Учитавање могућег смисла – ЛЕТЊИ ВИДИЦИ

Земља у којој сам провео ово парадоксално лето и сама је пуна парадокса, духовно распета између примитивног национализма и безглавог интернационализма, без радости, без смеха, без слуха за лепоту малих ствари, без љубави према раду и стваралаштву, без наде и без вере, истргнута из сопствене коже. Видех многе личне несреће, болести, умирања…

Овог лета видех да киша може бити погубнија за усеве од најгоре суше. Сунце туче изравна, у главу, исушује и убија по кратком поступку, а киша разједа подмукло и постепено, увлачи се у материју као болесна трулеж, као отровна плесан. Почело је у мају, терало кроз цео јун, па све до половине јула. И најстарији сељаци, чијим су дедовима за време краља Милана Обреновића иструнуле шајкаче у киши, ово не памте. Грмљавина је из ноћи у ноћ тресла прозор моје спаваће собе. Крајем јуна птице престадоше да певају, тек ако би се, понекад, огласили грлица и ћук. Дивља трава, висока преко пола метра, загуши моју лепо замишљену и нађубрену башту; од блата се у њу није дало ни крочити. На крају, кад се небо рашчисти, нађох неколико притуљених краставаца, нешто зеља, љутих папричица и першуна. Олујни пљускови омлатише тек заметнуте крушке и јабуке, шљиве поцрнеше од муке, и незреле опадоше. Исконско, пијано дивљаштво победи људски труд око упитомљавања и уљуђивања земље. Као приучени вртлар, видех оно са чиме се сељаци стотинама година суочавају: не може се све, и не иде увек како бисмо желели. Оде воће, пропаде поврће: бар нисам морао бринути око скупљања и складиштења. И ова невоља је, ето, имала добру страну, а природа као луда и слепа сила, не разликује добро од зла.

[restrict] Средином јула прикључи ми се Сања, после завршених обавеза на факултету. Начинисмо неколико излета, до Студенице, и до Љубостиње. У Врњачкој Бањи имао сам пријатно књижевно вече. После читања, приђе ми једна милоока госпођа и пожали се на једну личну недаћу, сигурна да ћу је разумети. Имамо исто презиме, и сличну невољу са њим. На шалтерима, и у јавним установама, немилосрдно нас прекрштавају. Данојловић, Дамјановић, Даниловић, Даничић. То се и мени, после педесетак објављених књига, догађа. Родоначелник нашег пламена, извесна Пивљанка по имену Данојла, не налази пријемчивост у патријархално васпитаном слуху. Свако чита онако како му се свиђа, како би требало да буде, а не како јесте. Разумем њихову леност, али разумевање овде не искључује и нешто презира.
Својој драгој жени, чија се занимања не могу пребројати прстима обе руке (професор са докторском титулом, шеф Славистичке катедре у Поатјеу, мајка двоје добро васпитане деце, организатор међународних научних сусрета, дактилограф мојих текстова за „Печат“, вредна домаћица и дисциплинован возач на дугим путовањима) предложих једног јутра да одемо до Прањана и посетимо некадашњи тајни аеродром са кога су припадници ЈВуО, крајем онога рата, евакуисали око шест стотина савезничких авијатичара срушених на балканском ратишту, углавном Американаца. На новоизграђеној деоници ауто-пута између Љига и Прељине, ауто се залете као пас пуштен с ланца. На широким застакљеним паноима изнад пута кадикад севну електрична слова Enjoy Serbia, намењена говорним лицима енглеског језичког подручја, можда онима који су у нашим пределима уживали док су их, 1941, 1944. и 1999, бомбардовали. Са висине од 10 000. метара пејзажи се не распознају најбоље; много се боље виде болнице, мостови, фабрике, касарне и рафинерије нафте. Пилоти су на тој висини безбедни, посао им се своди на притискивање дугмета.
Покушали су и копненим путем, код Кошара, али није ишло. Од природних лепота нису богзна шта видели – ваздух је био црн од барутног дима. Хиљаду триста војника је недељама бранило јужну капију родне земље. Највећа сила планете, у савезништву са својим домаћим штићеницима, наишла је на безуман отпор навикнутих на умирање. Један од преживелих је, недавно, погинуо усред Београда, као грађевински радник на црно. На њ се срушио преостали зид некадашње америчке амбасаде. Да, баш америчке! Има случајности које су проблесци неких разуму недокучивих законитости. Ето, како завршавају браниоци последњих остатака нашег поноса, имена и части. Као радници на црно, или онај инвалид из приповетке Лазе Лазаревића. Борци са Кошара су годинама морали крити да су у том окршају уопште учествовали. То се прећуткивало, као што се већ седамдесет пет година прећуткује истина о прањанском аеродрому. Да није Американаца, ни данас се не би о њему говорило.
Они су, иначе, у нашој средини постигли чудо невиђено: од најомиљеније, постали су најомраженија земља у свести наших људи. И ено, труде се, да улепшају страшну слику. Пуштају, на телевизији, неки сладуњави спот о традиционалном пријатељству, позивају се на Пупина и Теслу, а труде се и око Прањана. Пре непуну годину Његова екселенција Скот је положио венац на спомен-плочу. За време Брозове владавине, то сећање их је слабо служило: њиховом пријатељу са Дедиња се то не би свидело. Амерички амбасадор је, иначе, на лице места отишао са својим британским колегом. Слика за историју савременог бешчашћа: врли представници Слободног Света одају пошту нашем сараднику окупатора који је, као Хитлеров миљеник, спасавао америчке авијатичаре да би 16. јула 1946. био стрељан као народни издајник. То је била политичка пресуда, и демократски свет се са њом, нерадо и ћутке, пола века слагао. Аеродром у забаченом делу Слободних Српских планина није помињан као што, у читанкама, није приказано херојско држање мајора Мишића и Фрегла у немачком затвору. Да није било потомака спасених америчких пилота, и синова њихових спасилаца одраслих у емиграцији, нико се не би сетио да постави скромну плочу на затрављеној планинској висоравни.
Да несрећног ли народа, крај толиких нерашчишћених послова, изнакажених сећања, збрке у душама и у главама! Цвећем засипамо гроб нашег доказаног непријатеља, док кости онога кога је народ, из милоште, звао Чичом леже на непознатом месту, помешане са псећим коскама. Краљ-Ујединитељ је без улице и споменика, а маршал-Разјединитељ се башкари у отменој четврти престонице. Како се, с таквим грешкама и толиким гресима, може живети и напредовати? Како да себе узимамо озбиљно, и како да нас други поштују?
Земља у којој сам провео ово парадоксално лето и сама је пуна парадокса, духовно распета између примитивног национализма и безглавог интернационализма, без радости, без смеха, без слуха за лепоту малих ствари, без љубави према раду и стваралаштву, без наде и без вере, истргнута из сопствене коже. Видех многе личне несреће, болести, умирања… Политички живот, колико се успут дало уочити, пун је пакости и ситних гадости: не зна се шта ко хоће ни шта предлаже, свако свакога оцрњује и мрзи, па се и оно мало успеха здушно омаловажава. Сви су стручњаци за све, посебно за Београд на води. Па тек то просташтво у односима између српских и хрватских предводника, ниво на коме се спорови воде… Кад ли ће све ово проћи? А мора проћи, у то не треба сумњати.
… Прањански аеродром су обезбеђивале јединице капетана Звонимира Вучковића, распоређене по висовима околних брда. Данас се његова слика може видети на поменутој спомен-плочи, на рубу големе, пусте ливаде. Као да је сишао са брда, и стоји, дигнуте главе, са једним америчким официром. Гледају напред, право у наше очи.
Капетана Вучковића сам упознао седамдесетих година прошлога века у Чикагу. При првом сусрету ме је упитао:
„Реците ми, молим вас, шта сад ради Ракић?“
„Који Ракић, нисам чуо за њега.“
„Ми смо, заједно, ослобађали Горњи Милановац. Мора да је на неком високом положају.“
Оно ми је значило: ми (четници), и они (партизани). У јесен 1941, пре него што су се у борбу умешале свесне идеолошке снаге, владало је уверење да се отаџбина може бранити са различитих идеолошких позиција.
У повратку прођосмо поред родне куће војводе Мишића. Испред капије, на улици, врло лепа камена чесма, три славине, без воде.

[/restrict]