Црно-бело у црном

Нови ангажовани амерички „црни“ филмови

Какве поруке свету шаље Холивуд својим тренутно најзначајнијим остварењима новог таласа расно и с њим повезано социјално ангажованих остварења славних аутора Спајка Лија и Бутса Рајлија која су већ сада виђена за освајање најзначајнијих награда, укључујући и Оскаре

Многи су већ сада, унапред, пре него што су их и гледали, спремни да ставе руку у ватру да су барем два од бројних нових црнопуто обојених америчких филмова „виђени“ за Оскара. Предстојећи, дуго најављивани и „нестрпљиво очекивани“ филмови „Извините што сметам“ и „Црни клановац“ предњаче као адути за овакво препознавање њихове напредне, а можда и једино због тога значајне, ангажованости. Наравно, када се помиње расни ангажман и осуда расизма у америчким филмовима, уколико желе да буду примећени и вредновани, тај расизам је подразумевајући једносмеран. Упућен је на рачун беле расе. Таква је архитектура прича и поменута два филма – првог наведеног, који је дело дебитанта, чикашког поред много чега осталог и музичара Бутса Рајлија, и посебно другог, о овом питању чувеног њујоршког „црнопутог Вудија Алена“ Спајка Лија, који је можда некада и подсећао на Вудија Алена, али је дуги низ година уназад постао његова сушта супротност, изгубљен у отвореној мржњи према белом естаблишменту и усмерен на брутално обрачунавање са свим, сваким и свачим што сматра белим расизмом. Управо је такав његов најновији филм, премијерно приказан ове године у Кану, „Црни клановац“, нека врста биографског кримића са елементима квазидокументарца о наводно аутентичној личности и самим тим „истинитој“ причи о црнопутом полицајцу који се заједно са јеврејским колегом седамдесетих година прошлог века инфилтрирао у редове злогласног „Кју-клукс-клана“ на америчком југу, убедивши једног од лидера клана да је он заправо белац! И док је Спајк Ли у екранизацији ове приче био брутално озбиљан препустивши невероватности приче да буде цинична и саркастична уместо њега, Бутс Рајли је остао у водама комедије, иако са значајном дозом фантастике и потпуно отворене расне и социјалне ангажованости приказане у сатиричној форми, када се определио за причу о црнопутом магу телемаркетинга који је у алтернативној верзији стварности пронашао кључ свог успеха. Како? Послушао је савет искуснијег колеге, па је приликом позивања потенцијалних клијената користио бели глас!

[restrict]
Расни поклич филмског таласа

Оба ова остварења критика види као изгледне настављаче црнопутог филмског активизма и заслужне прилоге у наставку оскаровског и сваког другог важног вредновања филмског рада који је доминантно присутан у америчкој продукцији од тријумфа црног геј филма „Месечина“ на додели Оскара прошле године и овогодишњег освајача Оскара за сценарио, трилер-хорора „Бежи“ о коме смо писали, а који је далеко више расни поклич тог новог холивудског црнопутог борбеног таласа него што је допринос квалитетном огранку хорора у који је наводно сврстан. У сваком случају оба ова филма су дозидала нове, важне, степенице у промовисању „црне ствари“ у комерцијалном холивудском филму, који сада можда може да убележи појаву новог поджанра расно ангажованих филмова којима је једини заједнички чинилац то што представљају обрачун прихватљивог црног расизма са неприхватљивим белим. Остале расе нису заступљене у овим филмовима ни на једној иоле значајној позицији. Отуда није реч о либералној принципијелности која захтева и тежи универзалној једнакости људи без обзира на све што их суштински и практично чини другачијима и неједнакима, већ о расном активизму који брутално користи прилику да је једна врста расизма произвела другу, па је отуда, ова друга, као реакција на прву, постала друштвено прихватљива и оправдана. Чак неопходна. Тако је последњих година, када је овај бизарни процес досегао врхунац, довољно снимити филм који на било који начин и у било којој мери осуђује бели расизам па да он постане значајно, цењено и награђивано кинематографско дело.
Два доминантна клишеа у оваквим филмовима белце представљају као задрте ретарде с маргине друштва или као корумпиране функционере естаблишмента који је огрезао у вишегенерацијском расизму. Поменути трилер-хорор „Бежи“ се, додуше, наизглед поиграо овим клишеима убацивши у причу „неочекивани“ преокрет баш на том плану, али такав да је на крају суштински управо потенцирао и нетакнутим оставио баш овакву расподелу расног антагонизма због чега је заправо био и толико цењен. А како је тек бити црни хомосексуалац у заосталом социјалном талогу америчког друштва показала је „Месечина“, за шта је добила пет номинација и три Оскара од којих је један био за најбољи филм године! Поразна спознаја овакве расне ангажованости је та да ниједан од поменутих филмова не би био ни примећен да су његови ликови били другачије расно обојени. Баш на тој равни се смишљено пронашао искусни Спајк Ли када се определио за „невероватну али истиниту“ причу о црном агенту у редовима злогласног „Кју-клукс-клана“, а чији су сиже и ликови у њој обилно оплемењени састојцима поменутог клишеа. Ипак, Спајк је озбиљан кандидат за предстојећу доделу Оскара, за који је, и то само као сценариста, био номинован на почетку каријере, пре скоро тридесет година, а онда и као аутор документарца пре двадесетак. Никада, авај, као ангажовани синеаста, што је свим силама настојао да једино буде, па је прилика да се та неправда коначно исправи управо сазрела овим филмом. Његова прича је довољно спајклијевски бизарна и на сваки неопходни начин „важна“, дакако и најпре спајклијевски цинична и осуђујућа, да би морала да се озбиљно схвати, прихвати и процени. Виђена за тријумф готово у истој мери као и зицер за закуцавање у баскету.

Надреално реалистична субверзивна провокација

Једини који би по текућим коментарима и прогнозама могао да га угрози у овом походу на најзначајније награде је фантастична комедија „Извините што сметам“. Филм чији је уврнути хумор заправо, ако сте упознати са Лијевим опусом и конституцијом његовог стваралаштва, далеко више спајклијевски него било шта што је он снимио последњих година. У сваком случају комедија о свету у коме телемаркетинг агенти људима без посла нуде животну погодбу – бесплатну храну док су живи само ако пристану да раде у њиховим фабрикама где суштински бивају сведени на робове – далеко је више друштвена сатира опорог коментара на рачун наше актуелне стварности него што је дистопијска комедија с расним примесама, како овај филм коментаришу и оцењују критичари и део публике. За могућег „црног“ кандидата за Оскара већ сада га намеће врло интересантни заплет приче у коме доминира специфична атмосфера „надреалног реализма“ коју и те како на сопственој кожи осећа економским безизлазом заробљена милионска армија робова дистопијског глобализма у коме наш свет јури ка незаустављивој деградацији. „Извините што сметам“ додуше не коментарише пораз наше цивилизације директно, већ то чини посредно, нудећи се као забавна социјална СФ сатира. Без обзира и овај Рајлијев надреални реализам и Лијева субверзивна провокација чине две стране истог новчића, чија се растућа куповна моћ ослања на расној, а не социјалној конотацији. Тим пре што у таласу оваквих филмова који надиру не само из забавног већ и наводног уметничког дела Холивуда, односно из целокупне америчке кинематографске понуде, оваква дела досезањем важних награда постају подстрек за остале произвођаче овакве пропаганде која је тренутно уносна, модерна и отуда једино пожељна за сваку врсту доказивања.

[/restrict]