Узнемиравање јавности

СЛУЧАЈ ЗЛАТИБОР

Златибор више не сме да шири своје гране и прихвата младе партизане, јер је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић, уз суфлирање прозападних медија и организација, проценио да величање српске војничке традиције и патриотизма код деце узнемирава јавност, али и отвара простор за њихову злоупотребу. Баш као што су ономад, игром случаја у истом крају, злоупотребљени били, и јавност (махом немачку) узнемиравали Бошко Буха и Сирогојно

Амбасадор Сједињених Држава у Београду Кајл Скот поново је одлучио да грађанству Србије отвори очи и укаже на непремостиве квалитативне и квантитативне разлике у односу који према нашој земљи и народу имају његова земља и Русија. „Занимљиво је да руске колеге подржавају паравојни камп за децу на Златибору, док амбасада САД у Србији подржава кошаркашке кампове, такмичење из географије и припреме средњошколаца за школовање у Америци“, навео је Скот. А занимљиво је и да Скот као паметан и обавештен човек, што претпостављамо да јесте јер у супротном ваљда не би био шеф дипломатске мисије највеће светске силе, не зна да и његова земља мање или више отворено подржава паравојне, војне, па и терористичке кампове широм света. Такав је, на пример, случај с кампом за војну обуку деце у Украјини иза ког стоји недвосмислено неонацистичка јединица Азов, која се налази у оквиру украјинске Националне гарде, и која се отворено хвали да прима помоћ у оружју из Скотове земље (и то од пре него што је председник Доналд Трамп крајем 2017. одобрио испоруке украјинској војсци). Да иронија буде већа, о кампу за децу неонациста из Азова известио је пропагандни сервис америчког Конгреса Радио Слободна Европа 10. новембра 2015. и то, за разлику од осуђујућег и негативног начина на који је то РСЕ учинио у случају Златибора, крајње беневолентно, са симпатијама и много разумевања. „Деца у украјинској Сумској области могу похађати камп за обуку у којем се уче основне војничке вештине попут прелажења стазе са препрекама и руковања оружјем. Камп су основали чланови батаљона Азов, некада добровољачке јединице, који младе Украјинце уче како да бране своју земљу“, наводи се у овом извештају. С друге стране, новинарки РСЕ Соњи Гочанин, која је извештавала са Златибора, био је „проблематичан војнички дух који је постојао у кампу“, као и „величање војничког живота“.

„Јанг маринс“

ЗАПАДНЕ ВРЕДНОСТИ Занимљиво је, што би рекао Скот, и да амерички медиј и амерички амбасадор имају крајње критичан однос према једној појави у Србији, док исту праксу примењују не само на својој територији него и на територији других држава којим су наметнули своје војно присуство. У обиљу кампова и организација који америчкој деци пружају услуге упознавања с војничким животом и вештинама, најзанимљивији је пример организације „Јанг маринс“. Основана 1959. године уз помоћ и подршку америчких оружаних снага, данас има преко три стотине кампова с више од 13.000 дечака и девојчица узраста од 8 до 18 година које обучава око 3.000 инструктора. Поред тога што се млади Американци техникама преживљавања, планинарењу, пливању, слободном пењању, роњењу и баратању оружјем уче у скоро свих 50 америчких савезних држава, они то чине и у базама САД у Немачкој и у Јапану (у ноторној бази на Окинави). Попут наших омладинаца, амерички „Млади маринци“ носе стандардне униформе америчке војске, али не баратају гуменим пушкама, него правим ватреним оружјем што се може видети на бројним снимцима на интернету. Слични кампови постоје и широм Европске уније и махом су под покровитељством оружаних снага или уживају помоћ Велике Британије, Француске, Мађарске.

Иако су се у оквиру хајке на камп на Златибору огласили поједини психолози који тврде да је оваква пракса лоша за развој деце и да доводи до ескалације вршњачког насиља, на Западу бројни психолози и психијатри тврде да овакви кампови могу имати баш супротан ефекат – утицати на смањење насиља и развој позитивних карактерних особина код деце, али и допринети превазилажењу психолошких проблема за које многа стручна лица преписују само фармацеутске психоактивне супстанце. Као конкретне предности они наводе повећање физичке спремности, удаљавање од штетне околине, развој самопоуздања и осећања вредности, поштовања другог, стицање новог погледа на свет, учење тимском раду и животу, стицање одговорности…

У овом контексту ваља подсетити и на „милитаристичке обичаје“ некадашње Југославије у којој су сви школарци обавезно пролазили предвојничку обуку, укључујући и гађање бојевом муницијом, и нису изазивали никакве испаде вршњачког насиља. Напротив, у то време је овај друштвени проблем био занемарљив.
[restrict]

АГЕНТИ ЖЕДНИ КРВИ Чедомиру Јовановићу, једном од најгласнијих противника овог кампа, мора се признати да је квалификован за процену истих, јер их је и сам са својим бројним савезницима из „Отпора“ похађао. Такође, верујемо и да је квалификован да препозна „агенте жељне крви“ (како су у саопштењу ЛДП описани инструктори из кампа), али је у овом случају погрешио, јер за разлику од кампова у које су они одлазили у време док се Скотова амбасада није бавила само кошарком и географијом, у овом кампу су били српски војни стручњаци који су свој живот посветили нашој држави и због ње га стављали на коцку. Жедни крви су, по овој логици, официр у пензији Милан Вукелић, један од оснивача противтерористичке јединице Војске Србије, Владе Бабић из Савеза ратних ветерана Србије, иначе носилац бројних одликовања од којих је једно примио и од некадашњег министра одбране Александра Вучића, као и Жељко Вукелић, председник Удружења учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије. Од побројаних „инструктора“ најзанимљивија је „жеља за крвљу“ Жељка Вукелића, за време рата припадника 21. диверзантског корпуса Кордунашког корпуса Српске војске Крајине. Овај човек је надалеко чувен по принципијелним напорима на помирењу ветерана са све три стране у сукобима у Босни и Хрватској, због чега је успоставио блиску сарадњу с бројним сличним организацијама у овим бившим југословенским републикама које су формирале „Мировну коалицију ратних ветерана“. О Вукелићевим помиритељским напорима је, ироније ли, још фебруара 2011. извештавао чак и Радио Слободна Европа, један од медија који данас предводи хајку на „златиборски камп“ у чијем је раду учествовао. Такође, упркос томе што су у прозападним медијима оптуживани и за то да би њихов камп могао да подстиче на вршњачко насиље, Жељко Вукелић се, за разлику од многих својих критичара, успешно бави и овим проблемом у оквиру радионица „Млади против насиља“ покренутих у оквиру његовог удружења ветерана.

ЧУДНЕ КОИНЦИДЕНЦИЈЕ Иронија судбине је и да је одлука о затварању кампа на Златибору донета и спроведена готово у исто време док је у Београду, у Улици краља Милана, отваран Прајд инфо-центар. Иако су на први поглед ова два догађаја скроз различита, везани су не само временским оквиром у којем су се десили него и важном улогом коју је у њима имала полиција. Док су на Златибору усред ноћи полицајци, по сведочењима из кампа, доста грубо наложили његово затварање, у Београду су обезбеђивали церемонију у оквиру Параде поноса. Чињеница да је за отварање баналног инфо-центра потребно полицијско обезбеђење (веће него за затварање злогласног паравојног кампа пуног оружја и агената жедних крви) говори да је и овај догађај узнемирио јавност. У праву су били борци за људска и геј права када су указивали да им се мора омогућити да безбедно и без страха од физичког насиља на градским улицама искажу своје ставове (мада мислимо да сексуална оријентација, оваква или онаква, није нешто што се мора јавно демонстрирати и поносно истицати, али добро). Иако су и разне геј параде изазивале значајно „узнемирење јавности“, далеко веће од „патриотског“ кампа на Златибору, држава је престала да забрањује те скупове и уложила знатне напоре и средства да их обезбеди. Али је забранила скуп учесника кампа на Златибору, планиран за 25. август у Новом Саду под изговором „узнемиравања јавности“ и опасности да се „на простору пријављеном за окупљање окупи већи број грађана супротних ставова, па постоји опасност да дође до међусобног сукоба“. На страну сада питање који би се то људи окупили у Новом Саду и напали децу из кампа на Златибору. Питање на које би наша власт морала да одговори јесте због чега демократско право на окупљање и изражавање мишљења дозвољава једном делу нашег друштва (геј популацији) и то по цену да јавност буде толико узнемирена да центар града више личи на ратну зону него на престоницу цивилизоване земље, а другом (људима патриотског опредељења) не. Зашто једнима нуди заштиту од потенцијалних агресора, а другима не? Ако је у једном демократском друштву у реду да се деца упознају с начином живота и обичајима геј заједнице (чак и када то укључује и експлицитно настране појаве какве се могу видети на геј парадама широм света), зашто је лоше да се упознају с војничком традицијом, духом и животом? С тим да су и једно, и друго упознавање искључиво на добровољној бази.

Могао би се стећи утисак да је Кајлу Скоту и другима „паравојни камп“ на Златибору споран само из разлога што Србија није у НАТО-у и што би вештине које би деца у њему могла стећи вероватно биле употребљене против интереса САД. Када би било другачије, сигурни смо да би амбасада САД у Београду подржала и ову врсту активности, као што подржава кампове за кошарку из којих би се могао попуњавати фонд играча у НБА лиги, или за средњошклолце који би могли отићи у САД да тамошњем друштву допринесу својим знањима и вештинама, уместо да то чине на својој родној груди.   

[/restrict]

8 коментара

  1. Драган

    Мигранти, све млади људи, војно способни, нису
    потенцијални терористи, а војни камп за обуку деце
    на Златибору /њих 30-так, са неколико инструктора/
    је – ПАРАВОЈНИ КАМП, по речима Радио
    “Слободна Европа“ од 17.08.2018. год., вечерња
    емисија од 19 – 19,30, емитовано на Радију “ Студио Б“.
    Чак ни објашњење, да су такви кампови присутни и
    у другим земљама Запада и Истока, нису били довољан
    разлог за “пацифисте” из СНС-а?!

    Нека се припреми и Руски центар у Нишу, да буде
    “пригушен“ или “угашен“, јер ако су деца “паравојска“,
    шта рећи за одрасле “војнике“ из Руског центра у Нишу!

    Прави камп за “мирнодопске и хуманитарне“ активности
    је једино Камп у Бондстилу, и од “пацифиста“ из СНС-а
    добиће “одобрење“ да се прошири!

    Шта рећи за 5о локалних полицајца, који су, без икаквог
    стида и срама, наоружани “насрнули“ на ту дечурлију.
    Нису то били само локални полицајци, било је ту и
    “специјалаца“ за противтерористичка и пртовдивер-
    зантска дејства…?!
    Сачувај и саклони нас Боже – ЛУДИЛА ВЛАСТИ!

    Драган Славнић

    16
  2. Sve sto u Srbiji dise je pretnja.Za koga.Pa za one koji hocu da nas izbrisu sa lica zemlje.Da li je to vise potrebnbo dokazivati.Imas li smisla.Srpska deca su pretnja,pogotovo ako se odgajaju da vole svoju zemlju.A da li mi uiupste smemo da ucimo decu da vole svoju zemlju.Cini mi se da je i taj segment izbacen iz obrazovanja.Valjda decu tyreba uciti da vole druge zemlje gde ce pobeci,od samih sebe,kad porastu.Neverovatno.Nedaju nam pravo ni na samoodbranu.Samo za Srbe vaze posebni zakoni ovoga sveta.Zasto.Razmiosljajte Srbi o tome.

  3. OMLADINSKI I DEČJI KAMPOVI imaju konstruktivnu a ne destruktivnu ulogu u društvu-državi, kao što je bio kamp na Zlatiboru. Šta je trebalo, da idu u gej klubove, gej parade, košarkaške klubove (nije samo sport konstruktivan pristup). Kamo te sreće da je 60-70-80-tih god neko organizovao srpsku omladinu (za samoodbranu Srba i teritorije, naravno u sklopu sistema-institucija države) na Kosovu i metohiji, danas bi tamo živelo pola Srba, a ne da se iseljavaju sa svojih ognjišta. Nikada nije utvrdjen statistički podatak (analiza) da se sa KiM prvo pokreće na iseljavanje srpska omladina koja godinama čekala državnu odbranu od separatizma, i nakon toga povlače na iseljavanje i svoje porodice u Srbiju. Da su se Srbi organizovali u bilo kom obliku za samoodbranu od separatista albanci ne bi smeli lako da napadaju i sprovode separatističku politiku. Organizovanje omladine za preživljavanje i samoodbranu svoje porodice, imovine, destrikcije u društvuse, prvenstveno se odnosi na unutrašnjem planu, svom okruženju, svom gradu, svojoj teritoriji. Da navedem jedan običan primer koji sam lično video: Letnja diskoteka u BGD (?): na betonskim tribinama je sedelo viće dece i starijih r… za koje se kaže da su diskriminisani: dvoica r… su pola sata muvali i smuvali dve maloletne devojčice srpkinje i izveli ih u sred noći u park. I nekoliko drugih r… su smuvali nekoliko devojaka. A jedna grupa srpskih momaka i devojaka je napravilo krug da djuskaju (kao da igraju kolo)- da ne bi mogli bezobrazni r… da se priključuju devojkama da ih muvaju, etnička provokacija(!). Vidim da i drugi momci srbi sa strane to gledaju ali ne sme da se mešaju. Zašto ti r… ne dovedu svoje devojke, sestre r……. u disko na druženje nego ih čuvaju na odstojanje od Srba. Takav disparitet bez recipročnih mera je opasan, kao na KiM? Kako je moguće u srcu Beograda da se to dešava? ZATO JE POTREBNO srpsku decu i omladinu vaspitavati-instruisati u konstruktivnom obliku za stvaranje snažne i perspektivne nacije?…

  4. unutrašnji dijalog

    Nastavak: (uznemiravanje javnosti zbog dečjeg kampa na Zlatiboru)
    NAPROTIV, država treba-la da formira dečje-omladinske kampove za fizičko i kulturno vaspitanje patrioteke, zdrave i snažne srpske omladine, bez obzira na prisustvo regularnih bezbednosnih kadrova na tom polju (vojska, predvojnićke obuke i slično za bezbednost države od spoljašnjeg faktora, a bezbednost od unutrašnjeg destabilizatorskog faktora?). Šta je vredelo što je srpska vojska bila jedna od najjačih u regionu, kada nije saradjivala sa srpskim narodom i omladinom u organizacionom smislu i stvaranju mehanizme za samoodbranu od separatističkog faktora, kada je decenijama PRAKSA pokazala da srpski narod na Kosovu i Metohiji nije imao nikakvu korist i zaštitu od separatističke ideologije i šiptarskog zuluma, koji su sa neverovatnom lakoćom i metodama sprovodili etničko čišćenje Srba da otmu teritoriju (istovetne metode i u Zapadnoj Makedoniji). Po mom ubedjenju trebalo je, na primer, svaka tri meseca srppski policijski, vojni i svšteni sližbenik da obilaze ugrožene Srbe u mešovitim sredinama (potencijal za iseljavanje), i upoznaju se sa njihovim bezbednosnim i političkim problemima, na osnovu čega treba da se formira odbrambeni mehanizam i ulije hrabrost i poverenje Srba za odbranu nacionalnih interesa i opstanak na svojoj pradedovskoj zemlji. Postoje primeri da je u nekim gradovima decenijama bilo prisutno “periferno iseljavanje” pravoslavaca: od jedne polovine grada pravoslavci beže od albanaca-šiptara – iseljavaju se na drugu stranu grada gde nema šiptara (gde su pravoslavci), a da to nikada jevno nije prikazano – zašto, koji su uzroci, šta je tu pomoga država sa najjačom vojskom u regionu, ništa, mislim u orgacionizacionom i političkom smislu za samoodbranu? …

  5. U casu kada “nasa” vlada, po diktatu “prijateljskih” zemalja, naredjuje zatvaranje kampa za decu na zlatiboru, po Evropi se treniraju u tajnim logorima pod pokroviteljstvom Nato-a, na hiljade neo-nacista, za rat sa Rusijom ili sukob sa migrantima. Taj program postoji od drugog svetskog rata i nikada nije ugasen. Cilj Evrope i SAD je da nas razoruza, moralno kao i fizicni, da nas ucini nesposbnima da odbranimo svoje zivote. U zakulisnim centrima moci zapada se priprema konacno resenje srpskog pitanja, koje ce stupiti na snagu kad i nova operacija Barbarosa. To je i sam smisao postojanja Nato-a.

  6. Петар Б. Костић
    “Иако су се у оквиру хајке на камп на Златибору огласили поједини психолози који тврде да је оваква пракса лоша за развој деце и да доводи до ескалације вршњачког насиља…”. Само су две могућности ваљане за опис профила личности психолога који стоје иза ове тврдње: а) то су тупани који појма немају о психологији уопште, а о дечјој психологији поготову и б) нису они глупи, јер “паметно” зарађују понеку кинту као западни плаћеници. Истина је дијаметрално супротна: сваки облик групне физичке обуке, у борилачкој форми поготову, значајно смањује сваки облик „вршњачког насиља”, а подстиче заједништво у акцији (колективни дух заједничког идентитета). Вршњачко насиље је резултат неконтролисаних импулса појединца (или 2-3 појединца). Погледајте реакције тенисера након меча – грле се: побеђени честита победнику, а победник захваљује побеђеном на поштеној борби. То није инструментални чин већ узајама аутоматска реакција. Истини за вољу на политичком пољу ствари стоје другачије – као у свакој борби за моћ. У борби за политичку моћ појединца или групе не бирају се средства-све је „морално” ако води победи. А када победи коалиција састављена од група супротних идеолошких побуда тек тада ће настати неконтролисана борба у хаосу. Резиме: сваки облик групне физичке акције повећава развој позитивне друштвене особености свих појединаца, а и њихових припадничких група! Али…(не)огранизовано заједништво у борби за моћ води у хаос и насиље (тероризам). У друштвеним наукама то се зове „психологија малих разлика”. Ко контролише „мале групе” контролисаће и њихову целу државну заједницу. Историја Србије је доказ за ову твдњу: уједињени Срби су побеђивали да би Србија опстала, а када Срби победе тада настају атентати. Непријатељи Срба имају занимљиву (и поучну) молитву: „Не дај Боже да се Срби сложе, а ако се они сложе, о помози нам Боже”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *