Učitavanje mogućeg smisla – LETNJI VIDICI

Zemlja u kojoj sam proveo ovo paradoksalno leto i sama je puna paradoksa, duhovno raspeta između primitivnog nacionalizma i bezglavog internacionalizma, bez radosti, bez smeha, bez sluha za lepotu malih stvari, bez ljubavi prema radu i stvaralaštvu, bez nade i bez vere, istrgnuta iz sopstvene kože. Videh mnoge lične nesreće, bolesti, umiranja…

Ovog leta videh da kiša može biti pogubnija za useve od najgore suše. Sunce tuče izravna, u glavu, isušuje i ubija po kratkom postupku, a kiša razjeda podmuklo i postepeno, uvlači se u materiju kao bolesna trulež, kao otrovna plesan. Počelo je u maju, teralo kroz ceo jun, pa sve do polovine jula. I najstariji seljaci, čijim su dedovima za vreme kralja Milana Obrenovića istrunule šajkače u kiši, ovo ne pamte. Grmljavina je iz noći u noć tresla prozor moje spavaće sobe. Krajem juna ptice prestadoše da pevaju, tek ako bi se, ponekad, oglasili grlica i ćuk. Divlja trava, visoka preko pola metra, zaguši moju lepo zamišljenu i nađubrenu baštu; od blata se u nju nije dalo ni kročiti. Na kraju, kad se nebo raščisti, nađoh nekoliko prituljenih krastavaca, nešto zelja, ljutih papričica i peršuna. Olujni pljuskovi omlatiše tek zametnute kruške i jabuke, šljive pocrneše od muke, i nezrele opadoše. Iskonsko, pijano divljaštvo pobedi ljudski trud oko upitomljavanja i uljuđivanja zemlje. Kao priučeni vrtlar, videh ono sa čime se seljaci stotinama godina suočavaju: ne može se sve, i ne ide uvek kako bismo želeli. Ode voće, propade povrće: bar nisam morao brinuti oko skupljanja i skladištenja. I ova nevolja je, eto, imala dobru stranu, a priroda kao luda i slepa sila, ne razlikuje dobro od zla.

[restrict] Sredinom jula priključi mi se Sanja, posle završenih obaveza na fakultetu. Načinismo nekoliko izleta, do Studenice, i do Ljubostinje. U Vrnjačkoj Banji imao sam prijatno književno veče. Posle čitanja, priđe mi jedna milooka gospođa i požali se na jednu ličnu nedaću, sigurna da ću je razumeti. Imamo isto prezime, i sličnu nevolju sa njim. Na šalterima, i u javnim ustanovama, nemilosrdno nas prekrštavaju. Danojlović, Damjanović, Danilović, Daničić. To se i meni, posle pedesetak objavljenih knjiga, događa. Rodonačelnik našeg plamena, izvesna Pivljanka po imenu Danojla, ne nalazi prijemčivost u patrijarhalno vaspitanom sluhu. Svako čita onako kako mu se sviđa, kako bi trebalo da bude, a ne kako jeste. Razumem njihovu lenost, ali razumevanje ovde ne isključuje i nešto prezira.
Svojoj dragoj ženi, čija se zanimanja ne mogu prebrojati prstima obe ruke (profesor sa doktorskom titulom, šef Slavističke katedre u Poatjeu, majka dvoje dobro vaspitane dece, organizator međunarodnih naučnih susreta, daktilograf mojih tekstova za „Pečat“, vredna domaćica i disciplinovan vozač na dugim putovanjima) predložih jednog jutra da odemo do Pranjana i posetimo nekadašnji tajni aerodrom sa koga su pripadnici JVuO, krajem onoga rata, evakuisali oko šest stotina savezničkih avijatičara srušenih na balkanskom ratištu, uglavnom Amerikanaca. Na novoizgrađenoj deonici auto-puta između Ljiga i Preljine, auto se zalete kao pas pušten s lanca. Na širokim zastakljenim panoima iznad puta kadikad sevnu električna slova Enjoy Serbia, namenjena govornim licima engleskog jezičkog područja, možda onima koji su u našim predelima uživali dok su ih, 1941, 1944. i 1999, bombardovali. Sa visine od 10 000. metara pejzaži se ne raspoznaju najbolje; mnogo se bolje vide bolnice, mostovi, fabrike, kasarne i rafinerije nafte. Piloti su na toj visini bezbedni, posao im se svodi na pritiskivanje dugmeta.
Pokušali su i kopnenim putem, kod Košara, ali nije išlo. Od prirodnih lepota nisu bogzna šta videli – vazduh je bio crn od barutnog dima. Hiljadu trista vojnika je nedeljama branilo južnu kapiju rodne zemlje. Najveća sila planete, u savezništvu sa svojim domaćim štićenicima, naišla je na bezuman otpor naviknutih na umiranje. Jedan od preživelih je, nedavno, poginuo usred Beograda, kao građevinski radnik na crno. Na nj se srušio preostali zid nekadašnje američke ambasade. Da, baš američke! Ima slučajnosti koje su problesci nekih razumu nedokučivih zakonitosti. Eto, kako završavaju branioci poslednjih ostataka našeg ponosa, imena i časti. Kao radnici na crno, ili onaj invalid iz pripovetke Laze Lazarevića. Borci sa Košara su godinama morali kriti da su u tom okršaju uopšte učestvovali. To se prećutkivalo, kao što se već sedamdeset pet godina prećutkuje istina o pranjanskom aerodromu. Da nije Amerikanaca, ni danas se ne bi o njemu govorilo.
Oni su, inače, u našoj sredini postigli čudo neviđeno: od najomiljenije, postali su najomraženija zemlja u svesti naših ljudi. I eno, trude se, da ulepšaju strašnu sliku. Puštaju, na televiziji, neki sladunjavi spot o tradicionalnom prijateljstvu, pozivaju se na Pupina i Teslu, a trude se i oko Pranjana. Pre nepunu godinu Njegova ekselencija Skot je položio venac na spomen-ploču. Za vreme Brozove vladavine, to sećanje ih je slabo služilo: njihovom prijatelju sa Dedinja se to ne bi svidelo. Američki ambasador je, inače, na lice mesta otišao sa svojim britanskim kolegom. Slika za istoriju savremenog beščašća: vrli predstavnici Slobodnog Sveta odaju poštu našem saradniku okupatora koji je, kao Hitlerov miljenik, spasavao američke avijatičare da bi 16. jula 1946. bio streljan kao narodni izdajnik. To je bila politička presuda, i demokratski svet se sa njom, nerado i ćutke, pola veka slagao. Aerodrom u zabačenom delu Slobodnih Srpskih planina nije pominjan kao što, u čitankama, nije prikazano herojsko držanje majora Mišića i Fregla u nemačkom zatvoru. Da nije bilo potomaka spasenih američkih pilota, i sinova njihovih spasilaca odraslih u emigraciji, niko se ne bi setio da postavi skromnu ploču na zatravljenoj planinskoj visoravni.
Da nesrećnog li naroda, kraj tolikih neraščišćenih poslova, iznakaženih sećanja, zbrke u dušama i u glavama! Cvećem zasipamo grob našeg dokazanog neprijatelja, dok kosti onoga koga je narod, iz milošte, zvao Čičom leže na nepoznatom mestu, pomešane sa psećim koskama. Kralj-Ujedinitelj je bez ulice i spomenika, a maršal-Razjedinitelj se baškari u otmenoj četvrti prestonice. Kako se, s takvim greškama i tolikim gresima, može živeti i napredovati? Kako da sebe uzimamo ozbiljno, i kako da nas drugi poštuju?
Zemlja u kojoj sam proveo ovo paradoksalno leto i sama je puna paradoksa, duhovno raspeta između primitivnog nacionalizma i bezglavog internacionalizma, bez radosti, bez smeha, bez sluha za lepotu malih stvari, bez ljubavi prema radu i stvaralaštvu, bez nade i bez vere, istrgnuta iz sopstvene kože. Videh mnoge lične nesreće, bolesti, umiranja… Politički život, koliko se usput dalo uočiti, pun je pakosti i sitnih gadosti: ne zna se šta ko hoće ni šta predlaže, svako svakoga ocrnjuje i mrzi, pa se i ono malo uspeha zdušno omalovažava. Svi su stručnjaci za sve, posebno za Beograd na vodi. Pa tek to prostaštvo u odnosima između srpskih i hrvatskih predvodnika, nivo na kome se sporovi vode… Kad li će sve ovo proći? A mora proći, u to ne treba sumnjati.
… Pranjanski aerodrom su obezbeđivale jedinice kapetana Zvonimira Vučkovića, raspoređene po visovima okolnih brda. Danas se njegova slika može videti na pomenutoj spomen-ploči, na rubu goleme, puste livade. Kao da je sišao sa brda, i stoji, dignute glave, sa jednim američkim oficirom. Gledaju napred, pravo u naše oči.
Kapetana Vučkovića sam upoznao sedamdesetih godina prošloga veka u Čikagu. Pri prvom susretu me je upitao:
„Recite mi, molim vas, šta sad radi Rakić?“
„Koji Rakić, nisam čuo za njega.“
„Mi smo, zajedno, oslobađali Gornji Milanovac. Mora da je na nekom visokom položaju.“
Ono mi je značilo: mi (četnici), i oni (partizani). U jesen 1941, pre nego što su se u borbu umešale svesne ideološke snage, vladalo je uverenje da se otadžbina može braniti sa različitih ideoloških pozicija.
U povratku prođosmo pored rodne kuće vojvode Mišića. Ispred kapije, na ulici, vrlo lepa kamena česma, tri slavine, bez vode. [/restrict]