POTRAGA ZA NOVIM RATOM

TRENUTNA AMERIKA I OSTATAK SVETA

Čemu ratne trube Donalda Trampa? Da li je ciklus američke paranoje obišao ceo krug i sada je na dnevnom redu potraga za jednim novim, malim, lepim i uspešnim ratom – radi nastavka paranoidnog straha? Ili je – zašto da ne – reč samo o prostoj inerciji sile pred novi ciklus američkih predsedničkih izbora?

Od Teodora Drajzera i njegove „Američke tragedije“ teče i bez prekida se obnavlja pitanje: zašto je u predstavama američkog političko-vojnog kompleksa, sa izuzecima, „ostatak sveta“ potrošni materijal kojim se hrani, podgreva i obnavlja paranoja američke izuzetnosti? Stoga ostaje da se objasni čemu Donaldu Trampu služe ratne trube i ova nedavna pretnja atomskim nuklearnim programom od 1,2 triliona dolara.
Trebalo bi objasniti da li je samo reč o fenomenu kojim se hrani glad američke paranoje i da li je, sledstveno, ceo svet pred novim ratnim obračunom sa pretpostavljenim američkim neprijateljima – Rusijom, Kinom, Severnim Vijetnamom, Sirijom, Libijom, Kambodžom… Ili je pak ciklus paranoje obišao ceo krug i sada je na dnevnom redu potraga za novim, malim, lepim i uspešnim ratom – radi nastavka paranoidnog straha? Ili je – zašto da ne – reč samo o prostoj inerciji sile pred novi ciklus američkih predsedničkih izbora?
Za Belu kuću, kako nas istorija podseća, nema ništa ni slađe ni isplativije od jednog malog rata na prekomorskim daljinama.

[restrict]

SNAGA I SLABOST KAPITALIZMA Američki akademik Džek Pauels zapisuje kako u američkoj novijoj i daljoj političkoj filozofiji živi i istrajava dogma da nema ništa uspešnije od uspešnog rata – aksiom koji je bliža i dalja istorija oberučke prihvatila: „Sam rat je veliko žrtvovanje ljudi i resursa, ali američki političari vole rat. Zašto? Nije ovde ključ u nekoj političkoj filozofiji. Predsednik Džordž Buš imao je fiks-ideju da završi ratni posao koji je započeo njegov otac, Džordž Buš Senior, a nije ga iz nekog razloga priveo kraju.“ Neki drugi istoričari misle da je mlađi Buš zamišljao da završi započeti rat u Zalivu koji bi mu obezbedio još jedan predsednički mandat u Beloj kući. Potonja realnost je pokazala da nikakvo „zamišljanje“ nije u tome imalo presudnu ulogu nego je poenta u tome da američki bogati kapitalisti postanu još bogatiji. Bez rata, bio on „hladan“ ili „vruć“, sistem nije u stanju da se obnavlja i da dalje donosi očekivane rezultate. Snaga američkog kapitalizma je – stoji u jednoj analizi – istovremeno i velika njegova slabost koja se ogleda u visokoj produktivnosti, kako je to svojevremeno pokazao kapitalizam u Britaniji na početku 18. veka, kada više nije bilo kupaca za proizvedenu robu.
Velika depresija u Americi okončala se – još jedna poruka istorije kapitalizma – najviše zahvaljujući Drugom svetskom ratu. U analizama na ovu temu često se evidentira primer iz 1920-ih godina, kada su sa fabričke trake u Mičigenu automobili „izlazili kao što pada jesenje lišće sa suvih grana“, mada je malo ko zastao i zapitao se ko će sve to kupiti? Ovaj fenomen ostao je zapisan kao Velika depresija.

RAT JE „SREĆA“ AMERIKE Amerika je tada imala „sreću“ da joj u pomoć pritekne Drugi svetski rat kada je bila u stanju da proizvede i proda neograničene količine ratne proizvodnje, iako nije bila aktivni učesnik u tom međunarodnom sukobu.
Između 1940. i 1945. SAD su tako mogle da apsorbuju i potroše 185 ondašnjih milijardi dolara za ratnu opremu i operacije. Učešće SAD u glomaznom naoružavanju britanske i sovjetske vojske dovelo je do povećanja bruto nacionalnog dohotka od 1,5 odsto do 4 posto između 1939. i 1945. godine.
Zahvaljujući „američkoj orgiji“ proizvodnje oružja SAD ne samo da su doživele punu zaposlenost nego su i plate radnicima u periodu početka Drugog svetskog rata znatno porasle nagoveštavajući okončanje velike ekonomske depresije, dok se Evropa gušila u svim nevoljama i nestašicama rata.
Zapadne ekonomske analize sada su složne u oceni da je poznata svetska ekonomska depresija okončana zahvaljujući izbijanju Drugog svetskog rata i da su SAD iz tog rata izašle kao veliki profiter.
U nastavku je Hladni rat koji je tražio svoja oružja i tržišta. Brojke tog vremena pokazuju da je američka formula neokapitalizma, s jakom dozom imperijalizma, počela da histerično troši na oružane snage i da su najveće korporacije kapitalizma zaposele ključne položaje. Na kraju Hladnog rata status i uticaj korporacija je naglo porastao, dok je američka državna kasa uknjižila dug od 3,2 triliona dolara.
Ostatak je istorija koja traje. Lekcija glasi: zver i dalje traži i dobija svoje. Vojna, državna proizvodnja predstavlja izvor nepresušnog profita, a dugoročnost profita ima svoj naslov i uslov: Da bi profit nastavio da teče, imperativ je stalni dotok novog oružja jer branioci stečenog stanja moraju biti naoružani „do zuba“.
Da bi se nastavio dotok velikog novca, potrebni su novi neprijatelji i nove ratne pretnje … pogotovo kada više nema Sovjetskog Saveza, „korisnog“ crnog đavola iz perioda Hladnog rata. A koji će to ratovi biti i gde se oni traže, ostaje nedorečeno.

[/restrict]