ПОТРАГА ЗА НОВИМ РАТОМ

ТРЕНУТНА АМЕРИКА И ОСТАТАК СВЕТА

Чему ратне трубе Доналда Трампа? Да ли је циклус америчке параноје обишао цео круг и сада је на дневном реду потрага за једним новим, малим, лепим и успешним ратом – ради наставка параноидног страха? Или је – зашто да не – реч само о простој инерцији силе пред нови циклус америчких председничких избора?

Од Теодора Драјзера и његове „Америчке трагедије“ тече и без прекида се обнавља питање: зашто је у представама америчког политичко-војног комплекса, са изузецима, „остатак света“ потрошни материјал којим се храни, подгрева и обнавља параноја америчке изузетности? Стога остаје да се објасни чему Доналду Трампу служе ратне трубе и ова недавна претња атомским нуклеарним програмом од 1,2 трилиона долара.
Требало би објаснити да ли је само реч о феномену којим се храни глад америчке параноје и да ли је, следствено, цео свет пред новим ратним обрачуном са претпостављеним америчким непријатељима – Русијом, Кином, Северним Вијетнамом, Сиријом, Либијом, Камбоџом… Или је пак циклус параноје обишао цео круг и сада је на дневном реду потрага за новим, малим, лепим и успешним ратом – ради наставка параноидног страха? Или је – зашто да не – реч само о простој инерцији силе пред нови циклус америчких председничких избора?
За Белу кућу, како нас историја подсећа, нема ништа ни слађе ни исплативије од једног малог рата на прекоморским даљинама.

[restrict]

СНАГА И СЛАБОСТ КАПИТАЛИЗМА Амерички академик Џек Пауелс записује како у америчкој новијој и даљој политичкој филозофији живи и истрајава догма да нема ништа успешније од успешног рата – аксиом који је ближа и даља историја оберучке прихватила: „Сам рат је велико жртвовање људи и ресурса, али амерички политичари воле рат. Зашто? Није овде кључ у некој политичкој филозофији. Председник Џорџ Буш имао је фикс-идеју да заврши ратни посао који је започео његов отац, Џорџ Буш Сениор, а није га из неког разлога привео крају.“ Неки други историчари мисле да је млађи Буш замишљао да заврши започети рат у Заливу који би му обезбедио још један председнички мандат у Белој кући. Потоња реалност је показала да никакво „замишљање“ није у томе имало пресудну улогу него је поента у томе да амерички богати капиталисти постану још богатији. Без рата, био он „хладан“ или „врућ“, систем није у стању да се обнавља и да даље доноси очекиване резултате. Снага америчког капитализма је – стоји у једној анализи – истовремено и велика његова слабост која се огледа у високој продуктивности, како је то својевремено показао капитализам у Британији на почетку 18. века, када више није било купаца за произведену робу.
Велика депресија у Америци окончала се – још једна порука историје капитализма – највише захваљујући Другом светском рату. У анализама на ову тему често се евидентира пример из 1920-их година, када су са фабричке траке у Мичигену аутомобили „излазили као што пада јесење лишће са сувих грана“, мада је мало ко застао и запитао се ко ће све то купити? Овај феномен остао је записан као Велика депресија.

РАТ ЈЕ „СРЕЋА“ АМЕРИКЕ Америка је тада имала „срећу“ да јој у помоћ притекне Други светски рат када је била у стању да произведе и прода неограничене количине ратне производње, иако није била активни учесник у том међународном сукобу.
Између 1940. и 1945. САД су тако могле да апсорбују и потроше 185 ондашњих милијарди долара за ратну опрему и операције. Учешће САД у гломазном наоружавању британске и совјетске војске довело је до повећања бруто националног дохотка од 1,5 одсто до 4 посто између 1939. и 1945. године.
Захваљујући „америчкој оргији“ производње оружја САД не само да су доживеле пуну запосленост него су и плате радницима у периоду почетка Другог светског рата знатно порасле наговештавајући окончање велике економске депресије, док се Европа гушила у свим невољама и несташицама рата.
Западне економске анализе сада су сложне у оцени да је позната светска економска депресија окончана захваљујући избијању Другог светског рата и да су САД из тог рата изашле као велики профитер.
У наставку је Хладни рат који је тражио своја оружја и тржишта. Бројке тог времена показују да је америчка формула неокапитализма, с јаком дозом империјализма, почела да хистерично троши на оружане снаге и да су највеће корпорације капитализма запоселе кључне положаје. На крају Хладног рата статус и утицај корпорација је нагло порастао, док је америчка државна каса укњижила дуг од 3,2 трилиона долара.
Остатак је историја која траје. Лекција гласи: звер и даље тражи и добија своје. Војна, државна производња представља извор непресушног профита, а дугорочност профита има свој наслов и услов: Да би профит наставио да тече, императив је стални доток новог оружја јер браниоци стеченог стања морају бити наоружани „до зуба“.
Да би се наставио доток великог новца, потребни су нови непријатељи и нове ратне претње … поготово када више нема Совјетског Савеза, „корисног“ црног ђавола из периода Хладног рата. А који ће то ратови бити и где се они траже, остаје недоречено.

[/restrict]