Sovjetski brend za sva vremena

125 godina od rođenja Vladimira Majakovskog

Godine 1936, posle pisma Ljilje Brik Staljinu i Staljinove rezolucije, Majakovski je proglašen za prvog pesnika Sovjetskog Saveza. Pasternak je tada smatrao neophodnim da zahvali voždu za reči o „najboljem, najtalentovanijem pesniku epohe“ (…) Posle 22 godine Pasternak će napisati: „Majakovskog su počeli da nameću prinudno, kao krompir u vreme Jekaterine. Bila je to njegova druga smrt.“ Ali on je pogrešio – druge smrti Majakovskog nije bilo!

Pre 125 godina, 19. jula 1893, rodio se Vladimir Majakovski, glavni pesnik Sovjetskog Saveza. Dopadalo se to nekome ili ne, u žilama ruske kulture i danas teče njegova krv. Ljudi ponekad i nehotično govore njegovim jezikom, svojataju ga pankeri i anarhisti, čitaju ga komunisti, pa i oni koji ga napadaju najpre obavezno priznaju da je neuporediv. Mladi ruski muzičari na njegove stihove prave čudesne pesme – ako je neko mislio da uz Majakovskog pristaju samo marševi, može se uveriti da on odlično ide uz bluz, rege i francusku šansonu.

[restrict]

U biografskom smislu, Majakovski je klasičan obrazac pesnika: sujeveran i uklet, veran u prijateljstvu, ljubomoran, osvetoljubiv, strastan, nekontrolisan, u radu fanatično disciplinovan. Čitav njegov život, maniri, izjave – sve je estetizovano do krajnjih granica. Ni oni koji nisu napamet učili njegove poletne strofe, ni oni kojima ništa ne govore falset njegove lirike ili bas sovjetske ode – ne osporavaju njegovo glavno ostvarenje: idealnu poetsku sudbinu, beskompromisno izgrađenu po visokom romantičarskom kanonu.

Boljševici i Niče

Sa boljševicima se Majakovski povezao još kao dečak – sa petnaest godina je stupio u RSDRP. Tri puta je bio hapšen. U vreme poslednjeg tamnovanja (11 meseci u Butirki) počeo je da piše stihove. Na izlazu su mu oduzeli sveščicu, čemu se on čak obradovao. („Ja bih to još i štampao!“ – zapisuje u autobiografiji.) Pa ipak, početak pesničkog rada računao je od te godine u Butirki. Iz partije je uskoro istupio – i više se nije vraćao.
Bez obzira na druženje sa boljševicima i posećivanje marksističkih kružoka, u burnoj futurističkoj mladosti Majakovskog nema tragova čitanja Marksa i Lenjina, ali zato ima mnogo Ničea – pozivanja na njega i sporenja s njim. Nije to ništa neobično za ruske pesnike Srebrnog veka, ali je Majakovskom polazilo od ruke da najubedljivije galami i histerično cepa košulje. Niče je poglavlja u „Ecce homo“ naslovljavao ovako: „Zašto sam ja tako mudar“, „Zašto ja pišem tako dobre knjige“… I Majakovski je oduševljen samim sobom – „zlatoustim“. Sve što se njemu dešava – to je najvažnije i najzanimljivije.
Kao Zaratustra, on donosi blagu vest o dolasku novog (nad)čoveka: „I on, / svobodnый, / oru o kom я, / čelovek – pridet on, / verьte mne, / verьte!“ („Voйna i mir“,1915–1916). Malo kasnije, tog novog (nad)čoveka prepoznaće u Lenjinu.

Rat i Bog

U oktobru 1914. Majakovski se, kao nekad Niče, dobrovoljno prijavljuje na front, ali je odbijen iz razloga političke neadekvatnosti – bar tako on piše u autobiografiji „Я sam“ (1928 ). O ratu najpre govori s oduševljenjem, kao Niče, a onda – sa užasom. Polemišući sa Ničeovim deklarisanim prezirom suvišnih ljudi, on peva: „Slыšite! / Každый, / nenužnый daže, / dolžen žitь; / nelьzя, / nelьzя ž ego / v mogilы tranšeй i blindažeй / vkopatь zaživo – / ubiйcы!“ („Voйna i mir“, 1915–1916).
S Bogom se Majakovski sukobljava istom strašću kao i Niče, ali ipak ne proklamuje da je Bog umro. U tom smislu je čak dosledniji od Ničea – jer ako je On umro, zašto bi se onda povodom hrišćanstva, morala i sličnih tričarija ljudi toliko uznemiravali? Mladi pesnik bogohuli veselo; predlaže Bogu da napravi karusel – s vinom i devojkama. Navaljuje na njega, kao pitbul terijer, preti mu i predstavlja ga kao svog čitaoca-poklonika.
Ateista se tako ne obraća Bogu. Majakovski zna da Bog postoji, i čak pretenduje na Njegovo mesto. Majakovski vidi sebe na Golgoti, dok auditorij viče: „Raspni, / raspni ga!“ On se čak trudi da bude krotak, kao Isus: „No mne – / lюdi, / i te, čto obideli – / vы mne vsego dorože i bliže.“
Poema „Čovek“ je travestija Novog zaveta, kao i „Zaratustra“. Veselo bogohuljenje, u svim mogućim pravcima… Ali dok Niče na mesto Isusa postavlja Zaratustru (mada ni sam nije bio protiv da ga zauzme: nije se slučajno pri kraju svesnog života potpisivao kao „Raspeti“), Majakovski ističe samog sebe. Poglavlja idu ovako: „Roždestvo Majakovskog“, „Život Majakovskog“, „Muke Majakovskog“, „Vaznesenje Majakovskog“…

Huliganski komunizam

Mnogo strašnija od svih tih kulturnih šokova pokazaće se Revolucija, koju on, kao i mnogi drugi, priziva. I, za razliku od drugih, predoseća njen skori dolazak:
V ternovom vence revolюciй
Grяdet šestnadcatый god.
A я u vas – ego predteča…
I stigla je – Februarska – godine 1917. Majakovski je oduševljen. To je bilo politički pogrešno, jer su boljševici Februarsku revoluciju smatrali buržoasko-demokratskom – ali zato emocionalno uzvišeno! Na mitingu u Mihajlovskom teatru 12. marta 1917. Majakovski nastupa u ime levih – revolucionarnih umetnika, za nezavisnost umetnosti od države. A onda je zagrmeo Oktobar („Oktяbrь progremel, / karaющiй, / sudnый“) – i Majakovski se zajedno s drugim futuristima totalno preokrenuo – na stranu države. Godine 1918. futuristi, među njima Osip Brik i Majakovski, zauzimaju pozicije u Narodnom komesarijatu prosvete RSFSR – Narkomprosu. Najavljena je „diktatura futurističkog ukusa“.
Naravno, Revolucija je donela nasilje i surovost, a u stihovima Majakovskog sav taj živopisni kriminal projavljuje se jače i preciznije nego kod drugih. Njegovo najupečatljivije ostvarenje posle Revolucije bila je poema „150 000 000“ (1921) – grandiozna i zastrašujuća. Prilično oštroumno i precizno određenje poeme dao je Lenjin: „To je poseban vid komunizma – huliganski komunizam.“ U stvari, isto se može reći i o drugim revolucionarnim delima Majakovskog.

Levi front umetnosti

Godine 1922. futuristi su se objedinili u LEF i nastavili da smišljaju zabavne teorije. „Umetnost je izgradnja života“; umesto stvaralaca nastupaju – radnici umetnosti, koji dobijaju „socijalnu porudžbinu“; umesto umetničkih sredstava – „primer, agitacija, propaganda“. Lefovci su obelodanili spremnost da maleno „mi“ umetnosti s radošću rastvore u ogromnom „mi“ komunizma. I Majakovski, nekada okoreli individualac, koji je svoj prvi zbornik stihova naslovio – „Я!“, odriče se svoga „Ja“ u ime „Mi“ – kolektiva, države, i odlučno zaključuje: „Edinica – vzdor, edinica – nolь, golos edinicы tonьše piska.“
Teorijama LEF-a najbolje su odgovarali plakati i reklame Majakovskog. Još za vreme Prvog svetskog rata on sa zadovoljstvom po narudžbini sastavlja patriotske slogane. „Russkim more po koleno: / Skoro našeй budet Vena!“
Paradoksalnu aktuelnost sačuvali su upravo ti njegovi prigodni tekstovi, zbog kojih su ga najviše kritikovali: reklama, agit-brošure, politički stihovi… Majakovski je na tom terenu otkrio mnoštvo retoričkih tehnika koje su primenjive na svaku temu i u svakoj epohi. Slogani, satira, polemika – u svim tim sferama poezija je zaista moćno oružje, a Majakovski je njime vladao virtuozno – uopšte ne gore već možda i raznovrsnije nego tradicionalnim lirskim arsenalom. Ako je njegova ljubavna lirika ponekad bila monotona čak i dami koje se ticala („dotičnoj“), u izmišljanju oštroumnih bisera političke retorike ili poetičke polemike on je bio zaista neiscrpan. Tu mu niko nije bio ravan.

Žrtveni jarac

Uskoro je prestao je da kliče „Leva! Leva!“ – kao da je razumeo i prihvatio pravila igre. Međutim, nije primetio da su se vremena promenila. Komad „Hladan tuš“ (1929) ismeva birokratiju, suprotstavlja se partijskoj liniji – tek što je bila uništena leva (trockistička) opozicija, koja je kritikovala sovjetsku birokratiju. Da je Majakovski bio malo pažljiviji i lukaviji, on bi to primetio. Zato su primetili drugi, tako da su dramu rapovci razneli u prah i pepeo. Predstava je propala – pojavila se i pogrdna reč – majakovština. To je, naravno, tužno, da ne pominjemo da je i on sam osuđivao piljnjakovštinu i bulgakovštinu.
Tridesetog decembra 1929. godine u stanu Majakovskog obeležavali su dve decenije njegovog književnog rada. On je sedeo na čelu stolu, maskiran u jarca, i vređanjem uzvraćao na jubilejske govore. Svi su se smejali, ali je „žrtveni jarac“ bio neveseo.
Pripremajući oficijelnu izložbu „20 godina rada“, Majakovski je računao na trijumf. Na spisku za slanje ulaznica bila je kancelarija Staljina, kao i lično Molotov, Vorošilov, Kaganovič, radnici GPU, Sovnarkoma, VCSPS, Narkomprosa, CK VLKSM… Poznati pisci, novinari. Međutim, od pisaca su došli samo Kirsanov i Šklovski. Od rukovodilaca – niko. Bio je to krah.
Godine 1936, posle pisma Ljilje Brik Staljinu i Staljinove rezolucije, Majakovski je proglašen za prvog pesnika Sovjetskog Saveza. Pasternak je tada smatrao neophodnim da zahvali voždu za reči o „najboljem, najtalentovanijem pesniku epohe“: „Meni su u poslednje vreme, pod uticajem Zapada, pridavali preuveličani značaj (od toga sam se čak razboleo)… Sad, kad ste Vi Majakovskog postavili na prvo mesto, s mene je skinuta ta sumnja.“
Posle 22 godine Pasternak će napisati: „Majakovskog su počeli da nameću prinudno, kao krompir u vreme Jekaterine. Bila je to njegova druga smrt.“ Ali on je pogrešio – druge smrti Majakovskog nije bilo. Uprkos svemu – Majakovski je živ. Uostalom, on je to i najavio: „Ubьete, / pohoronite – vыroюsь!“

[/restrict]