Dani za nama pokazali su moć ciničnog poigravanja s poznatim pravilom: piši (govori!) tako da mislima bude široko, a rečima tesno. Na balkanskim prostorima ovaj nalog se rado zanemaruje, pa često biva da u javnom prostoru bude komotno govoru koji „bogatom“ ispraznošću maskira činjenice.
Makedonski crni petak upravo je pokazao šta se događa kada se činjenice „izgube u prevodu“, a na poprištu jedne od bitaka svetske siledžijske moći istina svesno zatrpa rečima bez smisla i bez stvarne veze sa „situacijom na terenu“. U državi u kojoj se, na način redak u svetskoj praksi, u prevodu gubi narodna volja, ali i ime zemlje, dogodio se taj petak, dan kada su građani, suočavajući se s likom evropske demokratije, prepoznali crte ideološkog Frankenštajna. Nasiljem javno izvedenim u parlamentu, Makedonija je usvojila odluku o izmeni Ustava, dakle i o promeni svog imena. Pristala je na sve ono što je, izjašnjavajući se na referendumu koju nedelju ranije, glatko odbila. Građanska šizofrenija i neozbiljnost? Ne, jer i dalje dve trećine Makedonaca misle, žele i javno tvrde isto što su poručili i u vreme referendumskog (ne)izjašnjavanja, ali činjenice su, kako se to eufemistički kaže, složenije. O „složenosti“ posebno impresivno govore interpretacije ovog događaja. „Prljavu promenu imena Makedonije obezbedio je američki ambasador Džes Bejli“, otkrila je Moskva. Ministarstvo inostranih poslova RF je naime konstatovalo: „Osam glasova, koliko je falilo za kvalifikovanu većinu, obezbeđeno je ucenama, pretnjama i potkupljivanjem opozicionih poslanika. Troje od njih su – po čistoj slučajnosti – upravo tog dana pušteni iz pritvora. Povrh toga, dvoma – koji su imali posla sa specijalnim tužiocem – obećana je sloboda. A ostalima su za ’pravilno glasanje’ date koruptivne ponude.“
U diplomatskoj komunikaciji neuobičajen, brutalni cinizam ovog saopštenja nije naškodio njegovoj ubedljivosti. Za pretežni deo javnog mnjenja u Srbiji ubeđivanje u ispravnost ocene nije bilo potrebno, „pobeda demokratije“ u Skoplju i ovde je protumačena kao siledžijska krimi-rabota. Tim pre pažnju pobuđuje mnjenje dela srpske političke scene u kojem je javno pozdravljen obrt u Sobranju. „Makedonija je položila na popravnom (…) Propali referendum zaboravljen je kao da ga nije ni bilo, i makedonski buldožer modernizacije nezaustavljivo ide dalje. Srbija je, kao pod hloroformom, skamenjena pratila razvoj događaja. Samo je mala građanska alternativa disala nečujno za Zorana Zaeva (…) Makedonija je prelomila, i rešila da se pridruži zapadnoj civilizaciji. Srbija je opet ostala poslednja, i sama, na Balkanu….“
Navedeni citat deo je nevelikog teksta s naslovne strane beogradskog dnevnika u kome ne samo da čujno diše već i galami mala građanska alternativa. Jesmo li s ovom „alternativom“ stupili na teren balkanskog protivrečja koje znači izrugivanje uverenju da je kritičkom promišljanju uputno otvarati horizonte, dok se upotrebi reči savetuju delikatnost? Izgleda, a to razumemo potpuno, da delikatni pristup nije spojiv s „buldožerom“, čak i kada je ovaj vođen rukom „demokratije“. Gruba intervencija u kojoj stradaju logika i smislenost političkog govora bliža je pomenutoj teškoj mehanizaciji!
Implementacija balkanskog paradoksa – protivrečja u kome se mišljenje bezuspešno nadgornjava s fraziranjem, dakle sa iskazima bez smisla i korelata u stvarnosti – raširena je praksa. Pažnji se preporučuju skorašnji znakoviti događaji na ovom tragu. Razmišljajući o celishodnim odlukama povodom Kosova upravo su se složili jedan Rus i jedan Srbin – Georgij Engeljgart, ekspert Instituta slavistike Ruske akademije nauka, i beogradski univerzitetski profesor Slobodan Samardžić.
„U svetu su se stvari bitno promenile od 1999. koja je bila svojevrsni vrhunac američke globalne hegemonije. Većina tih promena je u korist Beograda. A to znači da žurba oko hitnog presecanja tog čvora ne vodi pravednom i za srpsku stranu korisnom rešenju. Prihvatanje modela ’dve Nemačke’ biće, svakako, težak udarac za nove naraštaje jer će im oduzeti vrlo važne adute pravne prirode“, kaže Engeljgart. Sa ovim viđenjem saglasan je profesor Samardžić, koji podseća: „Vreme je sada najoskudniji resurs i zapadnim silama i kosmetskim Albancima. Oni imaju rok za konačno rešenje za koje znamo šta je: da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Nije to više samo onaj arogantni ultimativni rok pobednika nego rok onog povoljnog trenutka za njihovu vrstu rešenja koji očigledno prolazi. Zašto onda Srbija interiorizuje njihov problem vremena, tj. prihvata ga kao svoj.“
Sa navedenim pogledima ne slaže se, i to javno na televiziji govori, premijerka Srbije, ubeđena da je tu reč o rezonovanju kukavičluka kombinovanog sa nesposobnošću da se dosegne istorijska dimenzija problema: „Neodgovorno je i zadržavati status kvo, jer to znači ’ja ne znam i ne umem i ostaviću ovo pitanje budućoj generaciji’. To je kukavičluk!“
Ko u predočenim iskazima frazira i politički praznoslovi, a ko – uz argumente – razmišlja? Čini se da u ovom slučaju protivrečje nije teško razmrsiti.
Podsticaj za razmišljanje o dometima logoreičnog nasilja, u kojem se činjenice prigušuju pseudogovorom ispražnjenim od smisla (ili brižljivim skrivanjem smisla!) dala je i jedna promocija održana u prvom danu trajanja ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga.
Monografija Jasenovac – Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti Gideona Grajfa, glavnog istraživača izraelskog Instituta za Holokaust „Šem Olam“ i jednog od najvažnijih istraživača Holokausta na svetu, predstavljena je na sajmu. Štampana je inače u Izraelu na hebrejskom, srpskom i engleskom. „Neosporno je da su zločini počinjeni u Jasenovcu među najbrutalnijim u istoriji sveta“, rekao je Grajf. „Uprkos svim polemikama oko broja stradalih u Jasenovcu, odgovorno tvrdim da je oko 700 hiljada ljudi na brutalan način izgubilo život u tom logoru. Ako uzmemo u obzir i sve nesrećne ljude koji su izgubili život na putu do Jasenovca, taj broj bi mogao da bude i veći.“
Sigurnost i kategorički stav s kojim je ovaj pisac velikog autoriteta izrekao podatak o broju ubijenih u paklu Jasenovca, ne govori samo o dimenzijama zločina već nam otkriva i svu ovdašnju „naučnu“ hipokriziju koja se, uz snažnu meru arogancije, tobože ekspertske, angažovala na kontinuiranom umanjivanju broja žrtava, sve dok se odskoro nije ustalilo i kao standard i uslov za „ozbiljan“ razgovor o Jasenovcu nametnuto: broj ubijenih nije mogao biti viši od 200 hiljada, a i to je preterano!
Balkanski paradoks – kojim je nezvanično propisano pravilo da je od svakog trezvenog i odvažnog razmišljanja poželjnije ležerno praznoslovljenje – nije samo balkanski fenomen. U duhu globalnog poretka je zatočenost u svetu u kojem značenje i smisao reči bivaju promenjeni, moć jezika umanjena jednako kao što istina paralelno stoluje uz matrice postistine. Znamo i da epoha, u kojoj se smisao događanja u stvarnosti gubi u prevodu na jezik pseudomišljenja, nije programirana na ovom prostoru,već u svetu koji imenujemo – stranim, i u kojem se oblikuju matrice dopuštenog razumevanja događanja. Problem je, međutim, što se ove matrice dopuštenog, sve više, razotkrivaju kao lažne vesti koje sa stvarnošću nemaju veze. Uostalom, opisani makedonski primer to odlično pokazuje.
