја војна истраживања. Рад српских научника „спакован“ је у тајне војне планове примене циклотрона.
Била је то денунцијација колега из Хрватске, класична намештаљка на коју су Срби лаковерно насели, нашироко причајући Хрватима о пројекту на којем раде. Истога дана се састала управа ЦЕРН-а и донела одлуку о избацивању српских научника из ове организације.
Ипак, да је, пре свега, то била политичка прича показује чињеница да су српски научници читавих годину дана напуштали ЦЕРН износећи полако, сандук по сандук, преко једне пријатељске лабораторије у Француској, огромну количину своје опреме коју су добили у ЦЕРН-у. Иначе, у то време пет српских научника је са својим породицама живело у ЦЕРН-у, где су уз огромну подршку и посебан статус радили на зачецима акцелератора „Тесла“ јер су церновци управо у Србији хтели да оснују испоставу за југоисточну Европу. Србија се у ЦЕРН, после две деценије, вратила 2012. године у статус придружене чланице.

[restrict]

ЧЛАНСТВО У ЦЕРН-у Иако је ЦЕРН једна од највећих научних институција, у исто време је и највећи технолошки центар у свету што је претпоставка за привредну сарадњу са земљама чланицама. ЦЕРН не постоји примарно да би се открила „божја честица“, како је то генијално маркетиншки представљено јавности, него су истраживања из области физике честица фантастично повезана са развојем нових технологија. У ЦЕРН-у је запослено 8.000 људи, а већина њих су инжењери и техничари, а не научници, јер је суштина у технолошком развоју. Ипак, држава Србија не посвећује довољно пажње привредном каналу као што посвећује научном. При прикључивању ЦЕРН-у 2012. речено је да ће чланарина која се плаћа за чланство у ЦЕРН-у аутоматски да се враћа у земљу, што се испоставило као нетачно. Управо зато што нису биле спремне за тај привредни ниво сарадње кроз који би се дат новац вратио у земљу, Хрватска и Словенија су одустале од чланства у овој научној организацији, након чега је Словенија ипак приступила.
На основу чланства наше земље у ЦЕРН-у предузећа из Србије имају право да се јављају на јавне позиве за понуде за испоруку робе и обезбеђивање услуга које објављује ЦЕРН. У периоду од 2012. до 2017. та предузећа су добила послове просечне вредности од 240 хиљада швајцарских франака годишње, с тим што је индустријски повраћај у 2017. години износио 570 хиљада франака. Међутим, како је у том периоду од пет година Србија уплаћивала просечно милион и 360 хиљада франака годишње, и имајући у виду да ће нам чланарина по добијању статуса пуноправног члана бити два и по милиона франака, јасно је да постоји простор за вишеструко повећање повраћаја новца кроз индустријску сарадњу.

СЛАБО БАЛАНСИРАЊЕ „У испорукама ЦЕРН-у коефицијент индустријског повраћаја чланице или придружене чланице дефинисан је као однос процентног удела државе у вредности свих уговора за испоруке ЦЕРН-у, и њеног процентног доприноса буџету ЦЕРН-а у истом периоду. Ако је тај коефицијент испод 0,4, повраћај државе се сматра веома слабо избалансираним са доприносом буџету, ако је између 0,4 и 1, повраћај је слабо избалансиран, а ако је изнад 1, он је добро избалансиран“, каже Др Небојша Нешковић, члан Националног савета за научни и технолошки развој Србије.
„У периоду 2012–2017. године тај коефицијент је за Србију био испод 1, што значи да је њен повраћај из ЦЕРН-а био слабо избалансиран. Међутим, треба такође упоредити укупна средства која су предузећа из Србије добила за послове у ЦЕРН-у са средствима која је Србија уплатила ЦЕРН-у у том периоду. Одговарајући процентни однос је само 18 одсто. У вези с тиме, треба истаћи да, према споразуму о придруженом чланству Србије у ЦЕРН-у, тај однос може ићи до 100 одсто, с тим што средства уплаћена ЦЕРН-у могу бити коришћена и за ангажмане држављана Србије у ЦЕРН-у. Циљ предузећа из Србије треба да буде да стално враћају сва средства која Србија уплати ЦЕРН-у и то доминантно кроз високотехнолошке послове. У Србији још увек не постоји довољан број предузећа способних да добијају послове у ЦЕРН-у. Због тога је 22. маја 2017. године у оквиру Привредне коморе Србије основана Групација за акцелераторске технологије. Њу тренутно чине 23 предузећа из Србије, међу којима су главна она која су стекла знање и искуство у области акцелераторских технологија учешћем у изградњи Акцелераторске инсталације ТЕСЛА, у Институту за нуклеарне науке ’Винча’. Главни циљ Групације је да допринесе повећању индустријског повраћаја Србије из ЦЕРН-а и да ту сарадњу повеже са технолошким развојем земље. Међутим, и поред договора између представника Привредне коморе, Министарства просвете, науке и технолошког развоја Србије и ЦЕРН-а направљеног у јуну 2017. године у Београду, Министарство још увек није именовало официра за индустријску везу Србије са ЦЕРН-ом из Привредне коморе. Као резултат, Групација не може да дође до дугорочних програма изградње акцелератора у ЦЕРН-у и на основу њих изради одговарајућу стратегију сарадње, која је предуслов за њено озбиљно заснивање и развој, а поготово за њено повезивање са технолошким развојем земље“, каже Нешковић.

ДВА ОФИЦИРА ЗА ВЕЗУ Ипак, Србија већ има једног човека на месту официра за везу из Института за физику. Шта ће малој Србији, која је у ЦЕРН-у рангирана међу земљама са слабим индустријским повраћајем, два официра за индустријску везу? Да ли првоизабрани није довољно добро радио свој посао, или се тек сада разумело да ЦЕРН-у треба прићи са припремљеном стратегијом која ће бити имуна на утицај подељених и међусобно супротстављених група научника чак и у институтима? Разлика међу њима је што су неки мало вештији и у политичком смислу продуктивнији, па самим тим наступају хомогено и рационално, док су код других због хетерогености система унутрашње поделе веће.
Први човек за науку у Србији др Владимир Поповић, државни секретар у Министарству за образовање и науку, каже за „Печат“ да они који су директно заинтересовани, а то су у сваком случају физичари, не треба да одлучују о томе да ли ћемо и како сарађивати с ЦЕРН-ом јер су то државна питања. „Формираћемо државну комисију за сарадњу са ЦЕРН-ом јер мислим да то треба подићи на тај ниво. У тој комисији биће само представници ресорног министарства и представници Привредне коморе Србије, и неће бити нико ни из Института за физику ни из Института у Винчи нити са Физичког факултета. Ми не смемо да дозволимо да имамо два официра за везу који међусобно неће да комуницирају и да свако вуче на своју страну. Актуелни официр за везу је машински инжењер и плаћа га Институт за физику јер је тамо запослен, и то наравно са собом повлачи одређене компликације у смислу како ће он гледати на свој посао и како ће радити. Уколико је могуће да имамо два официра, можемо поставити и другог, ако можемо да имамо само једног, онда ћемо на нивоу државне комисије и у договору са Привредном комором одлучити ко ће то бити. Зато синхронизација целе те активности мора да буде на нивоу државне комисије, на чијем челу ћу вероватно бити ја. Србија је у процедури уласка у пуноправно чланство ЦЕРН-а и зато нисам хтео да реметим ту процедуру на неколико месеци пред одлуку скупштине ЦЕРН-а о нашем пријему. Одлучили смо да прво постанемо пуноправни члан па тек онда да формирамо државну комисију“, каже Поповић.

СТРАТЕШКИ ЦИЉ Када би Србија и последњи динар који је уплатила ЦЕРН-у за чланство повратила кроз тривијалне производе, то би представљао само занемарљив допринос смањењу дефицита платног биланса земље а платни биланс са Швајцарском максимално бисмо повећали за један посто. Дакле, да ли је стратешки циљ Србије да поврати новац који је дала за чланарину, или је суштина у томе да фирме које раде за ЦЕРН науче нешто, да добију референце, да на бази тог посла добију друге послове, и да технолошко знање пренесу у своју земљу? Ако то раде сви, зашто не би и Србија, јер послови које ми сада добијамо су послови који немају везе с високим технологијама. У тим пословима нема никакве развојне компоненте и напретка. Само високотехнолошки послови у ЦЕРН-у, као што каже др Нешковић, оправдавају наш боравак у тој научној организацији. А да је тако, најбоље потврђује случај Словеније која неће да плаћа скупу чланарину да би ЦЕРН-у извозила тоалет-папир и сокове.
Један акцелератор као што је „Тесла“ у развијеном свету иде на пет милиона становника. Из њега се извлаче технологије везане за медицину и фармацију, као што је производња радиофармацеутика за томографију, најсавременијег вида откривања малигних тумора. Поставља се питање зашто је пројекат „Тесла“ заустављен, и да ли ће бити заустављан и сваки други покушај технолошког развоја и то на интервенцију са Запада, јер Србији не само да својевремено није било дозвољено да направи нуклеарно оружје већ јој очигледно није дозвољен ни развој било каквих високих технологија.

„ТЕСЛА“ АКЦЕЛЕРАТОР С друге стране, др Владимир Поповић каже да је много новца потрошено за пројекте који нису доведени до краја, а један од њих је акцелераторска инсталација „Тесла“, и додаје: „Србија сада увози радиофармацеутике и то је врло скупо, али ми од људи из Винче никада нисмо добили добар бизнис план. Бизнис план који сам добио на Управном одбору је показао да ћемо за пет година имати добит од 100.000 евра и то у идеалној варијанти у којој се гарантује куповина од Републичког завода за здравствено осигурање, тако да је све то деловало на дугом штапу. У сваком случају, у овом тренутку Винча има интереса као Институт од тога што се увозе радиофармацеутици, јер је у Винчи лабораторија преко које иде комплетан увоз и складиштење, тако да део тог новца опет остаје у Винчи. А да ли их треба производити у Винчи или у мини-циклотрону у Клиничком центру, ту постоје врло супротстављени стручни ставови. Мени делује да је боља опција да се то ради у Клиничком центру. Из мог угла интерес Србије и политички и научни и економски јесте да производи радиофармацеутике, а да ли нам Европа уопште дозвољава да то радимо, то је сложено питање на која не могу лако да вам одговорим. Не видим да нам неко брани да производимо, али не кажем да је то немогуће.“
У вези с тим, др Нешковић каже да је „Винча“ у новембру 2013. године доставила Министарству просвете, науке и технолошког развоја пословни план производње најважнијег радиофармацеутика за дијагностику малигних обољења, који је направљен са његовом европском ценом. Према том плану, нето профит од производње био би милион и 200 хиљада евра годишње. Међутим, у септембру 2015, Министарству је достављен аналогни пословни план направљен на бази минималне цене радиофармацеутика, са циљем да се максимизира број пацијената, према коме би просечни нето профит био 200 хиљада евра годишње. Др Нешковић такође каже да је радна група коју је Министарство формирало у вези са производњом радиофармацеутика у „Винчи“, на челу са проф. Виктором Недовићем, тадашњим помоћником министра, у свом извештају поднетом у мају 2016. у потпуности подржала ту производњу, првенствено зато што је држава у њу већ уложила два милиона и 400 хиљада евра.

ЗАБРАЊЕНИ РАЗВОЈ

Да ли је високотехнолошки развој забрањен земљи као што је Србија? Да ли смо типичан пример примене неолиберализма на малу земљу, да ли ми заиста ништа не треба да производимо јер свега, како нам кажу, већ има? Јесмо ли „предвиђени“ да радимо за мале паре и то увек у „copy-paste“ варијанти?
Имамо стране фирме које долазе овде на бази субвенција, које користе најјефтинију радну снагу, а с таквим приступом нема технолошког развоја. Фирме које долазе имају технолошки развој, али код своје куће, не у Србији. Чак и људи из ММФ-а постављају питање одрживости таквог економског система. Да би се било ко бавио фундаменталним истраживањима, да би се прешла граница познатог, потребни су врло специфични инструменти који нигде не могу да се купе. Градња тих инструмената подразумева директан технолошки развој, а ми смо то некада имали. Главно питање је како да се превазиђе тај јаз, и како да се искорачи до високотехнолошких послова. Ако су српски научници направили акцелераторску инсталацију „Тесла“, то значи да могу да се баве високим технологијама, али ако се та инсталација гаси зато што је неко из неке амбасаде рекао да је то опасно по безбедност региона и да је то у ствари малигни утицај Руса, онда је то друга прича…

[/restrict]