ГОДИНА СИЛОВАЊА ИСТОРИЈЕ

Неупоредива моћ српске дубоке државе у култури и на државној телевизији

Не треба заборавити: ако се оћути прошлост, обмане брже постају садашњост. У то смо се уверили недавно, на крају тешке и лажљиве 2018. године и о томе писали у више наврата: силовање прошлости преобратило се у силовање садашње Србије

Почетак 2018. године обележио је жесток судар покретних слика са историјским чињеницама у две телевизијске серије највећих амбиција и планираних домета, обе у продукцији Јавног сервиса Србије.
Готово у истом часу гледали смо искривљену слику живота Београда у периоду између два рата у серији Сенке над Балканом кад и низ насртаја на средњовековне тековине српске државе у серији Немањићи – рађање краљевине, тако да је постало јасно да обе серије – без обзира на разлике у тематици и иконографији – потичу из исте кухиње и да су обе снимљене са циљем да деградирају српску прошлост. Ова кухиња је другосрбијанска или „самопоништавајућа“ и састоји се у конзистентном негирању српске историјске вертикале и исмевању њених источника. Ти насртаји део су хибридног рата против Србије, који је започет деведесетих година и још траје, нарочито унутар граница државе, у дејству пете и нарочито „шесте колоне“ самопроглашених српских „елита“, усмерених против свега што је српско и народно. Телевизија и филм су главна оружја у рукама ових колона, дубоко усађених у управљачке механизме још у доба жуте власти и додатно утврђених у новијем времену. Може се слободно рећи да дан-данас ова дубока држава нигде није тако јака као у култури и на државној телевизији.

[restrict]

Историја нам уопште није потребна

Будући да је српско становиште, на другој страни, укорењено у националној историји, јасно је зашто су се и новија и старија српска прошлост нашле прве на удару медија дубоке државе без остатка подређених неолибералном моделу и њему саобразној политичкој коректности. Српска прошлост је дозвољена само ако је злочиначка, реметилачка, примитивна и тиме осуђена на нестајање.
Српска престоница у Сенкама је пијана балканска крчма, паланка не философије него пандурске палије, којом владају србијански генерали-педери, хорде убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана и курви. Гледали смо страшну кућерину страве на чијем је крову седео краљ Александар Карађорђевић са својом кајмакчаланском братијом, первертитима, сатанистима и жандарчинама. Овако нешто није могло бити снимљено ни у најцрње доба титоизма не због идеолошких разлога – описана слика пропале Србије била би тада једва дочекана – него због јавне саблазни и несносне количине псовки, простаклука и огавних призора које садржи. Брозова номенклатура имала је ипак некакве мере и јавних обзира. Данашњи идеолошки спонзор и наручилац оваквих хорора нема икаквог зазора када је у питању српска традиција. Све што је српско мора бити брутално згажено. Срби немају никакве традиције осим крвавих кошмара које су изазивали својом зверском природом. И зато су увек криви и заслужују сваку осуду. И зато се пројекти као Сенке над Балканом не алиментирају само из страних фондова – њих има и врло су дарежљиви – него највише од оних који управљају парама српских пореских обвезника.
Нарочита фигура ове неолибералне гротеске била је отворена и бесрамна русофобија, такође предвиђена сорошевском агендом, а овај цех платила је часна и угледна заједница руских белоемиграната, предвођена легендарним бароном Врангелом, вождом православне Русије, а која је између два рата живела у Београду и дала му све што је имала. Серија је од ових интелектуалаца, научника и уметника направила одвратну нарко-мафију налик на оне сенке које данас владају Балканом. Све је то била инфамна, русофобна лаж, лишена сваког основа у историји. Када смо то доказали, дубока држава узвратила је: „Шта историја? Историја нам уопште није потребна.“ Главни уредник једног неолибералног недељника, који је без икаквог зазора лобирао за Сенке, написао је тада: „Уопште нисам схватио шта је тема око историјских чињеница… Ми смо серију гурали максимално, што због Бјеле, што због тога што је и за нас корисно (подвукао Б. З.). Приче о негативном приказивању Руса (?!) и извртању историјских чињеница (?!) нисам ни пратио. Мене је бунило кад неко уопште покреће ту тему.“ Невиђена бахатост: зашто су историјске чињенице уопште тема? Ако ми одлучимо да нам те чињенице не требају, неће их ни бити! Такав је сада став идеолошког спонзора испод Фукујаминог шешира који носи главни глумац и аутор Сенки над Балканом, а који последњом паром плаћају грађани Србије.

Извитоперени Немањићи

Још се бука око Сенки није стишала, а извршен је нови атак на српску историју: у новогодишњој ноћи 2018. емитована је прва епизода ТВ серије Немањићи – рађање краљевине, што је изазвало лавину народног протеста управо због извртања слике о Немањићима и целој средњовековној српској историји. „Пилот-епизода нас је посрамила. Промашен је дух времена“, сажео је овај утисак историчар др Предраг Марковић. Он се затим заложио за одговорну и стручну рецензију „ред по ред“ оваквих пројеката која је у оба случаја изостала, а коју би поново требало увести као обавезну у националним продукцијама ове врсте.
Пуна два месеца трајала је свенародна полемика око Немањића, који нису скинути с програма, како је сугерисао Програмски савет самог Јавног сервиса, него су наставили да иритирају најшири аудиторијум све тежим промашајима. А како је све почело? Два идеолошка комесара друге Србије одабрала су на наводном јавном телевизијском конкурсу баш овај пројекат, јер је још у почетку било јасно да он представља десакрализацију и профанизацију српске средњовековне државе, чиме се иста измешта из свог историјског контекста и омаловажава. Покушај да се у првим епизодама Немањићи прикажу као полудивљи главари локалног значаја и карактера који живе у бедним брвнарама у некој дубокој балканској шуми и оданде узнемиравају европске земље, апсолутно је одговарао инжењерингу српске прошлости коју је желела да створи дубока држава. Та слика била је у потпуности неисторична, искривљавала је дух времена и у крајњој линији деловала као пародија немањићке баштине. „Немањин двор није био шумска викендица већ озбиљна државна институција“, одмах је реаговао проф. др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа у средњем веку Филозофског факултета Универзитета у Београду и коаутор студије Србија 1217, објављене поводом осам векова откако је Стефан Немањић постао српски „првовенчани“ краљ. Међу првима и најпозванијима у струци, проф. Мишић алармирао је српску јавност: „Историјски филмови не могу уметничком слободом да правдају извртање чињеница нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације, а главни недостатак серије Немањићи – рађање краљевине јесте непознавање или намерно извртање важнијих историјских чињеница“, истакао је професор Мишић. Пошто је Јавни сервис припремао играну серију националних размера посвећену обележавању овог догађаја, било је логично да се за стручну помоћ обрати управо научницима-специјалистима за ову област. Не, Јавни сервис имао је своје писце српске историје, од којих главни сценариста никада у својој каријери није завирио у прошлост српског народа. У припреми Немањића Јавни сервис никада није тражио стручну помоћ ниједне националне институције. „Национална телевизија, односно креатори серије су одабрали научне сараднике сами, неким приватним везама, али изгледа да ни њих нису слушали. Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено. Веома је опасан утицај овакве популаризације историје. Зато је велика штета овако нетачно интерпретирање Немање и његовог доба“, подвукао је Мишић.
У суштини Јавни сервис је само поновио исти тип претпродукције раније примењен у Сенкама над Балканом: „ауторски тим“ бира и именује своје „експерте“, који затварају наратив серије према унапред задатом моделу. Тај модел је превасходно идеолошки и политички коректан колико то утврде комесари дубоке државе (које није тешко препознати и именовати) и крајњи му је циљ деградирање сваког српског становишта. У серији ауторских текстова у „Печату“ и другде изнео сам и анализирао конкретне примере не само овог деградирања на филму и телевизији него дисквалификовања историје уопште.
То највише забрињава: у циљу дезавуисања чињеница и промоцији неолибералних и антисрпских ставова прокламује се теза о фикцији која је надређена историји. „Политика иде испред историје“, каже недавно у „Печату“ Алексис Труд. „Историја може у потпуности да се избрише.“ А то значи: кад хоћу да пласирам своје данашње политичке ставове о прошлости, искључујем историју и позивам се на уметничку слободу да чињенице које су fait accompli по свом нахођењу поништавам, мењам, преиначујем или – измишљам! Тако могу да спинујем животе људи који су заиста постојали и догађаје који су се стварно десили, усађујући у њих оно шта ја данас налазим за сходно или што неко од мене тражи. То је најшира дефиниција силовања историје која се никада није испољила тако отворено и дрско као у Србији лета 2018. У одсуству скрупула врши се насиље над свешћу о српској прошлости. На то упозоравају историчари, а аларм проф. Мишића важи за све, а нарочито за државу која финансира и подржава овакву „уметност“: уметничком слободом не може се правдати извртање чињеница, нарочито када је реч о кључним догађајима из историје једне нације. Тачка. Затворен навод.

Плима лажи

Двадесет и више векова стварања европске цивилизације обележили су извесни обзири пред историјом, поштовање неспорних изворника прошлости и повесних тековина народа и држава. Срамно је да данас на то морамо да подсећамо одговорне у земљи Србији који би да све то збришу једним потезом и уведу насиље над свешћу као владајући принцип. Срамно је што српски интелектуалци и уметници ћуте пред овим силовањем. Многи ће рећи: пред плимом лажи, која нам се свакодневно сервира као стварност, ко ће још водити рачуна о искривљавању историје? То је, нажалост, тачно. Али не треба заборавити да ако се оћути прошлост, обмане брже постају садашњост. У то смо се уверили недавно, на крају тешке и лажљиве 2018. године и о томе писали у више наврата: силовање прошлости преобратило се у силовање садашње Србије.
Увече 24. новембра 2018 – а тај датум вреди запамтити – на Фестивалу ауторског филма коначно је одржана београдска премијера филма Терет Огњена Главоњића коју је шест месеци спремала дубока држава и постарала се да ништа не препусти случају. Сала „Комбанк арене“ је до последњег места била испуњена масом обожавалаца овог филма и свим могућим перјаницама друге Србије, који су сваки час приређивали овације на задатим местима запаљивог говора председника фестивала, који је Терет издвојио од свих других филмова фестивала и обећао му главну награду (коју му је, на крају, и уручио). Том приликом председник ФАФ-а је, између осталог, изјавио: „Огњен Главоњић је храбро испричао причу која прати један од најмрачнијих догађаја у новијој историји Србије.“ Узима се, наиме, као свршена ствар да је Србија починила ратне злочине на Косову и да их је после прикривала, развозећи лешеве камионима какав је онај који се види у филму. Наташа Кандић, чији је фонд финансирао овај филм, ово није успела да докаже у Хагу, али је наставила да испреда митове о српским ратним злочинима и захтева (заједно са Главоњићем и компанијом, која се претворила у међународно предузеће за политички маркетинг) да се Србија суочи с масакрима које није починила, које нико никада није доказао нити се у самом Терету од тога ишта може видети. Свеједно, Срби се и даље оптужују за те непостојеће злочине, а филм по свету разноси исту кужну неистину.
На делу је поново иста кухиња, само што сада ствар ескалира до неслућених размера. Дубока држава припремила је сада много бољи инжењеринг лажи и поделила улоге ширем кругу извођача виртуелне „новије историје Србије“. У поређењу са овим Сенке и Немањићи изгледају нам сада као новогодишње радости пред нова вунена времена.

[/restrict]