Strujno kolo Srbija–CERN

Piše Dijana Ivanović

Kako naša zemlja u CERN-u istražuje gde su granice tehnološkog razvoja koje joj Zapad dopušta

Usred ledenog i mirnog ženevskog jutra, bila je nedelja 7. februar pre tačno četvrt veka, iz dubine nuklearne mašine na kojoj već godinama živi ovaj švajcarski grad odjeknuo je kao bomba tekst sa naslovne strane švajcarskog nedeljnika „La Suiss“: „CERN optužen da pomaže Srbima“.

ORUŽJE ZA MILOŠEVIĆA U tekstu se dalje objašnjava da Srbi u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) prave oružje za Miloševića i da se krši embargo kroz obuku naučnika da naprave ciklotron koji može da se koristi u vojne svrhe, kakav poseduje Pentagon za svoja vojna istraživanja. Rad srpskih naučnika „spakovan“ je u tajne vojne planove primene ciklotrona.
Bila je to denuncijacija kolega iz Hrvatske, klasična nameštaljka na koju su Srbi lakoverno naseli, naširoko pričajući Hrvatima o projektu na kojem rade. Istoga dana se sastala uprava CERN-a i donela odluku o izbacivanju srpskih naučnika iz ove organizacije.
Ipak, da je, pre svega, to bila politička priča pokazuje činjenica da su srpski naučnici čitavih godinu dana napuštali CERN iznoseći polako, sanduk po sanduk, preko jedne prijateljske laboratorije u Francuskoj, ogromnu količinu svoje opreme koju su dobili u CERN-u. Inače, u to vreme pet srpskih naučnika je sa svojim porodicama živelo u CERN-u, gde su uz ogromnu podršku i poseban status radili na začecima akceleratora „Tesla“ jer su cernovci upravo u Srbiji hteli da osnuju ispostavu za jugoistočnu Evropu. Srbija se u CERN, posle dve decenije, vratila 2012. godine u status pridružene članice.

[restrict]

ČLANSTVO U CERN-u Iako je CERN jedna od najvećih naučnih institucija, u isto vreme je i najveći tehnološki centar u svetu što je pretpostavka za privrednu saradnju sa zemljama članicama. CERN ne postoji primarno da bi se otkrila „božja čestica“, kako je to genijalno marketinški predstavljeno javnosti, nego su istraživanja iz oblasti fizike čestica fantastično povezana sa razvojem novih tehnologija. U CERN-u je zaposleno 8.000 ljudi, a većina njih su inženjeri i tehničari, a ne naučnici, jer je suština u tehnološkom razvoju. Ipak, država Srbija ne posvećuje dovoljno pažnje privrednom kanalu kao što posvećuje naučnom. Pri priključivanju CERN-u 2012. rečeno je da će članarina koja se plaća za članstvo u CERN-u automatski da se vraća u zemlju, što se ispostavilo kao netačno. Upravo zato što nisu bile spremne za taj privredni nivo saradnje kroz koji bi se dat novac vratio u zemlju, Hrvatska i Slovenija su odustale od članstva u ovoj naučnoj organizaciji, nakon čega je Slovenija ipak pristupila.
Na osnovu članstva naše zemlje u CERN-u preduzeća iz Srbije imaju pravo da se javljaju na javne pozive za ponude za isporuku robe i obezbeđivanje usluga koje objavljuje CERN. U periodu od 2012. do 2017. ta preduzeća su dobila poslove prosečne vrednosti od 240 hiljada švajcarskih franaka godišnje, s tim što je industrijski povraćaj u 2017. godini iznosio 570 hiljada franaka. Međutim, kako je u tom periodu od pet godina Srbija uplaćivala prosečno milion i 360 hiljada franaka godišnje, i imajući u vidu da će nam članarina po dobijanju statusa punopravnog člana biti dva i po miliona franaka, jasno je da postoji prostor za višestruko povećanje povraćaja novca kroz industrijsku saradnju.

SLABO BALANSIRANJE „U isporukama CERN-u koeficijent industrijskog povraćaja članice ili pridružene članice definisan je kao odnos procentnog udela države u vrednosti svih ugovora za isporuke CERN-u, i njenog procentnog doprinosa budžetu CERN-a u istom periodu. Ako je taj koeficijent ispod 0,4, povraćaj države se smatra veoma slabo izbalansiranim sa doprinosom budžetu, ako je između 0,4 i 1, povraćaj je slabo izbalansiran, a ako je iznad 1, on je dobro izbalansiran“, kaže Dr Nebojša Nešković, član Nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj Srbije.
„U periodu 2012–2017. godine taj koeficijent je za Srbiju bio ispod 1, što znači da je njen povraćaj iz CERN-a bio slabo izbalansiran. Međutim, treba takođe uporediti ukupna sredstva koja su preduzeća iz Srbije dobila za poslove u CERN-u sa sredstvima koja je Srbija uplatila CERN-u u tom periodu. Odgovarajući procentni odnos je samo 18 odsto. U vezi s time, treba istaći da, prema sporazumu o pridruženom članstvu Srbije u CERN-u, taj odnos može ići do 100 odsto, s tim što sredstva uplaćena CERN-u mogu biti korišćena i za angažmane državljana Srbije u CERN-u. Cilj preduzeća iz Srbije treba da bude da stalno vraćaju sva sredstva koja Srbija uplati CERN-u i to dominantno kroz visokotehnološke poslove. U Srbiji još uvek ne postoji dovoljan broj preduzeća sposobnih da dobijaju poslove u CERN-u. Zbog toga je 22. maja 2017. godine u okviru Privredne komore Srbije osnovana Grupacija za akceleratorske tehnologije. Nju trenutno čine 23 preduzeća iz Srbije, među kojima su glavna ona koja su stekla znanje i iskustvo u oblasti akceleratorskih tehnologija učešćem u izgradnji Akceleratorske instalacije TESLA, u Institutu za nuklearne nauke ’Vinča’. Glavni cilj Grupacije je da doprinese povećanju industrijskog povraćaja Srbije iz CERN-a i da tu saradnju poveže sa tehnološkim razvojem zemlje. Međutim, i pored dogovora između predstavnika Privredne komore, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije i CERN-a napravljenog u junu 2017. godine u Beogradu, Ministarstvo još uvek nije imenovalo oficira za industrijsku vezu Srbije sa CERN-om iz Privredne komore. Kao rezultat, Grupacija ne može da dođe do dugoročnih programa izgradnje akceleratora u CERN-u i na osnovu njih izradi odgovarajuću strategiju saradnje, koja je preduslov za njeno ozbiljno zasnivanje i razvoj, a pogotovo za njeno povezivanje sa tehnološkim razvojem zemlje“, kaže Nešković.

DVA OFICIRA ZA VEZU Ipak, Srbija već ima jednog čoveka na mestu oficira za vezu iz Instituta za fiziku. Šta će maloj Srbiji, koja je u CERN-u rangirana među zemljama sa slabim industrijskim povraćajem, dva oficira za industrijsku vezu? Da li prvoizabrani nije dovoljno dobro radio svoj posao, ili se tek sada razumelo da CERN-u treba prići sa pripremljenom strategijom koja će biti imuna na uticaj podeljenih i međusobno suprotstavljenih grupa naučnika čak i u institutima? Razlika među njima je što su neki malo veštiji i u političkom smislu produktivniji, pa samim tim nastupaju homogeno i racionalno, dok su kod drugih zbog heterogenosti sistema unutrašnje podele veće.
Prvi čovek za nauku u Srbiji dr Vladimir Popović, državni sekretar u Ministarstvu za obrazovanje i nauku, kaže za „Pečat“ da oni koji su direktno zainteresovani, a to su u svakom slučaju fizičari, ne treba da odlučuju o tome da li ćemo i kako sarađivati s CERN-om jer su to državna pitanja. „Formiraćemo državnu komisiju za saradnju sa CERN-om jer mislim da to treba podići na taj nivo. U toj komisiji biće samo predstavnici resornog ministarstva i predstavnici Privredne komore Srbije, i neće biti niko ni iz Instituta za fiziku ni iz Instituta u Vinči niti sa Fizičkog fakulteta. Mi ne smemo da dozvolimo da imamo dva oficira za vezu koji međusobno neće da komuniciraju i da svako vuče na svoju stranu. Aktuelni oficir za vezu je mašinski inženjer i plaća ga Institut za fiziku jer je tamo zaposlen, i to naravno sa sobom povlači određene komplikacije u smislu kako će on gledati na svoj posao i kako će raditi. Ukoliko je moguće da imamo dva oficira, možemo postaviti i drugog, ako možemo da imamo samo jednog, onda ćemo na nivou državne komisije i u dogovoru sa Privrednom komorom odlučiti ko će to biti. Zato sinhronizacija cele te aktivnosti mora da bude na nivou državne komisije, na čijem čelu ću verovatno biti ja. Srbija je u proceduri ulaska u punopravno članstvo CERN-a i zato nisam hteo da remetim tu proceduru na nekoliko meseci pred odluku skupštine CERN-a o našem prijemu. Odlučili smo da prvo postanemo punopravni član pa tek onda da formiramo državnu komisiju“, kaže Popović.

STRATEŠKI CILJ Kada bi Srbija i poslednji dinar koji je uplatila CERN-u za članstvo povratila kroz trivijalne proizvode, to bi predstavljao samo zanemarljiv doprinos smanjenju deficita platnog bilansa zemlje a platni bilans sa Švajcarskom maksimalno bismo povećali za jedan posto. Dakle, da li je strateški cilj Srbije da povrati novac koji je dala za članarinu, ili je suština u tome da firme koje rade za CERN nauče nešto, da dobiju reference, da na bazi tog posla dobiju druge poslove, i da tehnološko znanje prenesu u svoju zemlju? Ako to rade svi, zašto ne bi i Srbija, jer poslovi koje mi sada dobijamo su poslovi koji nemaju veze s visokim tehnologijama. U tim poslovima nema nikakve razvojne komponente i napretka. Samo visokotehnološki poslovi u CERN-u, kao što kaže dr Nešković, opravdavaju naš boravak u toj naučnoj organizaciji. A da je tako, najbolje potvrđuje slučaj Slovenije koja neće da plaća skupu članarinu da bi CERN-u izvozila toalet-papir i sokove.
Jedan akcelerator kao što je „Tesla“ u razvijenom svetu ide na pet miliona stanovnika. Iz njega se izvlače tehnologije vezane za medicinu i farmaciju, kao što je proizvodnja radiofarmaceutika za tomografiju, najsavremenijeg vida otkrivanja malignih tumora. Postavlja se pitanje zašto je projekat „Tesla“ zaustavljen, i da li će biti zaustavljan i svaki drugi pokušaj tehnološkog razvoja i to na intervenciju sa Zapada, jer Srbiji ne samo da svojevremeno nije bilo dozvoljeno da napravi nuklearno oružje već joj očigledno nije dozvoljen ni razvoj bilo kakvih visokih tehnologija.

„TESLA“ AKCELERATOR S druge strane, dr Vladimir Popović kaže da je mnogo novca potrošeno za projekte koji nisu dovedeni do kraja, a jedan od njih je akceleratorska instalacija „Tesla“, i dodaje: „Srbija sada uvozi radiofarmaceutike i to je vrlo skupo, ali mi od ljudi iz Vinče nikada nismo dobili dobar biznis plan. Biznis plan koji sam dobio na Upravnom odboru je pokazao da ćemo za pet godina imati dobit od 100.000 evra i to u idealnoj varijanti u kojoj se garantuje kupovina od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, tako da je sve to delovalo na dugom štapu. U svakom slučaju, u ovom trenutku Vinča ima interesa kao Institut od toga što se uvoze radiofarmaceutici, jer je u Vinči laboratorija preko koje ide kompletan uvoz i skladištenje, tako da deo tog novca opet ostaje u Vinči. A da li ih treba proizvoditi u Vinči ili u mini-ciklotronu u Kliničkom centru, tu postoje vrlo suprotstavljeni stručni stavovi. Meni deluje da je bolja opcija da se to radi u Kliničkom centru. Iz mog ugla interes Srbije i politički i naučni i ekonomski jeste da proizvodi radiofarmaceutike, a da li nam Evropa uopšte dozvoljava da to radimo, to je složeno pitanje na koja ne mogu lako da vam odgovorim. Ne vidim da nam neko brani da proizvodimo, ali ne kažem da je to nemoguće.“
U vezi s tim, dr Nešković kaže da je „Vinča“ u novembru 2013. godine dostavila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja poslovni plan proizvodnje najvažnijeg radiofarmaceutika za dijagnostiku malignih oboljenja, koji je napravljen sa njegovom evropskom cenom. Prema tom planu, neto profit od proizvodnje bio bi milion i 200 hiljada evra godišnje. Međutim, u septembru 2015, Ministarstvu je dostavljen analogni poslovni plan napravljen na bazi minimalne cene radiofarmaceutika, sa ciljem da se maksimizira broj pacijenata, prema kome bi prosečni neto profit bio 200 hiljada evra godišnje. Dr Nešković takođe kaže da je radna grupa koju je Ministarstvo formiralo u vezi sa proizvodnjom radiofarmaceutika u „Vinči“, na čelu sa prof. Viktorom Nedovićem, tadašnjim pomoćnikom ministra, u svom izveštaju podnetom u maju 2016. u potpunosti podržala tu proizvodnju, prvenstveno zato što je država u nju već uložila dva miliona i 400 hiljada evra.

ZABRANJENI RAZVOJ

Da li je visokotehnološki razvoj zabranjen zemlji kao što je Srbija? Da li smo tipičan primer primene neoliberalizma na malu zemlju, da li mi zaista ništa ne treba da proizvodimo jer svega, kako nam kažu, već ima? Jesmo li „predviđeni“ da radimo za male pare i to uvek u „copy-paste“ varijanti?
Imamo strane firme koje dolaze ovde na bazi subvencija, koje koriste najjeftiniju radnu snagu, a s takvim pristupom nema tehnološkog razvoja. Firme koje dolaze imaju tehnološki razvoj, ali kod svoje kuće, ne u Srbiji. Čak i ljudi iz MMF-a postavljaju pitanje održivosti takvog ekonomskog sistema. Da bi se bilo ko bavio fundamentalnim istraživanjima, da bi se prešla granica poznatog, potrebni su vrlo specifični instrumenti koji nigde ne mogu da se kupe. Gradnja tih instrumenata podrazumeva direktan tehnološki razvoj, a mi smo to nekada imali. Glavno pitanje je kako da se prevaziđe taj jaz, i kako da se iskorači do visokotehnoloških poslova. Ako su srpski naučnici napravili akceleratorsku instalaciju „Tesla“, to znači da mogu da se bave visokim tehnologijama, ali ako se ta instalacija gasi zato što je neko iz neke ambasade rekao da je to opasno po bezbednost regiona i da je to u stvari maligni uticaj Rusa, onda je to druga priča…

[/restrict]