Postistina Nele Kuburović

Ustavna reforma i pravosuđe

Sada je na Skupštini Srbije da otkloni sve nedostat ke amandmana na Ustav Srbije koji se tiču pravosuđa i koje predlaže Ministarstvo pravde, kako se ne bi po kazala kao puki „protočni bojler“ izvršne vlasti

Bilo bi zanimljivo saznati da li ministarka pravde Srbije Nela Kuburović više „kuburi“ sa istinom ili postistinom kada kaže da je Ministarstvo pravde inicijativu za promenu Ustava uputilo parlamentu posle 18 meseci javne rasprave, i da je tekst koji je ministarstvo pripremilo usaglašen sa svim preporukama Venecijanske komisije.

HERMESOVA POSTISTINA Da ne ulazimo previše u ontološko značenje i jednog i drugog pojma, mnogo je zanimljivije za aktuelnu temu navesti primer iz istorije, bolje reći antičke mitologije, kada je Hermes uhvaćen u krađi. Od njega je traženo da se zakune da neće više lagati i krasti. I on se zakleo da neće više lagati, ali da ne može da se zakune da će govoriti istinu. E, tu se pojavljuje pitanje postistine, pojma koji je prvi upotrebio srpsko-američki dramski pisac i oskarovac Stojan Stiv Tešić.
A ko bi se u tome bolje pokazao nego naša ministarka Kuburović. U jednu ruku, ona, bar formalno, govori istinu, ali ako se malo zagrebe po njenoj izjavi, lako se uočava da joj fale činjenice. Ili, u skladu sa postistinom, da do njih uopšte i ne drži.
Ako se podsetimo, upravo u ovih 18 meseci Ministarstvo pravde Srbije iskazalo je stanovitu dozu oholosti i arogancije u izradi nacrta za izmenu Ustava, od netransparentnog rada na njemu, preko simulacije javne rasprave, pa do ignorisanja ozbiljnih primedbi niza stručnih i naučnih organizacija, strukovnih udruženja i drugih asocijacija.

[restrict] KOZMETIČKE PROMENE Iako je Ministarstvo pravde od početka procesa izrade ustavnih amandmana tvrdilo da će nova rešenja obezbediti veću nezavisnost pravosuđu, što je jedan od uslova koje Srbija mora da ispuni na putu ka EU, neka od rešenja koja su u prethodnim nacrtima bila kritikovana, ni u najnovijim izmenama nisu promenjena. Jedno od takvih odnosi se na broj sudija, odnosno tužilaca u nezavisnim pravosudnim telima, Visokom savetu sudstva i Visokom veću tužilaca. Zadatak tih tela je da garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i javnih tužilaštava, a samim tim sudija i tužilaca.
Uprkos brojnim sugestijama struke, da je za nezavisnost ovih tela neophodan drugačiji sastav članova u ovim pravosudnim telima, kao i predlogu Venecijanske komisije da se to promeni jer „jedna polovina članova ne treba da bude grupa istomišljenika koja je pod uticajem vladajuće većine“, Ministarstvo pravde, uz manje, uglavnom kozmetičke promene, nije odustalo od svog prvobitnog plana.

ZLATNI GLAS Sastav Visokog saveta sudstva tako je praktično ostao isti i, prema poslednjem nacrtu amandmana, čine ga pet istaknutih pravnika koje bira Narodna skupština, i pet sudija. Ukinut je jedino zlatan glas koji je u prvobitnom dokumentu bio rezervisan samo za takozvane istaknute pravnike. Novim amandmanima, Visoki savet donosi odluke većinom od najmanje šest članova. U konačnom tekstu Ministarstva pravde ostalo je i rešenje kojim se previđa da Visoki savet sudstva, ukoliko ne donese odluku, može biti raspušten, ali je rok za donošenje odluke povećan s trideset na šezdeset dana.
Struka kaže da upravo ovakav član omogućava pritisak jer je od „zlatnog glasa“ gore samo rešenje o raspuštanju VSS ako ne donese odluku u roku od 60 dana. To se tumači kao sasvim dovoljan pritisak na članove da se, uvek kada je potrebno, postigne potrebna većina. Podsetimo, telo treba da ima paran broj članova. Pet sudija i pet istaknutih pravnika.
I svaki put kada je Ministarstvo pravde izlazilo sa, po njihovim rečima, inoviranim predlozima, nailazilo je na oštru i jednoglasnu kritiku struke, nauke i akademske zajednice. Sve donedavno, kada se pojavilo novoformirano Udruženje sudija i tužilaca (osnovano 4. septembra), s komentarom da objavljeni nacrt na prvi pogled deluje „obećavajuće“, iako je predsednik tog udruženja do juče (kao član Udruženja tužilaca Srbije) kritikovao te amandmane…

POHVALA DVA PROFESORA Da bi se koliko-toliko suprotstavilo već horskom zaključku akademske pravne zajednice da predlozi ustavnih amandmana izmiču logici i da će se umesto depolitizacije, zbog čega se i ušlo u promene Ustava, dobiti, u stvari, samo relokacija političkog uticaja, Ministarstvo pravde uspelo je da „pronađe“ dva profesora ustavnog prava koji hvale ustavne amandmane. To su upravo učinili na prezentaciji amandmana na nedavno održanoj konferenciji Saveta Evrope, OEBS-a i VSS.
Tako je eminentnim i uglednim profesorima ustavnog prava, čiji su radovi i naučna erudicija nesporni, suprotstavljeno mišljenje Darka Golića, diplomca novosadskog Pravnog fakulteta od 2007. i mastera već 2008. godine i niškog doktoranda od 2013. godine kod prof. Predraga Dimitrijevića (istog onog što je imao sukob interesa i na jedvite jade dao ostavku u Visokom savetu sudstva). Golić je od 2010. asistent na (privatnom) Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, a od 19. decembra 2013. docent. Od 2011. predaje i na Visokoj školi za uslužni biznis u Istočnom Sarajevu. Kažu da je već i vanredni profesor, mada ne i od kada.
Drugi pravni as za kojeg ustavni amandmani Ministarstva pravde nisu sporni je Rejhan Kurtović: završio je 2009. Pravni fakultet u Novom Pazaru, magistrirao 2012. na Pravnom fakultetu „Mediteran“ u Podgorici a doktorirao decembra 2014. na Pravnom fakultetu Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Od 2015. godine je docent Fakulteta islamskih studija u Novom Pazaru, na Pravnom fakultetu u Travniku i u Novom Pazaru. Uz njegovo ime se pojavila i izvesna neprijatna epizoda sa uniformom ozloglašenog ratnog zločinca Aćif-efendije, koju je Kurtović kategorički demantovao. Navodno je slikan u toj uniformi na protestu Aćif-efendiji u čast. Podsećanja radi, Aćif-efendija bio je upravnik Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata, zalagao se za prisajedinjenje istočnih delova Raške velikoj Albaniji, odlikovao ga Hitler odlikovanjem Gvozdenog krsta 2. reda, a streljan je 1945. zbog zločina nad Srbima i ubistva oko 7.000 ljudi.
Uz sve ograde oko ove neugodne digresije, i dalje stoji pitanje bez odgovora: otkuda na pomenutoj konferenciji samo ova dva predstavnika pravne struke i naučne zajednice, bez prisustva ijednog uglednog i relevantnog profesora sa vodećih pravnih fakulteta u zemlji?

VLAST I DRŽAVA Povodom upućivanja Predloga za promenu Ustava Skupštini Srbije, Društvo sudija organizovalo je konferenciju na kojoj je rečeno da je ideja za promenu Ustava od početka procesa inicirana na pogrešan način, jer javna rasprava nije vođena kako je trebalo. Struka poručuje da je nezavisno sudstvo moguće jedino ako se u rad na promeni Ustava uključe profesori ustavnog prava, uz paralelno vođenje novih javnih rasprava u Skupštini.
„Mislim da oni uopšte ne razumeju sudsku nezavisnost, jer se tu razmišlja isključivo u matrici partijske države. Ja imam parlamentarnu većinu, meni odatle pripada vlada, ali i ne samo vlada, meni pripada čitava država, a sudstvo je ipak vlast“, rekao je profesor Pravnog fakulteta Tanasije Marinković.
Njegova koleginica Irena Pejić, profesorka Ustavnog prava, sa stanovišta struke je još konzistentnija: „Ako vi želite amandmansku tehniku, znači vi morate da donesete jedan konzistentan tekst koji će uz Ustav predstavljati izvor ustavnog prava, odnosno pravnog poretka RS, prvo tu je ogromna greška učinjena već na samom početku i to što mi zovemo Nacrt ustavnih amandmana to jednostavno ne postoji, mi amandmansku tehniku nemamo.“
Priliku da iznesu svoje argumente imali su i predstavnici Ministarstva pravde, ali se, gle čuda, pozivu za konferenciju nisu odazvali. Valjda sluteći i sledeću rečenicu profesora Marinkovića: „Zašto se mi ponižavamo sve vreme, pa zato što taj tekst nisu sastavili (stručni) ljudi, to se vidi iz rečnika koji je upotrebljavan, vidi se da su to osobe koje ne bi položile danas ispit iz Ustavnog prava, a oni pišu amandmane na ustav…“
I Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije od skupštinske rasprave očekuje mnogo više nego od javne koja je prethodila nacrtima amandmana Ministarstva pravde, što samo pokazuje da su struka i vlast i dalje na suprotstavljenim stranama o nacrtima amandmana.

SKUPŠTINSKA PROCEDURA U strogo formalnom smislu, skupštinska procedura sve vraća na početak a sve dosadašnje radnje Ministarstva pravde imaju samo inicijalnu formu, kako Skupština ne bi bila samo protočni bojler rešenja izvršne vlasti.
U prvoj fazi neophodno je da Narodna skupština, prilikom donošenja odluke o pristupanju promeni Ustava, pođe od Akcionog plana za poglavlje 23 i cilja zbog kojeg se i pristupa promeni – a to je depolitizacija pravosuđa. Potom skupštinski Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo donosi odluku o pristupanju promeni Ustava i formira radnu grupu za izradu predloga akta o promeni Ustava.
Stručna javnost očekuje da u Radnoj grupi bude bar četvoro najeminentnijih profesora ustavnog prava, predstavnici VSS, DVT, VKS, RJT, Ministarstva pravde, autentičnih strukovnih i nevladinih udruženja. Stoga bi najlogičnije bilo da u Radnu grupu uđe četvoro profesora (Vladan Petrov, Irena Pejić, Slobodan Orlović, Darko Simović) koji su bili članovi Radne grupe za analizu ustavnog okvira.
Usledilo bi pokretanje široke javne rasprave i u Narodnoj skupštini, ali i u pravosudnim institucijama i široj javnosti, a predlog akta o promeni Ustava, zajedno sa nacrtom Ustavnog zakona, poslat Venecijanskoj komisiji pre nego što on bude usvojen u Skupštini.
Zbog nemilog iskustva sa reizborom iz nakaradne i propale reforme iz 2008. godine, kada je reizbor upravo uveden Ustavnim zakonom, i ovaj Ustavni zakon morao bi, pre usvajanja u Narodnoj skupštini, da bude poslat na ekspertizu Venecijanskoj komisiji. Sumnju rađa sadašnji nacrt Ustavnog zakona koji otvara vrata za reizbor, a u svakom slučaju za opšti razmeštaj, tj. upućivanje sudija. On, naime, samo za sudije i zaposlene u VKS i RJT garantuje da će oni nastaviti funkciju u Vrhovnom sudu i RJT. Za ostale ostaje otvorena mogućnost reizbora. U svakom slučaju, izvesno je da će doći do masovnog razmeštaja sudija, a to znači do masovnog upućivanja u druge sudove. Upućivanje je inače privremena mera, koje se po sadašnjem Ustavu može vršiti samo uz saglasnost sudije. Međutim, sadašnji ustavni amandmani kreiraju sasvim drugačiju situaciju koja može biti pogubna i dalje erodirati nezavisnost pravosuđa.

ODGOVOR VLASTI Na primedbe struke o mogućem političkom uticaju prilikom izbora sudija i tužilaca, član Odbora iz redova vladajućih socijalista Neđo Jovanović, preko TV N1, odgovara da su oni „sami sebe doveli u tu situaciju“ i da je siguran da je vladin predlog usaglašen sa svim onim što podrazumevaju standardi, a te standarde je prihvatila i Venecijanska komisija. „Mislim da tu nema potrebe za bilo kakvom intervencijom“, kaže Jovanović, koji nije imao primedbi ni u onoj reformi, kao i njegovi socijalisti, kao koalicioni partneri ondašnje vlasti. Očigledno je Jovanović i sada, kao i onda, više vojnik svoje partije i koalicije, nego savesni pravnik kome je struka iznad svega.
Da je tekst predloženog amandmana korak unazad naveo je, i ujedno replicirao Jovanoviću, dr Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca, zamenik Republičkog javnog tužioca i Poverenik za samostalnost, navodeći primer amandmana 22 – ukoliko bude usvojen, starešina tužilaštva kao najodgovorniji ubuduće neće odgovarati za stručnost, već samo za nesavesnost u obavljanju svog posla.
„Ako nije bitno da tužilac bude stručan, onda će verovatno biti važno da bude podoban“, ukazuje Ilić.
U ovoj rečenici sublimirana je sva dosadašnja rasprava povodom narečenih amandmana i strah da Narodna skupština ipak posluži kao „sluga“ izvršne vlasti. A tu činjenicu zatrpala bi neka nova postistina…

[/restrict]