Ovoga puta niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo

Vanredni Sveti arhijerejski Sabor SPC zakazan je za novembar. Posle osam godina. Biće to konačna reč SPC o pitanju Kosova i Metohije

Ratnih devedesetih godina Sveti arhijerejski sabor SPC zasedao je svake jeseni – svestan odgovornosti svoje službe i saborskog glasa pred istorijom. Na pedesetogodišnjicu početka srpskog stradanja u NDH, patrijarh Pavle je nakon službe u crkvi u Jasenovcu izrazio nadu da do rata neće doći. Rat je buknuo, najpre u Pakracu. U besedama je molio da, u slučaju sukoba širih razmera u bivšoj Jugoslaviji, potomci kneza Lazara postupaju u duhu „viteškog čojstva i junaštva“.

Jesenji Sveti arhijerejski sabor Srpske crkve 1991. poručio je da se srpski vojnik „mora boriti viteški i časno, ne kaljajući zločinima i nepravdom svoj i narodni obraz“.

 PRVI PUT NA GLASANJE Uoči Vaskrsa 2006. patrijarh piše pismo predsedniku Državne zajednice Srbije i Crne Gore Svetozaru Maroviću, u kojem mu poručuje da se Sveti arhijerejski sabor SPC, kao i on, zalažu za jedinstvo Srbije i Crne Gore. Nešto kasnije pozvaće vernike u Srbiji da izađu na referendum za novi ustav, kojim se Kosovo i Metohija tretiraju kao neodvojivi deo Srbije. „Ovog puta niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo“, poručuje patrijarh. Patrijarh prvi i jedini put u životu izlazi na glasanje, da bi podržao Ustav Srbije.

Danas, kada smo došli do krajnje, kulminacione tačke, kada se na pitanju Kosova i Metohije NATO nalazi na korak od toga da završi svoj projekat konačnog lomljenja srpske kičme, SPC je zakazala vanredni jesenji Sabor. Nakon osam godina. Biće održan posle ovogodišnjeg majskog Saopštenja o Kosovu i Metohiji u kojem se jasno odredila o pitanju budućnosti naše južne pokrajine (upozoravajući političare da „ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije“ niti da se zalažu za podelu koja „ne bi bila ništa drugo do priznavanje ’nezavisne države Kosovo’ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine“) i pre eventualnog referenduma na kojem bi građani Srbije trebalo da se izjasne o tome da li su spremni da menjaju teritoriju po principu svoje za svoje, odnosno pre samog čina potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma s Kosovom. 

 STAV EPISKOPATA, NE POJEDINACA U međuvremenu desio se Vidovdanski poziv srpskih intelektualaca i crkvenih velikodostojnika upućen iz manastira Svetog arhiđakona Stefana u Slancima kojim su srpske vlasti pozvane da ne slede nalog zapadne politike – da trajno i nepovratno prepuste Kosovo i Metohiju albanskim secesionistima. Usledilo je Petrovdansko saopštenje sa istog mesta, zatim nekoliko apela iz Eparhije raško-prizrenske, te mirno pismo sveštenika i veroučitelja Eparhije šabačke. Crkva je ustala. I otvorila najvažnije nacionalno identitetsko pitanje koje spada u domen njene misije. Najavljeno odricanje od dela državne teritorije za nju je neprihvatljivo.

Na praznik Preobraženja Gospodnjeg i patrijarh Irinej se obratio vernicima.

„Sila, kaže narod, uzme i zemlje i gradove, ako hoće da uzme, neka ga okupiraju, uzmu, ali mi ne smemo nikako dati svoju svetu zemlju jer narod kaže: Ono što se silom uzme, na neki način se i vrati, a to imamo dokaza kod naroda jevrejskog koji je 2000 godina čekao da se vrati u Jerusalim i vratio se. Ima mnogo mudrih ljudi koji govore i misle da se još uvek dešavaju velika previranja u ovome svetu i da to pitanje ne smemo nikada tako brzo da rešimo, nego da se borimo da ga sačuvamo, pa ako ga, ne daj Bože izgubimo, da se borimo da ga vratimo.“

Rubikon je pređen. Napadi na vladiku Teodosija od strane pojedinih političara (u inat precima, istoriji i nacionalnom etosu pojedine vladike proglašene su nesrećnim članovima SPC) samo jer je izrazio neslaganje s nagoveštajima političara da bi moglo doći do razgraničenja – gube smisao.

Jer priča o Kosovu i Metohiji mora da se emancipuje od pojedinaca. Očuvanje Kosova i Metohije kao temelja naše duhovnosti nije personalno pitanje kao što ni rečeni stav o Kosovu nije stav vladike Teodosija već celog episkopata. Pitanje Kosova je egzistencijalno, u duhovnom i materijalnom smislu.

 LAGAĆEMO NA LITURGIJI Da li je Crkva mogla drugačije da se odredi o pitanju Kosova i Metohije? Nije, iz više razloga. Prvo, jer je odbrana Kosova i Metohije centralno nacionalno pitanje. Drugo, još od Svetog Save Srpska crkva nije samo verska već i nacionalna ustanova. Konačno, uradila je ono što je u potpunom skladu s njenom istorijskom praksom. Da nije, opravdano je pitanje da li bi postojala i u koliko kolona bi se rastočila. A onda bi se, ukoliko bi Crkva prećutala a država se odrekla svoje zavetne zemlje, zapitali, kako je to nedavno učinio naš čitalac, inače Srbin sa Kosova: „Kako bi svi stajali na liturgiji, u istom hramu – oni koju su pogazili i oni koji su branili Zavet? Kako bih mogao da gledam otpadnika pored mene kako čita Simbol vere? Da li bi policija čuvala hramove? I gde je onda vsяkoe nыne žiteйskoe otložim popečenie? Lagaćemo na liturgiji.“

Pozivajući se na izvore iz vrha Crkve, „Večernje novosti“ objavile su da će zasedanje jesenjeg Sabora početi 6. novembra, da situacija u pokrajini zavređuje ozbiljnu raspravu na najvišem nivou, te da je među vladikama snažna struja onih koji žele da otvore i ovo pitanje kako bi SPC još jednom zauzela stav o njemu: „U episkopatu ne kriju da se pogledi SPC i državnog vrha na budućnost južne pokrajine razlikuju i pozivaju se na saopštenje prolećnog Sabora kojim je odbijena svaka mogućnost podele. U pripremi novembarskog Sabora važnu ulogu imaće i sledeća sednica Svetog sinoda koja će biti održana 30. avgusta.“

Šta će biti na vanrednom jesenjem Saboru nezahvalno je predviđati. Šta god da bude, biće u duhu predanjske prakse i mudrosti. Ovoga puta, jer sledećeg možda neće biti, stvarno niko ne bi smeo da zakasni na Kosovo.