Anglo-američki doprinos sudbini Jugoslavije 1941–1945 (5)

Piše Srđa Trifković

Beogradska izdavačka kuća „Katena mundi“ nedavno je objavila knjigu Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije. Dvotomni zbornik radova najeminentnijih domaćih autora izdavački je poduhvat koji je javnost već ocenila kao veoma važan događaj za srpsku kulturu i istoriografiju. Izdavač napominje da je ovo delo rađeno „sa dubokim pijetetom prema milionskim žrtvama koje je naš narod položio u stvaranju i odbrani jugoslovenske zajednice, uz istovremeno uvažavanje potrebe za sagledavanjem i preispitivanjem moderne srpske politike, za otkrivanjem i apostrofiranjem konstanti koje je određuju, kako u prethodnih sto godina, tako i danas“. Pečat iz Zbornika, u nekoliko nastavaka, objavljuje deo tekstova čiji su autori vrhunska pera srpske nauke i društvene teorije.

Prvog maja 1941, nakon što je Kraljevina Jugoslavija brutalno napadnuta, okupirana i raskomadana, Ruzvelt piše Čerčilu da ga takav ishod na Balkanu ni najmanje ne brine: „Lično nisam oneraspoložen daljim širenjem Nemačke na dodatne velike teritorije. Malo je sirovina u svima njima zajedno – nedovoljno da opravda i kompenzuje velike okupacione snage“

U sagledavanju uloge zapadnih saveznika u zbivanjima u Jugoslaviji i oko nje tokom Drugog svetskog rata, ključnu polaznu tačku predstavlja britanski doprinos činu od 27. marta 1941. Nema izvora niti iskaza koji ukazuju na svestranu analizu vojnih i političkih scenarija i posledica tog čina u britanskim institucijama koje su pomogle njegovom izvršenju. Te posledice ubrzo su se pokazale fatalnim po britanske pozicije u Grčkoj. Dugoročni ishod takođe nije bio u interesu nemačkih protivnika.
Dve godine kasnije, suočeni sa izuzetno složenim problemima u okupiranoj Jugoslaviji i oko nje, donosioci odluka u britanskim institucijama ispoljili su istovetnu nesklonost svestranoj analizi vojnostrateških i političkih posledica svojih poteza. Ti potezi doprineli su jačanju komunističkog pokreta u Jugoslaviji. Taj se propust pokazao ništa manje kontraproduktivnim od puča 27. marta. Niti je posleratna sudbina Jugoslavije bila u prvom planu razmatranja angloameričkih planera, međutim, niti je sredozemno ratište imalo značaj kome su se nadali pobornici indirektne strategije zaokruživanja nacističke tvrđave sa jugoistoka.
Uticaj zapadnih, a pre svega britanskih vojnih i obaveštajnih faktora na ishod građanskog rata u Jugoslaviji 1941–1945. bio je veliki, ali ne i presudan. Kao i drugde u istočnoj i centralnoj Evropi, tako su na kraju i u jugoslovenskom području vreme prodora i tempo napredovanja Crvene armije odigrali presudnu ulogu.

[restrict]

PUČ I SLOM Forin ofis je u danima pred potpisivanje Pakta (25. marta 1941) igrao dvostruku igru. Javni stav je bio da predstojećem činu ne treba pridavati odveć veliku pažnju i da treba ispoljiti razumevanje za Kraljevinu Jugoslaviju koja se našla „izložena pritisku ratom nerava“. S druge strane, Čerčilova desna ruka, ministar spoljnih poslova Entoni Idn 21. marta iz Kaira traži od (britanskog poslanika u Beogradu) Kembela da mu hitno prosledi izveštaj o „praktičnoj mogućnosti izvođenja državnog udara“ koji „treba da bude insceniran u trenutku reakcije na potpisivanje, što može biti vrlo skoro“.
Manje od 24 sata pred sam puč, 26. marta ujutru, general Dušan Simović sastao se sa britanskim vazduhoplovnim atašeom u Beogradu. Izveštaj atašea Londonu ukazuje na zavereničku prirodu odnosa jugoslovenskog generala i britanskog obaveštajca. Istog dana Idn upućuje telegram Kembelu u Beograd (i prepis britanskim poslanicima u Atini, Ankari i Kairu) u kome poslanika u Jugoslaviji upućuje na vršenje subverzivnih aktivnosti u cilju rušenja njene vlasti: „U punoj meri Vas ovlašćujem da preduzmete svaki korak koji Vam izgleda opravdan u cilju promene jugoslovenske vlade ili režima, čak i državnim udarom“. Ovlašćenje je doslovno primenjeno. Dva dana posle puča dr Sesil Parot (kasnije ser), do 1939. vaspitač mladog kralja Petra, beleži da su njegovi prijatelji u britanskim obaveštajnim agencijama likujući konstatovali da „nisu Jugosloveni izvršili puč, nego mi!“
Gurajući Jugoslaviju u rat marta 1941, umesto jasnom strateškom vizijom, Čerčil je prvenstveno bio rukovođen kratkoročnim ciljem jačanja morala svoje posustale nacije. Njemu je na Balkanu bio potreban makar privid uspeha, hazardni potez poput iskrcavanja na Galipolju u Velikom ratu, čiji je on tada bio glavni režiser. U pismu Ruzveltu od 27. marta 1941, samo nekoliko sati posle Simovićevog puča, Čerčil se vraća na svoje ranije planove da Srbi na Balkanu vade englesko kestenje iz vatre. „Pružićemo im svaku moguću pomoć kakvu već dajemo Grčkoj“, veli britanski premijer, naravno znajući da o nekoj „pomoći“ nema ni govora. Karakter te pomoći postaje jasan iz sledeće rečenice: „Guraćemo ih da srube Italijane u Albaniji… što će ih snabdeti solidnim zalihama oružja.“
Prvog maja 1941, nakon što je Kraljevina Jugoslavija brutalno napadnuta, okupirana i raskomadana, Ruzvelt piše Čerčilu da ga takav ishod na Balkanu ni najmanje ne brine: „Lično nisam oneraspoložen daljim širenjem Nemačke na dodatne velike teritorije. Malo je sirovina u svima njima zajedno – nedovoljno da opravda i kompenzuje velike okupacione snage.“ Što se američkog predsednika ticalo, slom Jugoslavije – započet pogibijom hiljada Beograđana, a okončan krvavim posledicama proglašenja NDH – bio je u celini isplativ, jer je iziskivao angažman nekoliko drugorazrednih nemačkih divizija na garnizonskim dužnostima.

PRVI GERILAC EVROPE Suočeni sa opasnošću od biološkog uništenja, Srbi u Srbiji prekinuli su otvoreni otpor koji je buknuo leta 1941. i koji je do jeseni poprimao samoubilački karakter. U Dalmaciji i Crnoj Gori tražili su načine uspostavljanja koegzistencije sa italijanskim vojnim vlastima posle ustaškog pokolja srpskog domaćinskog sloja, sveštenika, trgovaca, učitelja i inteligencije. Partizani se nisu obazirali na odmazde, već su ih pozdravljali kao oblik regrutovanja novih boraca.
Posebno pitanje predstavljala je nesposobnost Britanaca da (od kraja 1941. i tokom 1942) uspostave zadovoljavajuće veze sa Mihailovićevim snagama, a pogotovo nespremnost da ih snabdevaju iole adekvatnim naoružanjem za borbu protiv okupatora. Da je upućena ozbiljna britanska materijalna pomoć, moguće je da bi JVuO posedovala veći operativni potencijal i da bi neke strukturne nedostatke (poput nepostojanja pokretnih jedinica) bilo moguće ranije ukloniti. Međutim, odsustvo britanskih oficira za vezu u Srbiji, odsustvo isporuka oružja i opreme, kao i manipulacije propartizanskih faktora u britanskom vojnoobaveštajnom lancu udružili su se da Mihailovićeve napore potcene i negiraju. On se s pravom pitao da li je britanski cinizam dostigao vrhunac u zahtevu da se Srbi žrtvuju bez pomoći i bez nagrade.
Sa britanske strane, od jeseni 1942. postojala je upravo takva namera: zahtev za bezuslovnom borbom, nezavisno od političkog ishoda i ljudske cene, bez obzira na nemačke odmazde i na posledice ustaškog terora. Mihailović je na kraju zaključio da Britanci vode dvostruku igru i da stoga treba da ignoriše njihove zahteve. On je u tamnim danima 1941. imao lik heroja uzdignut do mitskih razmera, da bi nedugo potom bio degradiran i kao čovek i kao lider jednog naroda čiji je opstanak bukvalno doveden u pitanje.
Na kraju su Britanci imali još više razloga da budu razočarani u Tita, koji niti je raspolagao onako efikasnom vojnom mašinom kao što su kasnije tvrdili njegovi zagovornici, niti je bio zainteresovan za borbu protiv Nemaca više nego za borbu za vlast. Međutim, nakon što su Britanci zaključili da su prenaglili Dražinim uzdizanjem, na kraju su bili nevoljni da priznaju i drugu, daleko veću i sudbonosniju grešku.

ULOGA CENTRA SOE U KAIRU Britanski zaokret prema Titu dobija zamah upravo u vreme tzv. martovskih pregovora NOP i Nemaca u Zagrebu 1943. Posle rata je iz nemačkih dokumenata postalo jasno do koje mere su vođa NOP i njegovi saradnici bili spremni na trajni prekid vatre sa Nemcima zarad koncentrisanja na borbu protiv četnika. Istovremeno, u Centru SOE (Special Operations Executive, Uprava za specijalne operacije, zadužena za sabotaže i podsticanje otpora u okupiranoj Evropi, prim. prir.) u Kairu ključna ličnost bio je Džejms Klugman, član Komunističke partije Velike Britanije od pre rata pa sve do svoje smrti 1977. On je zbog jezičke nadarenosti napredovao od vojnika do oficira zaduženog za obradu informacija o aktivnostima pokreta otpora u jugoistočnoj Evropi. Bio je i ideološki i operativno opredeljen za partizanski pokret.
Klugman je išao u privatnu srednju školu i na univerzitet sa Donaldom Meklinom, jednim od sovjetskih špijuna koji su početkom 50-ih godina prebegli u Moskvu. Bio je takođe povezan sa Entonijem Blantom, Kimom Filbijem i Gajom Berdžisom, koji su svi listom bili deo iste promoskovske obaveštajne mreže unutar britanskog aparata. Njegov neposredni pretpostavljeni bio je Bazil Dejvidson, takođe komunista, koji je posle rata bio jedan od ključnih apologeta Titovog režima u britanskom akademskom establišmentu. Povrh toga, šef kairske ekspoziture SOE bio je brigadir Kibl, profesionalni vojnik koji nije bio politički potkovan i prepustio je Klugmanu da vodi jugoslovenski portfelj, uključujući pripremu dnevnih i nedeljnih izveštaja za London sastavljenih na osnovu radio-poruka britanskih misija.
Sami partizani bili su iznenađeni do koje mere je njihov pokret uživao simpatije u centrima britanske vojno-obaveštajne aparature. Krajem 1943. Tito je poslao Vladimira Velebita sa prvom partizanskom misijom zapadnim saveznicima. On je kasnije pisao da je očekivao hladan prijem od strane Britanaca, a da je u Kairu dočekan raširenih ruku. Velebit je bio prijatno iznenađen i činjenicom da su u centrali SOE bili angažovani ljudi koji nisu prikivali svoje levičarske, pa čak i prokomunističke simpatije.
Britanski pisac Entoni Pauel, koji je za vreme rata radio u londonskom sedištu SOE i koji je primao izveštaje iz Kaira koji su bili frizirani u korist partizana, kasnije je u svojim memoarima napisao da je napuštanje Mihailovića i okretanje leđa četnicima bilo plod „lukavo spakovanih, naizgled pouzdanih dokaza koje su slali izvesni britanski elementi u obaveštajnoj strukturi… Lično sam čitao izveštaje o situaciji u Jugoslaviji u kojima se slavila partizanska komunistička gerila u duhu naivnog entuzijazma, a ne hladne analize stvarnog stanja stvari.“
U zimu 1943–1944. još uvek su se čuli glasovi razuma. Tako je stalni podsekretar Forin ofisa ser Aleksandar Kadogan krajem 1943. upozoravao: „Ne smemo biti odveć prenagljeni u pritisku na mladog kralja da se odrekne Draže Mihailovića sve dok ne budemo sigurni da li partizani imaju nameru da sa njim sarađuju. Ukoliko to nije njihova namera, šta onda želimo da učinimo? Da Tita prihvatimo kao Firera Jugoslavije?“
Međutim, Entoni Idn se nije obazirao na mišljenje svog saradnika. On je 3. januara 1944. Čerčilu poslao memorandum u kome tvrdi da jedinstvo Jugoslavije može biti ojačano ako se kralj odrekne Draže Mihailovića. Pri tome je težnja komunista za identifikovanjem Mihailovića sa „velikosrpskim nacionalizmom“ oberučke bila prihvaćena od strane britanskog establišmenta.
Kruna takve politike bila je izjava Čerčila pred Donjim domom britanskog parlamenta od 21. februara 1944. da će svaka pomoć Mihailoviću biti obustavljena i da su partizani srećni što su u Titu pronašli „jednog izuzetnog lidera koji se proslavio u borbi za slobodu“. Posle toga, tokom proleća, Čerčilova pažnja se posvećuje pripremama za iskrcavanje u Normandiji. U samoj okupiranoj Jugoslaviji proleće 1944. označilo je period smanjenih aktivnosti kako partizana tako i četnika u odnosu na Nemce, uz uporedno zaoštravanje građanskog rata. U pozno proleće i leto 1944. usledio je period kada, uprkos tome što se nalazio pod britanskom zaštitom, Tito jača svoje veze sa Moskvom, koje su konačno cementirane dolaskom sovjetske vojne misije pod vođstvom generala Kornejeva.
U periodu Titovog boravka na Visu takođe je sklopljen sporazum sa Šubašićem po britanskom nalogu i meri, sporazum koji je predstavljao uvod u kvazilegalno preuzimanje vlasti od strane komunista. Posle susreta Tita i Čerčila u Kazerti kod Napulja 12. i 13. avgusta 1944, britanski premijer je izrazio zadovoljstvo što je uspeo da spoji partizanskog vođu i premijera Šubašića i da je njihov sporazum omogućio da se pokret otpora ojača i da se šalju dodatne isporuke ratnog materijala partizanima – isporuke koje će prvenstveno biti upotrebljene u borbama protiv Nemaca. Tako se Titov boravak na Visu – koji je počeo bekstvom iz Drvara, odakle je morao da bude evakuisan da ne bi pao u nemačke ruke – završio novom pobedom komunističkog vođe. Čerčil je potom bio spreman da prinudi mladog kralja na radio-izjavu 12. septembra 1944, kojom daje uputstva svojim sledbenicima da se pridruže Titovim partizanima i u kojoj je osudio sve neprijatelje partizanskog pokreta kao izdajnike.

ZAKLJUČAK Čin od 27. marta predstavljao je kulminaciju Čerčilovih napora tokom prva tri meseca 1941, uz američko asistiranje, da se Jugoslavija privoli na samožrtvovanje zarad poboljšanja sveukupne britanske strateške pozicije. Taj potez pokazao se predvidljivo katastrofalnim po jugoslovensku državu i srpski narod. Kako je deceniju kasnije zaključio doratni dopisnik „Bi-Bi-Sija“ u Beogradu Lovet Edvards, „u roku od nekoliko meseci svetska situacija je mogla da se izmeni, kao što se i izmenila… Strašne godine okupacije mogle su da ispadnu drugačije, ako ih već nije bilo moguće izbeći“. Sličan je sud ser Sesila Parota: „Čerčilova strategija u beogradskom poduhvatu od 27. marta nije opravdana krvoprolićem i pustošenjima koja su iz njega proizišla.“
Nikakva „Jugoslavija“ – a najmanje do ludila dezorijentisana Srbija – nije „našla svoju dušu“, kako je to Čerčil bombastično izjavio u Donjem domu čuvši za puč. Njime je otvorena Pandorina kutija koja će odneti milion Srba, a doneti Josipa Broza. Velika Britanija direktno, a SAD manje vidljivo, tom su ishodu dali doprinos. Britanska podrška komunističkom pokretu u Jugoslaviji, međutim, nije doprinela bržoj pobedi antihitlerovske koalicije. Tito je u završnici dobio sopstveni komad linije fronta, što je koštalo života desetine hiljada srpskih mladića – i samo je doprinelo produžetku rata na Balkanu.
U britanskoj politici u odnosu na Jugoslaviju pred Drugi svetski rat i tokom njega postoji kontinuitet sa prethodnim vremenima. Britanska politika na Balkanu još od prve polovine XIX veka imala je za cilj da ograniči ruski uticaj, dok je srpski faktor u balkanskoj jednačini vazda bio poiman kao potencijalna ili stvarna produžena ruka Rusije. U tom smislu bila je motivisana i politika podrške Velike Britanije Otomanskoj imperiji i njenog očuvanja u periodu srpskog nacionalnog oslobođenja i emancipacije. U tom duhu je formulisana i britanska politika u Prvom svetskom ratu.
Anglo-američka politika na jugoslovenskom prostoru 1941–1945. bitno je, premda ne i presudno, doprinela pobedi komunista u građanskom ratu i svemu šta je tome usledilo, uključujući i ponovni krvavi raspad Jugoslavije u poslednjoj deceniji HH veka. I u političkom, kao i u vojnostrateškom i moralnom smislu, ta politika bila je gora od zločina; predstavljala je grešku.

[/restrict]
Nastaviće se