Зона сумрака – Шведски стандард

Најефикаснији начин да се уништи један народ је да му се одузме и избрише разумевање сопствене историје, рекао је својевремено пророк дистопије Џорџ Орвел. Ово треба имати на уму када се размишља о томе како смо дошли дотле да обележавање једне од најславнијих битака у српској историји буде замењено геј парадом

Професор неуропсихологије на једној од најстаријих и најугледнијих високошколских установа на свету, шведском Лунд универзитету, Гермунд Хеслов суочава се с опасношћу губитка посла, а врло могуће и другим облицима прогона, јер је на предавању изјавио да разлике између мушкараца и жена „имају биолошку основу“ и да се питање полова не може сматрати „искључиво друштвеним конструктом“. Ово је, истиче се, у супротности са „основним вредностима“ Шведске и због тога је затражено да повуче реч, што је професор одбио, па је против њега покренут процес. У Шведској, једној од „најнапреднијих“ земаља глобалног либерализма, направљен је, као што видимо, цео круг од онога када су либерали и атеисти оптуживали конзервативце и вернике да зарад идеологије/вере одбацују „научне чињенице“, до тога да сами либерали и атеисти одбацују научне чињенице због идеологије/вере, односно „основних вредности“. Шведска нам даје најбољи пример „европског сна“ којем теже власти у Србији, и ако се добро загледамо у дешавања у овој земљи, биће нам јасно куда нас воде.

[restrict] Пре тачно годину дана до јавности је, посредством једног гневног археолога, дошла вест да стокхолмски Ленсмузеум систематски уништава артефакте из гвозденог доба и времена викинга, јер је обрада тих предмета превише „мукотрпна“. Код нас се сада показало да је за власти обележавање стоте годишњице пробоја Солунског фронта, такође, превише „мукотрпно“, па је једна од највећих и најважнијих победа у српској историји прослављена тако што је помоћник градоначелника Београда Андреја Младеновић у присуству једног амбасадора (Сеифа Алаха Рејиба из Туниса) положио венац на споменик Незнаном јунаку на Авали. Одсуство било ког вишег државног званичника на овој церемонији и неодржавање било какве достојанственије свечаности објаснио нам је шеф српске дипломатије Ивица Дачић рекавши да се овај догађај „не може обележавати у Србији“ из не знамо ког разлога. Ваљда да се не би увредила наша грчка браћа, иако не видимо шта би их ту вређало, јер су на страну Антанте прешли тек средином 1917, пошто су Савезници окупирали Тесалију и приморали пронемачког краља Константина да абдицира. Дачић нас је, међутим, утешио да ће „30. септембра бити организовано обележавање у Солуну, односно Тесалоникију“. Не знамо само шта то држава Србија планира да прослави 30. септембра у Солуну. Ослобађање Скопља 29. септембра, или капитулацију Бугарске 30. септембра? По логици „пробој Солунског фронта не може да се обележава у Србији“, ни ова два датума не би требало славити у Солуну – да се не увреде северномакедонска или бугарска браћа.
Ако пробој Солунског фронта не може да се слави у Србији, у складу са већ наведеним „шведским моделом“, може се славити такозвана „Парада поноса“, и то без „узнемиравања јавности“ какво је изазвало одржавање „патриотског“ кампа на Златибору месец дана раније. Величанствена парада одржана је дуж читавог центра града уз присуство оних који нису, а могли су, да буду дан раније на Авали. Не мислимо овде на ЛГБТ+ активисте или на значајне полицијске снаге, него на државни врх у виду премијерке, два министра, градоначелника и амбасадоре САД, ЕУ, Француске, Велике Британије, Италије… Једини који је у овом контексту имао дозу достојанства на којој би му могао позавидети читав државни и војни врх Србије јесте амбасадор Велике Британије у Србији Денис Киф – њему није било тешко да, у недостатку адекватне церемоније у Београду, поред „Параде“, оде и на гробље Зејтинлик и тамо ода почаст палим јунацима.
У складу са „шведским моделом“ била је и главна атракција овогодишњег „Прајда“ – особа нама непознатог „полног стања“ за коју се чини да има, што би професор Хеслов рекао, „мушку биолошку основу“, али „друштвени конструкт жене“, или нечега другога, обучена у српску народну ношњу. Рабљење ове ношње на овај начин подсећа на горепоменуту праксу шведског музеја да „рециклира“, односно уништава историјске артефакте. Контекст и начин на који је у овом случају употребљена традиционална народна ношња представља управо то – рециклирање и уништавање артефакта са симболичким, историјским значењем, артефакта који, рекли бисмо, у очима већине грађана ове земље и овог народа представља везу с прошлошћу, традицијом и прецима, укључујући и оне који су пре сто година за нашу слободу гинули на Солунском фронту. Наивни су они који мисле да је употреба народне ношње у овом случају безазлена и да је могу осуђивати само параноични фанатици склони теоријама завере. Наивни могу поверовати у тврдњу особе која се представља као „Дита фон Бил“ да „воли и поштује“ српску традицију. Јасно је одавно да „Парада поноса“, макар код нас, не представља толико оправдани вапај потлачених у борби за равноправност, колико провокацију и шамарање већине нашег народа. И то нису само „изоловани инциденти“ скрнављења икона, Храма Светог Саве и других светиња које смо могли да видимо током претходних „Парада“, него свесне, намерне и јасне провокације иза којих стоје организатори ове манифестације. Да се не ради ни о каквој „љубави“, „случајности“ или „инциденту“, доказује нам и чињеница да су особе које су преко налога на друштвеним мрежама под контролом организатора позивале на „Прајд“ за алијасе изабрале баш имена „Острога“ и „Влажена Марија“. То су љубав, толеранција, поштовање традиције и туђих светиња? То је борба за сопствена права уз уважавање туђих? Можда у Шведској, али ми не бисмо рекли.

[/restrict]