Дани за нама показали су моћ циничног поигравања с познатим правилом: пиши (говори!) тако да мислима буде широко, а речима тесно. На балканским просторима овај налог се радо занемарује, па често бива да у јавном простору буде комотно говору који „богатом“ испразношћу маскира чињенице.
Македонски црни петак управо је показао шта се догађа када се чињенице „изгубе у преводу“, а на попришту једне од битака светске силеџијске моћи истина свесно затрпа речима без смисла и без стварне везе са „ситуацијом на терену“. У држави у којој се, на начин редак у светској пракси, у преводу губи народна воља, али и име земље, догодио се тај петак, дан када су грађани, суочавајући се с ликом европске демократије, препознали црте идеолошког Франкенштајна. Насиљем јавно изведеним у парламенту, Македонија је усвојила одлуку о измени Устава, дакле и о промени свог имена. Пристала је на све оно што је, изјашњавајући се на референдуму коју недељу раније, глатко одбила. Грађанска шизофренија и неозбиљност? Не, јер и даље две трећине Македонаца мисле, желе и јавно тврде исто што су поручили и у време референдумског (не)изјашњавања, али чињенице су, како се то еуфемистички каже, сложеније. О „сложености“ посебно импресивно говоре интерпретације овог догађаја. „Прљаву промену имена Македоније обезбедио је амерички амбасадор Џес Бејли“, открила је Москва. Министарство иностраних послова РФ је наиме констатовало: „Осам гласова, колико је фалило за квалификовану већину, обезбеђено је уценама, претњама и поткупљивањем опозиционих посланика. Троје од њих су – по чистој случајности – управо тог дана пуштени из притвора. Поврх тога, двома – који су имали посла са специјалним тужиоцем – обећана је слобода. А осталима су за ’правилно гласање’ дате коруптивне понуде.“
У дипломатској комуникацији неуобичајен, брутални цинизам овог саопштења није нашкодио његовој убедљивости. За претежни део јавног мњења у Србији убеђивање у исправност оцене није било потребно, „победа демократије“ у Скопљу и овде је протумачена као силеџијска крими-работа. Тим пре пажњу побуђује мњење дела српске политичке сцене у којем је јавно поздрављен обрт у Собрању. „Македонија је положила на поправном (…) Пропали референдум заборављен је као да га није ни било, и македонски булдожер модернизације незаустављиво иде даље. Србија је, као под хлороформом, скамењена пратила развој догађаја. Само је мала грађанска алтернатива дисала нечујно за Зорана Заева (…) Македонија је преломила, и решила да се придружи западној цивилизацији. Србија је опет остала последња, и сама, на Балкану….“
Наведени цитат део је невеликог текста с насловне стране београдског дневника у коме не само да чујно дише већ и галами мала грађанска алтернатива. Јесмо ли с овом „алтернативом“ ступили на терен балканског противречја које значи изругивање уверењу да је критичком промишљању упутно отварати хоризонте, док се употреби речи саветују деликатност? Изгледа, а то разумемо потпуно, да деликатни приступ није спојив с „булдожером“, чак и када је овај вођен руком „демократије“. Груба интервенција у којој страдају логика и смисленост политичког говора ближа је поменутој тешкој механизацији!
Имплементација балканског парадокса – противречја у коме се мишљење безуспешно надгорњава с фразирањем, дакле са исказима без смисла и корелата у стварности – раширена је пракса. Пажњи се препоручују скорашњи знаковити догађаји на овом трагу. Размишљајући о целисходним одлукама поводом Косова управо су се сложили један Рус и један Србин – Георгиј Енгељгарт, експерт Института славистике Руске академије наука, и београдски универзитетски професор Слободан Самарџић.
„У свету су се ствари битно промениле од 1999. која је била својеврсни врхунац америчке глобалне хегемоније. Већина тих промена је у корист Београда. А то значи да журба око хитног пресецања тог чвора не води праведном и за српску страну корисном решењу. Прихватање модела ’две Немачке’ биће, свакако, тежак ударац за нове нараштаје јер ће им одузети врло важне адуте правне природе“, каже Енгељгарт. Са овим виђењем сагласан је професор Самарџић, који подсећа: „Време је сада најоскуднији ресурс и западним силама и косметским Албанцима. Они имају рок за коначно решење за које знамо шта је: да Србија призна независност Косова. Није то више само онај арогантни ултимативни рок победника него рок оног повољног тренутка за њихову врсту решења који очигледно пролази. Зашто онда Србија интериоризује њихов проблем времена, тј. прихвата га као свој.“
Са наведеним погледима не слаже се, и то јавно на телевизији говори, премијерка Србије, убеђена да је ту реч о резоновању кукавичлука комбинованог са неспособношћу да се досегне историјска димензија проблема: „Неодговорно је и задржавати статус кво, јер то значи ’ја не знам и не умем и оставићу ово питање будућој генерацији’. То је кукавичлук!“
Ко у предоченим исказима фразира и политички празнослови, а ко – уз аргументе – размишља? Чини се да у овом случају противречје није тешко размрсити.
Подстицај за размишљање о дометима логореичног насиља, у којем се чињенице пригушују псеудоговором испражњеним од смисла (или брижљивим скривањем смисла!) дала је и једна промоција одржана у првом дану трајања овогодишњег Београдског сајма књига.
Монографија Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности Гидеона Грајфа, главног истраживача израелског Института за Холокауст „Шем Олам“ и једног од најважнијих истраживача Холокауста на свету, представљена је на сајму. Штампана је иначе у Израелу на хебрејском, српском и енглеском. „Неоспорно је да су злочини почињени у Јасеновцу међу најбруталнијим у историји света“, рекао је Грајф. „Упркос свим полемикама око броја страдалих у Јасеновцу, одговорно тврдим да је око 700 хиљада људи на бруталан начин изгубило живот у том логору. Ако узмемо у обзир и све несрећне људе који су изгубили живот на путу до Јасеновца, тај број би могао да буде и већи.“
Сигурност и категорички став с којим је овај писац великог ауторитета изрекао податак о броју убијених у паклу Јасеновца, не говори само о димензијама злочина већ нам открива и сву овдашњу „научну“ хипокризију која се, уз снажну меру ароганције, тобоже експертске, ангажовала на континуираном умањивању броја жртава, све док се одскоро није усталило и као стандард и услов за „озбиљан“ разговор о Јасеновцу наметнуто: број убијених није могао бити виши од 200 хиљада, а и то је претерано!
Балкански парадокс – којим је незванично прописано правило да је од сваког трезвеног и одважног размишљања пожељније лежерно празнословљење – није само балкански феномен. У духу глобалног поретка је заточеност у свету у којем значење и смисао речи бивају промењени, моћ језика умањена једнако као што истина паралелно столује уз матрице постистине. Знамо и да епоха, у којој се смисао догађања у стварности губи у преводу на језик псеудомишљења, није програмирана на овом простору,већ у свету који именујемо – страним, и у којем се обликују матрице допуштеног разумевања догађања. Проблем је, међутим, што се ове матрице допуштеног, све више, разоткривају као лажне вести које са стварношћу немају везе. Уосталом, описани македонски пример то одлично показује.