Pečat nedelje

Bravo, Nemanja!

Srpski reprezentativac i fudbaler „Mančester junajteda“ Nemanja Matić oduševio je srpsku javnost još i više nego što je razgnevio deo ostrvske.
Na utakmici prošlog kola Premijer lige (protiv „Bornmuta“) Matić je odbio da na svoj dres prikači cvet maka koji su ostali fudbaleri nosili u znak počasti na poginule britanske vojnike u ratovima koje su vodili.
Svoj potez Matić je obrazložio na način koji sve treba da nas učini ponosnim: „U potpunosti razumem zašto ljudi nose cvet maka, poštujem svačije pravo da to radi i saosećam sa svima koji su izgubili bližnje u ratu. Ipak, za mene je to samo podsetnik na napad koji sam osetio lično kao mladi, preplašeni 12-godišnjak, koji je živeo u Vrelu dok je moja zemlja uništena bombardovanjem 1999. Iako sam ga ranije nosio, sada ne osećam da je u redu da imam cvet maka na svom dresu. Ne želim da podrivam cvet kao simbol ponosa Britanaca, niti da uvredim bilo koga, ipak, svi smo proizvod ličnog vaspitanja i izbora za koje imamo svoje razloge. Nadam se da svi razumeju moje razloge sada kada sam ih objasnio, i da mogu da se koncentrišem da pomognem timu u utakmicama koje nas čekaju.“
Bravo, Nemanja!

Ravnopravni ali nebitni

Uticajni panevropski tink-tenk Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) objavio je rezultate svoje opsežne (1.113 stranica) studije pod naslovom „EU istraživač koalicija“ koja je donela očekivane, ali ipak veoma rečite zaključke.
Podatak koji je u ovdašnjoj javnosti privukao najviše pažnje odnosi se na nivo uticaja koji pojedinačne EU članice imaju na ukupnu EU politiku. U najkraćem, u tom udruženju formalno ravnopravnih partnera neki su jednakiji od drugih…
Očekivano, najveći uticaj na „ukupnu EU politiku“ ima Nemačka, za njom slede Francuska, Holandija, Velika Britanija iako je na izlaznim vratima…
Zanimljiviji je, međutim, pogled na začelje liste. Bugarska je na 20. mestu, Češka je na 21, Litvanija na 22, Rumunija je 23, Kipar 24, a zemlje s najmanje uticaja, praktično nimalo na odluke koje se donose a tiču ih se direktno, jesu Hrvatska, Slovenija, Malta i Letonija koje dele poslednje, 25. mesto.
Imajući ove rezultate u vidu, nije li sasvim opravdano postaviti pitanje kakvog bi, tek, uticaja imala Srbija ako bi ikada bila primljena u EU? I koliko bi joj se uopšte isplatilo da znatan deo svog državnog suvereniteta, o Kosovu i Metohiji da i ne govorimo, žrtvuje zarad članstva u organizaciji u čijem procesu odlučivanja ne bi ni učestvovala osim u formi sprovođenja odluka koje je doneo neko drugi?
S tim što je sve više argumenata u prilog tezi da nam se ovakva veličanstvena prilika nikada i neće pružiti, čak i nezavisno od žrtava koje smo zarad toga spremni da podnesemo.
O tome je, na nedavnom panelu o budućnosti Evropske unije, u organizaciji Fondacije „Fridrih Ebert“, posvedočio i novinar „Dojče velea“ Nemanja Rujević: „Bilo bi dobro da Srbija bude članica Evropske unije, ali sam uveren da se to nikada neće desiti. Nema onoga u Briselu ko bi danas rekao da EU treba da se proširi; kratkoročni problemi postoje na Balkanu, a dugoročni su sa one strane. Evropska unija niti ima interes niti snagu da se ikada više na verodostojan način proširi. Ne računam tu ideju o pristupanju u više brzina, to onda ne bi bilo mesto ka kome smo krenuli… Iz jednog izvora čitam poverljive izveštaje radne grupe EU koja se bavi zemljama koje su u procesu pregovora. To su uglavnom Srbija i Crna Gora, ili Srbija, ili Crna Gora. U tom telu je po jedan predstavnik svake države članice i oni se sastaju jednom ili dvaput nedeljno. Kada čitate protokole, vidite kakve teme oni ubacuju, kako svi pokušavaju da proguraju lični interes i niko ne vodi računa o reformi, institucijama, vladavini prava, slobodi medija. Kažu da će otvoriti poglavlje o kulturi ili, recimo ribarstvu, samo ako Srbija dozvoli da Kosovo dobije telefonski broj. To je način pregovora koji ovde pravi idiotima ljude koji su stalno podržavali Evropsku uniju, koji su stalno govorili da je to zajednica vrednosti… Sada se pitaju kako ta zajednica vrednosti radi sa aktuelnim režimima u balkanskim zemljama. Evropska unija zna sve šta se ovde zbiva, ali deluje orijentisano ka padu narativa o proširenju i nameri da zadovolji svoje političke interese.“
Pametnome dosta. Zar ne?

Svadljiva Zorana

Epiteti kojima su jedna drugu poslednjih dana častile predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković i ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović ukazuju na postojanje sukoba unutar vrha Srpske napredne stranke, s tim što je u sporenjima u vladajućoj partiji na jednoj strani uvek Zorana Mihajlović, a na drugoj – svi ostali.
Tek što se završila proslava godišnjice osnivanja stranke na Svetu Petku, članica Predsedništva SNS i predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković je na TV „Prva“ komentarisala ponašanje stranačke koleginice, ministarke Zorane Mihajlović, povodom izjave američkog ambasadora Kajla Skota u Vladi Srbije da „kosovska vlada nije takozvana, već Vlada Kosova, koje je nezavisna i suverena zemlja, sa svojim izabranim predstavnicima“.
„Zorana je kao potpredsednica partije u kojoj sam i ja, uvela jedan manir da možeš slobodno da kažeš šta god želiš bez obzira da li si se konsultovao u stranci i da li su to stavovi većine ili nisu. Smatram da nije primereno da ne odgovori na vređanje ambasadora usred vlade, a da vi stojite kao ikebana pored. I to je moj stav i ja ću to ponoviti ako želi da čuje to“, rekla je Maja Gojković.
Iako ministarki Mihajlović nije svejedno kada joj neko, kako kaže, prebrojava „patriotska zrnca“ u situaciji kada za svoju zemlju, uverava, čini najbolje što može, ipak je sačekala da prođe Sveta Petka pa da to poruči koleginici Gojković i pozove na slogu unutar partije i da kritike, kako kaže, idu ka onima koji su 2008. i doveli do ovakve situacije na Kosovu.
Ovo je tek poslednja u nizu svađa između ministarke Mihajlović i predsednice skupštine Gojković. Njih dve su se verbalno sukobile i krajem prošle godine na zasedanju Skupštine kada je na dnevnom redu bilo usvajanje seta infrastrukturnih propisa. Mihajlovićka je tada u lice rekla predsednici skupštine da laže u vezi sa zakazivanjem sednice, da bi Gojkovićka zbog toga napustila zasedanje.
Za ministarku Mihajlović poznato je da ne preza da odgovori svojim partijskim kolegama. Njena prepirka sa bivšim predsednikom Tomislavom Nikolićem trajala je koliko i njegov mandat. Varničila je i sa ministrima Zoranom Đorđevićem i Aleksandrom Vulinom. Javno je prozivala premijerku Anu Brnabić što je transkript intervjua „Blumbergu“ dala ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu, a ne članovima srpske Vlade. S njom se javno raspravljala i oko rodne ravnopravnosti, kao predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, da bi se i tu uključila Maja Gojković na strani premijerke.
Zluradi će podsetiti da je Maja Gojković pre SNS-a bila u Ujedinjenim regionima Srbije Mlađana Dinkića, koji su nastali od stranke G17+ u kojoj je pak do 2010. godine bila baš Zorana Mihajlović.
Sukob s predsednicom Skupštine samo je poslednji u nizu koji je Zorana Mihajlović imala sa funkcionerima sopstvene partije. Po pravilu, u tim slučajevima, ostajala je usamljena. Nijedan stranački funkcioner nije stao u njenu odbranu, već su je uglas kritikovali. Ipak, Zorana Mihajlović o(p)staje na svojim funkcijama…