Zona sumraka – Švedski standard

Najefikasniji način da se uništi jedan narod je da mu se oduzme i izbriše razumevanje sopstvene istorije, rekao je svojevremeno prorok distopije Džordž Orvel. Ovo treba imati na umu kada se razmišlja o tome kako smo došli dotle da obeležavanje jedne od najslavnijih bitaka u srpskoj istoriji bude zamenjeno gej paradom

Profesor neuropsihologije na jednoj od najstarijih i najuglednijih visokoškolskih ustanova na svetu, švedskom Lund univerzitetu, Germund Heslov suočava se s opasnošću gubitka posla, a vrlo moguće i drugim oblicima progona, jer je na predavanju izjavio da razlike između muškaraca i žena „imaju biološku osnovu“ i da se pitanje polova ne može smatrati „isključivo društvenim konstruktom“. Ovo je, ističe se, u suprotnosti sa „osnovnim vrednostima“ Švedske i zbog toga je zatraženo da povuče reč, što je profesor odbio, pa je protiv njega pokrenut proces. U Švedskoj, jednoj od „najnaprednijih“ zemalja globalnog liberalizma, napravljen je, kao što vidimo, ceo krug od onoga kada su liberali i ateisti optuživali konzervativce i vernike da zarad ideologije/vere odbacuju „naučne činjenice“, do toga da sami liberali i ateisti odbacuju naučne činjenice zbog ideologije/vere, odnosno „osnovnih vrednosti“. Švedska nam daje najbolji primer „evropskog sna“ kojem teže vlasti u Srbiji, i ako se dobro zagledamo u dešavanja u ovoj zemlji, biće nam jasno kuda nas vode.

[restrict] Pre tačno godinu dana do javnosti je, posredstvom jednog gnevnog arheologa, došla vest da stokholmski Lensmuzeum sistematski uništava artefakte iz gvozdenog doba i vremena vikinga, jer je obrada tih predmeta previše „mukotrpna“. Kod nas se sada pokazalo da je za vlasti obeležavanje stote godišnjice proboja Solunskog fronta, takođe, previše „mukotrpno“, pa je jedna od najvećih i najvažnijih pobeda u srpskoj istoriji proslavljena tako što je pomoćnik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović u prisustvu jednog ambasadora (Seifa Alaha Rejiba iz Tunisa) položio venac na spomenik Neznanom junaku na Avali. Odsustvo bilo kog višeg državnog zvaničnika na ovoj ceremoniji i neodržavanje bilo kakve dostojanstvenije svečanosti objasnio nam je šef srpske diplomatije Ivica Dačić rekavši da se ovaj događaj „ne može obeležavati u Srbiji“ iz ne znamo kog razloga. Valjda da se ne bi uvredila naša grčka braća, iako ne vidimo šta bi ih tu vređalo, jer su na stranu Antante prešli tek sredinom 1917, pošto su Saveznici okupirali Tesaliju i primorali pronemačkog kralja Konstantina da abdicira. Dačić nas je, međutim, utešio da će „30. septembra biti organizovano obeležavanje u Solunu, odnosno Tesalonikiju“. Ne znamo samo šta to država Srbija planira da proslavi 30. septembra u Solunu. Oslobađanje Skoplja 29. septembra, ili kapitulaciju Bugarske 30. septembra? Po logici „proboj Solunskog fronta ne može da se obeležava u Srbiji“, ni ova dva datuma ne bi trebalo slaviti u Solunu – da se ne uvrede severnomakedonska ili bugarska braća.
Ako proboj Solunskog fronta ne može da se slavi u Srbiji, u skladu sa već navedenim „švedskim modelom“, može se slaviti takozvana „Parada ponosa“, i to bez „uznemiravanja javnosti“ kakvo je izazvalo održavanje „patriotskog“ kampa na Zlatiboru mesec dana ranije. Veličanstvena parada održana je duž čitavog centra grada uz prisustvo onih koji nisu, a mogli su, da budu dan ranije na Avali. Ne mislimo ovde na LGBT+ aktiviste ili na značajne policijske snage, nego na državni vrh u vidu premijerke, dva ministra, gradonačelnika i ambasadore SAD, EU, Francuske, Velike Britanije, Italije… Jedini koji je u ovom kontekstu imao dozu dostojanstva na kojoj bi mu mogao pozavideti čitav državni i vojni vrh Srbije jeste ambasador Velike Britanije u Srbiji Denis Kif – njemu nije bilo teško da, u nedostatku adekvatne ceremonije u Beogradu, pored „Parade“, ode i na groblje Zejtinlik i tamo oda počast palim junacima.
U skladu sa „švedskim modelom“ bila je i glavna atrakcija ovogodišnjeg „Prajda“ – osoba nama nepoznatog „polnog stanja“ za koju se čini da ima, što bi profesor Heslov rekao, „mušku biološku osnovu“, ali „društveni konstrukt žene“, ili nečega drugoga, obučena u srpsku narodnu nošnju. Rabljenje ove nošnje na ovaj način podseća na gorepomenutu praksu švedskog muzeja da „reciklira“, odnosno uništava istorijske artefakte. Kontekst i način na koji je u ovom slučaju upotrebljena tradicionalna narodna nošnja predstavlja upravo to – recikliranje i uništavanje artefakta sa simboličkim, istorijskim značenjem, artefakta koji, rekli bismo, u očima većine građana ove zemlje i ovog naroda predstavlja vezu s prošlošću, tradicijom i precima, uključujući i one koji su pre sto godina za našu slobodu ginuli na Solunskom frontu. Naivni su oni koji misle da je upotreba narodne nošnje u ovom slučaju bezazlena i da je mogu osuđivati samo paranoični fanatici skloni teorijama zavere. Naivni mogu poverovati u tvrdnju osobe koja se predstavlja kao „Dita fon Bil“ da „voli i poštuje“ srpsku tradiciju. Jasno je odavno da „Parada ponosa“, makar kod nas, ne predstavlja toliko opravdani vapaj potlačenih u borbi za ravnopravnost, koliko provokaciju i šamaranje većine našeg naroda. I to nisu samo „izolovani incidenti“ skrnavljenja ikona, Hrama Svetog Save i drugih svetinja koje smo mogli da vidimo tokom prethodnih „Parada“, nego svesne, namerne i jasne provokacije iza kojih stoje organizatori ove manifestacije. Da se ne radi ni o kakvoj „ljubavi“, „slučajnosti“ ili „incidentu“, dokazuje nam i činjenica da su osobe koje su preko naloga na društvenim mrežama pod kontrolom organizatora pozivale na „Prajd“ za alijase izabrale baš imena „Ostroga“ i „Vlažena Marija“. To su ljubav, tolerancija, poštovanje tradicije i tuđih svetinja? To je borba za sopstvena prava uz uvažavanje tuđih? Možda u Švedskoj, ali mi ne bismo rekli. [/restrict]