Совјетски бренд за сва времена

125 година од рођења Владимира Мајаковског

Године 1936, после писма Љиље Брик Стаљину и Стаљинове резолуције, Мајаковски је проглашен за првог песника Совјетског Савеза. Пастернак је тада сматрао неопходним да захвали вожду за речи о „најбољем, најталентованијем песнику епохе“ (…) После 22 године Пастернак ће написати: „Мајаковског су почели да намећу принудно, као кромпир у време Јекатерине. Била је то његова друга смрт.“ Али он је погрешио – друге смрти Мајаковског није било!

Пре 125 година, 19. јула 1893, родио се Владимир Мајаковски, главни песник Совјетског Савеза. Допадало се то некоме или не, у жилама руске културе и данас тече његова крв. Људи понекад и нехотично говоре његовим језиком, својатају га панкери и анархисти, читају га комунисти, па и они који га нападају најпре обавезно признају да је неупоредив. Млади руски музичари на његове стихове праве чудесне песме – ако је неко мислио да уз Мајаковског пристају само маршеви, може се уверити да он одлично иде уз блуз, реге и француску шансону.

[restrict]

У биографском смислу, Мајаковски је класичан образац песника: сујеверан и уклет, веран у пријатељству, љубоморан, осветољубив, страстан, неконтролисан, у раду фанатично дисциплинован. Читав његов живот, манири, изјаве – све је естетизовано до крајњих граница. Ни они који нису напамет учили његове полетне строфе, ни они којима ништа не говоре фалсет његове лирике или бас совјетске оде – не оспоравају његово главно остварење: идеалну поетску судбину, бескомпромисно изграђену по високом романтичарском канону.

Бољшевици и Ниче

Са бољшевицима се Мајаковски повезао још као дечак – са петнаест година је ступио у РСДРП. Три пута је био хапшен. У време последњег тамновања (11 месеци у Бутирки) почео је да пише стихове. На излазу су му одузели свешчицу, чему се он чак обрадовао. („Ја бих то још и штампао!“ – записује у аутобиографији.) Па ипак, почетак песничког рада рачунао је од те године у Бутирки. Из партије је ускоро иступио – и више се није враћао.
Без обзира на дружење са бољшевицима и посећивање марксистичких кружока, у бурној футуристичкој младости Мајаковског нема трагова читања Маркса и Лењина, али зато има много Ничеа – позивања на њега и спорења с њим. Није то ништа необично за руске песнике Сребрног века, али је Мајаковском полазило од руке да најубедљивије галами и хистерично цепа кошуље. Ниче је поглавља у „Ecce homo“ насловљавао овако: „Зашто сам ја тако мудар“, „Зашто ја пишем тако добре књиге“… И Мајаковски је одушевљен самим собом – „златоустим“. Све што се њему дешава – то је најважније и најзанимљивије.
Као Заратустра, он доноси благу вест о доласку новог (над)човека: „И он, / свободный, / ору о ком я, / человек – придет он, / верьте мне, / верьте!“ („Война и мир“,1915–1916). Мало касније, тог новог (над)човека препознаће у Лењину.

Рат и Бог

У октобру 1914. Мајаковски се, као некад Ниче, добровољно пријављује на фронт, али је одбијен из разлога политичке неадекватности – бар тако он пише у аутобиографији „Я сам“ (1928 ). О рату најпре говори с одушевљењем, као Ниче, а онда – са ужасом. Полемишући са Ничеовим декларисаним презиром сувишних људи, он пева: „Слышите! / Каждый, / ненужный даже, / должен жить; / нельзя, / нельзя ж его / в могилы траншей и блиндажей / вкопать заживо – / убийцы!“ („Война и мир“, 1915–1916).
С Богом се Мајаковски сукобљава истом страшћу као и Ниче, али ипак не прокламује да је Бог умро. У том смислу је чак доследнији од Ничеа – јер ако је Он умро, зашто би се онда поводом хришћанства, морала и сличних тричарија људи толико узнемиравали? Млади песник богохули весело; предлаже Богу да направи карусел – с вином и девојкама. Наваљује на њега, као питбул теријер, прети му и представља га као свог читаоца-поклоника.
Атеиста се тако не обраћа Богу. Мајаковски зна да Бог постоји, и чак претендује на Његово место. Мајаковски види себе на Голготи, док аудиториј виче: „Распни, / распни га!“ Он се чак труди да буде кротак, као Исус: „Но мне – / люди, / и те, что обидели – / вы мне всего дороже и ближе.“
Поема „Човек“ је травестија Новог завета, као и „Заратустра“. Весело богохуљење, у свим могућим правцима… Али док Ниче на место Исуса поставља Заратустру (мада ни сам није био против да га заузме: није се случајно при крају свесног живота потписивао као „Распети“), Мајаковски истиче самог себе. Поглавља иду овако: „Рождество Мајаковског“, „Живот Мајаковског“, „Муке Мајаковског“, „Вазнесење Мајаковског“…

Хулигански комунизам

Много страшнија од свих тих културних шокова показаће се Револуција, коју он, као и многи други, призива. И, за разлику од других, предосећа њен скори долазак:
В терновом венце революций
Грядет шестнадцатый год.
А я у вас – его предтеча…
И стигла је – Фебруарска – године 1917. Мајаковски је одушевљен. То је било политички погрешно, јер су бољшевици Фебруарску револуцију сматрали буржоаско-демократском – али зато емоционално узвишено! На митингу у Михајловском театру 12. марта 1917. Мајаковски наступа у име левих – револуционарних уметника, за независност уметности од државе. А онда је загрмео Октобар („Октябрь прогремел, / карающий, / судный“) – и Мајаковски се заједно с другим футуристима тотално преокренуо – на страну државе. Године 1918. футуристи, међу њима Осип Брик и Мајаковски, заузимају позиције у Народном комесаријату просвете РСФСР – Наркомпросу. Најављена је „диктатура футуристичког укуса“.
Наравно, Револуција је донела насиље и суровост, а у стиховима Мајаковског сав тај живописни криминал пројављује се јаче и прецизније него код других. Његово најупечатљивије остварење после Револуције била је поема „150 000 000“ (1921) – грандиозна и застрашујућа. Прилично оштроумно и прецизно одређење поеме дао је Лењин: „То је посебан вид комунизма – хулигански комунизам.“ У ствари, исто се може рећи и о другим револуционарним делима Мајаковског.

Леви фронт уметности

Године 1922. футуристи су се објединили у ЛЕФ и наставили да смишљају забавне теорије. „Уметност је изградња живота“; уместо стваралаца наступају – радници уметности, који добијају „социјалну поруџбину“; уместо уметничких средстава – „пример, агитација, пропаганда“. Лефовци су обелоданили спремност да малено „ми“ уметности с радошћу растворе у огромном „ми“ комунизма. И Мајаковски, некада окорели индивидуалац, који је свој први зборник стихова насловио – „Я!“, одриче се свога „Ја“ у име „Ми“ – колектива, државе, и одлучно закључује: „Единица – вздор, единица – ноль, голос единицы тоньше писка.“
Теоријама ЛЕФ-а најбоље су одговарали плакати и рекламе Мајаковског. Још за време Првог светског рата он са задовољством по наруџбини саставља патриотске слогане. „Русским море по колено: / Скоро нашей будет Вена!“
Парадоксалну актуелност сачували су управо ти његови пригодни текстови, због којих су га највише критиковали: реклама, агит-брошуре, политички стихови… Мајаковски је на том терену открио мноштво реторичких техника које су примењиве на сваку тему и у свакој епохи. Слогани, сатира, полемика – у свим тим сферама поезија је заиста моћно оружје, а Мајаковски је њиме владао виртуозно – уопште не горе већ можда и разноврсније него традиционалним лирским арсеналом. Ако је његова љубавна лирика понекад била монотона чак и дами које се тицала („дотичној“), у измишљању оштроумних бисера политичке реторике или поетичке полемике он је био заиста неисцрпан. Ту му нико није био раван.

Жртвени јарац

Ускоро је престао је да кличе „Лева! Лева!“ – као да је разумео и прихватио правила игре. Међутим, није приметио да су се времена променила. Комад „Хладан туш“ (1929) исмева бирократију, супротставља се партијској линији – тек што је била уништена лева (троцкистичка) опозиција, која је критиковала совјетску бирократију. Да је Мајаковски био мало пажљивији и лукавији, он би то приметио. Зато су приметили други, тако да су драму раповци разнели у прах и пепео. Представа је пропала – појавила се и погрдна реч – мајаковштина. То је, наравно, тужно, да не помињемо да је и он сам осуђивао пиљњаковштину и булгаковштину.
Тридесетог децембра 1929. године у стану Мајаковског обележавали су две деценије његовог књижевног рада. Он је седео на челу столу, маскиран у јарца, и вређањем узвраћао на јубилејске говоре. Сви су се смејали, али је „жртвени јарац“ био невесео.
Припремајући официјелну изложбу „20 година рада“, Мајаковски је рачунао на тријумф. На списку за слање улазница била је канцеларија Стаљина, као и лично Молотов, Ворошилов, Каганович, радници ГПУ, Совнаркома, ВЦСПС, Наркомпроса, ЦК ВЛКСМ… Познати писци, новинари. Међутим, од писаца су дошли само Кирсанов и Шкловски. Од руководилаца – нико. Био је то крах.
Године 1936, после писма Љиље Брик Стаљину и Стаљинове резолуције, Мајаковски је проглашен за првог песника Совјетског Савеза. Пастернак је тада сматрао неопходним да захвали вожду за речи о „најбољем, најталентованијем песнику епохе“: „Мени су у последње време, под утицајем Запада, придавали преувеличани значај (од тога сам се чак разболео)… Сад, кад сте Ви Мајаковског поставили на прво место, с мене је скинута та сумња.“
После 22 године Пастернак ће написати: „Мајаковског су почели да намећу принудно, као кромпир у време Јекатерине. Била је то његова друга смрт.“ Али он је погрешио – друге смрти Мајаковског није било. Упркос свему – Мајаковски је жив. Уосталом, он је то и најавио: „Убьете, / похороните – выроюсь!“

[/restrict]