Crno-belo u crnom

Novi angažovani američki „crni“ filmovi

Kakve poruke svetu šalje Holivud svojim trenutno najznačajnijim ostvarenjima novog talasa rasno i s njim povezano socijalno angažovanih ostvarenja slavnih autora Spajka Lija i Butsa Rajlija koja su već sada viđena za osvajanje najznačajnijih nagrada, uključujući i Oskare

Mnogi su već sada, unapred, pre nego što su ih i gledali, spremni da stave ruku u vatru da su barem dva od brojnih novih crnoputo obojenih američkih filmova „viđeni“ za Oskara. Predstojeći, dugo najavljivani i „nestrpljivo očekivani“ filmovi „Izvinite što smetam“ i „Crni klanovac“ prednjače kao aduti za ovakvo prepoznavanje njihove napredne, a možda i jedino zbog toga značajne, angažovanosti. Naravno, kada se pominje rasni angažman i osuda rasizma u američkim filmovima, ukoliko žele da budu primećeni i vrednovani, taj rasizam je podrazumevajući jednosmeran. Upućen je na račun bele rase. Takva je arhitektura priča i pomenuta dva filma – prvog navedenog, koji je delo debitanta, čikaškog pored mnogo čega ostalog i muzičara Butsa Rajlija, i posebno drugog, o ovom pitanju čuvenog njujorškog „crnoputog Vudija Alena“ Spajka Lija, koji je možda nekada i podsećao na Vudija Alena, ali je dugi niz godina unazad postao njegova sušta suprotnost, izgubljen u otvorenoj mržnji prema belom establišmentu i usmeren na brutalno obračunavanje sa svim, svakim i svačim što smatra belim rasizmom. Upravo je takav njegov najnoviji film, premijerno prikazan ove godine u Kanu, „Crni klanovac“, neka vrsta biografskog krimića sa elementima kvazidokumentarca o navodno autentičnoj ličnosti i samim tim „istinitoj“ priči o crnoputom policajcu koji se zajedno sa jevrejskim kolegom sedamdesetih godina prošlog veka infiltrirao u redove zloglasnog „Kju-kluks-klana“ na američkom jugu, ubedivši jednog od lidera klana da je on zapravo belac! I dok je Spajk Li u ekranizaciji ove priče bio brutalno ozbiljan prepustivši neverovatnosti priče da bude cinična i sarkastična umesto njega, Buts Rajli je ostao u vodama komedije, iako sa značajnom dozom fantastike i potpuno otvorene rasne i socijalne angažovanosti prikazane u satiričnoj formi, kada se opredelio za priču o crnoputom magu telemarketinga koji je u alternativnoj verziji stvarnosti pronašao ključ svog uspeha. Kako? Poslušao je savet iskusnijeg kolege, pa je prilikom pozivanja potencijalnih klijenata koristio beli glas!

[restrict]
Rasni poklič filmskog talasa

Oba ova ostvarenja kritika vidi kao izgledne nastavljače crnoputog filmskog aktivizma i zaslužne priloge u nastavku oskarovskog i svakog drugog važnog vrednovanja filmskog rada koji je dominantno prisutan u američkoj produkciji od trijumfa crnog gej filma „Mesečina“ na dodeli Oskara prošle godine i ovogodišnjeg osvajača Oskara za scenario, triler-horora „Beži“ o kome smo pisali, a koji je daleko više rasni poklič tog novog holivudskog crnoputog borbenog talasa nego što je doprinos kvalitetnom ogranku horora u koji je navodno svrstan. U svakom slučaju oba ova filma su dozidala nove, važne, stepenice u promovisanju „crne stvari“ u komercijalnom holivudskom filmu, koji sada možda može da ubeleži pojavu novog podžanra rasno angažovanih filmova kojima je jedini zajednički činilac to što predstavljaju obračun prihvatljivog crnog rasizma sa neprihvatljivim belim. Ostale rase nisu zastupljene u ovim filmovima ni na jednoj iole značajnoj poziciji. Otuda nije reč o liberalnoj principijelnosti koja zahteva i teži univerzalnoj jednakosti ljudi bez obzira na sve što ih suštinski i praktično čini drugačijima i nejednakima, već o rasnom aktivizmu koji brutalno koristi priliku da je jedna vrsta rasizma proizvela drugu, pa je otuda, ova druga, kao reakcija na prvu, postala društveno prihvatljiva i opravdana. Čak neophodna. Tako je poslednjih godina, kada je ovaj bizarni proces dosegao vrhunac, dovoljno snimiti film koji na bilo koji način i u bilo kojoj meri osuđuje beli rasizam pa da on postane značajno, cenjeno i nagrađivano kinematografsko delo.
Dva dominantna klišea u ovakvim filmovima belce predstavljaju kao zadrte retarde s margine društva ili kao korumpirane funkcionere establišmenta koji je ogrezao u višegeneracijskom rasizmu. Pomenuti triler-horor „Beži“ se, doduše, naizgled poigrao ovim klišeima ubacivši u priču „neočekivani“ preokret baš na tom planu, ali takav da je na kraju suštinski upravo potencirao i netaknutim ostavio baš ovakvu raspodelu rasnog antagonizma zbog čega je zapravo bio i toliko cenjen. A kako je tek biti crni homoseksualac u zaostalom socijalnom talogu američkog društva pokazala je „Mesečina“, za šta je dobila pet nominacija i tri Oskara od kojih je jedan bio za najbolji film godine! Porazna spoznaja ovakve rasne angažovanosti je ta da nijedan od pomenutih filmova ne bi bio ni primećen da su njegovi likovi bili drugačije rasno obojeni. Baš na toj ravni se smišljeno pronašao iskusni Spajk Li kada se opredelio za „neverovatnu ali istinitu“ priču o crnom agentu u redovima zloglasnog „Kju-kluks-klana“, a čiji su siže i likovi u njoj obilno oplemenjeni sastojcima pomenutog klišea. Ipak, Spajk je ozbiljan kandidat za predstojeću dodelu Oskara, za koji je, i to samo kao scenarista, bio nominovan na početku karijere, pre skoro trideset godina, a onda i kao autor dokumentarca pre dvadesetak. Nikada, avaj, kao angažovani sineasta, što je svim silama nastojao da jedino bude, pa je prilika da se ta nepravda konačno ispravi upravo sazrela ovim filmom. Njegova priča je dovoljno spajklijevski bizarna i na svaki neophodni način „važna“, dakako i najpre spajklijevski cinična i osuđujuća, da bi morala da se ozbiljno shvati, prihvati i proceni. Viđena za trijumf gotovo u istoj meri kao i zicer za zakucavanje u basketu.

Nadrealno realistična subverzivna provokacija

Jedini koji bi po tekućim komentarima i prognozama mogao da ga ugrozi u ovom pohodu na najznačajnije nagrade je fantastična komedija „Izvinite što smetam“. Film čiji je uvrnuti humor zapravo, ako ste upoznati sa Lijevim opusom i konstitucijom njegovog stvaralaštva, daleko više spajklijevski nego bilo šta što je on snimio poslednjih godina. U svakom slučaju komedija o svetu u kome telemarketing agenti ljudima bez posla nude životnu pogodbu – besplatnu hranu dok su živi samo ako pristanu da rade u njihovim fabrikama gde suštinski bivaju svedeni na robove – daleko je više društvena satira oporog komentara na račun naše aktuelne stvarnosti nego što je distopijska komedija s rasnim primesama, kako ovaj film komentarišu i ocenjuju kritičari i deo publike. Za mogućeg „crnog“ kandidata za Oskara već sada ga nameće vrlo interesantni zaplet priče u kome dominira specifična atmosfera „nadrealnog realizma“ koju i te kako na sopstvenoj koži oseća ekonomskim bezizlazom zarobljena milionska armija robova distopijskog globalizma u kome naš svet juri ka nezaustavljivoj degradaciji. „Izvinite što smetam“ doduše ne komentariše poraz naše civilizacije direktno, već to čini posredno, nudeći se kao zabavna socijalna SF satira. Bez obzira i ovaj Rajlijev nadrealni realizam i Lijeva subverzivna provokacija čine dve strane istog novčića, čija se rastuća kupovna moć oslanja na rasnoj, a ne socijalnoj konotaciji. Tim pre što u talasu ovakvih filmova koji nadiru ne samo iz zabavnog već i navodnog umetničkog dela Holivuda, odnosno iz celokupne američke kinematografske ponude, ovakva dela dosezanjem važnih nagrada postaju podstrek za ostale proizvođače ovakve propagande koja je trenutno unosna, moderna i otuda jedino poželjna za svaku vrstu dokazivanja.

[/restrict]