Англо-амерички допринос судбини Jугославије 1941–1945 (5)

Пише Срђа Трифковић

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као веома важан догађај за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“. Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Првог маја 1941, након што је Краљевина Југославија брутално нападнута, окупирана и раскомадана, Рузвелт пише Черчилу да га такав исход на Балкану ни најмање не брине: „Лично нисам онерасположен даљим ширењем Немачке на додатне велике територије. Мало је сировина у свима њима заједно – недовољно да оправда и компензује велике окупационе снаге“

У сагледавању улоге западних савезника у збивањима у Југославији и око ње током Другог светског рата, кључну полазну тачку представља британски допринос чину од 27. марта 1941. Нема извора нити исказа који указују на свестрану анализу војних и политичких сценарија и последица тог чина у британским институцијама које су помогле његовом извршењу. Те последице убрзо су се показале фаталним по британске позиције у Грчкој. Дугорочни исход такође није био у интересу немачких противника.
Две године касније, суочени са изузетно сложеним проблемима у окупираној Југославији и око ње, доносиоци одлука у британским институцијама испољили су истоветну несклоност свестраној анализи војностратешких и политичких последица својих потеза. Ти потези допринели су јачању комунистичког покрета у Југославији. Тај се пропуст показао ништа мање контрапродуктивним од пуча 27. марта. Нити је послератна судбина Југославије била у првом плану разматрања англоамеричких планера, међутим, нити је средоземно ратиште имало значај коме су се надали поборници индиректне стратегије заокруживања нацистичке тврђаве са југоистока.
Утицај западних, а пре свега британских војних и обавештајних фактора на исход грађанског рата у Југославији 1941–1945. био је велики, али не и пресудан. Као и другде у источној и централној Европи, тако су на крају и у југословенском подручју време продора и темпо напредовања Црвене армије одиграли пресудну улогу.

[restrict]

ПУЧ И СЛОМ Форин офис је у данима пред потписивање Пакта (25. марта 1941) играо двоструку игру. Јавни став је био да предстојећем чину не треба придавати одвећ велику пажњу и да треба испољити разумевање за Краљевину Југославију која се нашла „изложена притиску ратом нерава“. С друге стране, Черчилова десна рука, министар спољних послова Ентони Идн 21. марта из Каира тражи од (британског посланика у Београду) Кембела да му хитно проследи извештај о „практичној могућности извођења државног удара“ који „треба да буде инсцениран у тренутку реакције на потписивање, што може бити врло скоро“.
Мање од 24 сата пред сам пуч, 26. марта ујутру, генерал Душан Симовић састао се са британским ваздухопловним аташеом у Београду. Извештај аташеа Лондону указује на завереничку природу односа југословенског генерала и британског обавештајца. Истог дана Идн упућује телеграм Кембелу у Београд (и препис британским посланицима у Атини, Анкари и Каиру) у коме посланика у Југославији упућује на вршење субверзивних активности у циљу рушења њене власти: „У пуној мери Вас овлашћујем да предузмете сваки корак који Вам изгледа оправдан у циљу промене југословенске владе или режима, чак и државним ударом“. Овлашћење је дословно примењено. Два дана после пуча др Сесил Парот (касније сер), до 1939. васпитач младог краља Петра, бележи да су његови пријатељи у британским обавештајним агенцијама ликујући констатовали да „нису Југословени извршили пуч, него ми!“
Гурајући Југославију у рат марта 1941, уместо јасном стратешком визијом, Черчил је првенствено био руковођен краткорочним циљем јачања морала своје посустале нације. Њему је на Балкану био потребан макар привид успеха, хазардни потез попут искрцавања на Галипољу у Великом рату, чији је он тада био главни режисер. У писму Рузвелту од 27. марта 1941, само неколико сати после Симовићевог пуча, Черчил се враћа на своје раније планове да Срби на Балкану ваде енглеско кестење из ватре. „Пружићемо им сваку могућу помоћ какву већ дајемо Грчкој“, вели британски премијер, наравно знајући да о некој „помоћи“ нема ни говора. Карактер те помоћи постаје јасан из следеће реченице: „Гураћемо их да срубе Италијане у Албанији… што ће их снабдети солидним залихама оружја.“
Првог маја 1941, након што је Краљевина Југославија брутално нападнута, окупирана и раскомадана, Рузвелт пише Черчилу да га такав исход на Балкану ни најмање не брине: „Лично нисам онерасположен даљим ширењем Немачке на додатне велике територије. Мало је сировина у свима њима заједно – недовољно да оправда и компензује велике окупационе снаге.“ Што се америчког председника тицало, слом Југославије – започет погибијом хиљада Београђана, а окончан крвавим последицама проглашења НДХ – био је у целини исплатив, јер је изискивао ангажман неколико другоразредних немачких дивизија на гарнизонским дужностима.

ПРВИ ГЕРИЛАЦ ЕВРОПЕ Суочени са опасношћу од биолошког уништења, Срби у Србији прекинули су отворени отпор који је букнуо лета 1941. и који је до јесени попримао самоубилачки карактер. У Далмацији и Црној Гори тражили су начине успостављања коегзистенције са италијанским војним властима после усташког покоља српског домаћинског слоја, свештеника, трговаца, учитеља и интелигенције. Партизани се нису обазирали на одмазде, већ су их поздрављали као облик регрутовања нових бораца.
Посебно питање представљала је неспособност Британаца да (од краја 1941. и током 1942) успоставе задовољавајуће везе са Михаиловићевим снагама, а поготово неспремност да их снабдевају иоле адекватним наоружањем за борбу против окупатора. Да је упућена озбиљна британска материјална помоћ, могуће је да би ЈВуО поседовала већи оперативни потенцијал и да би неке структурне недостатке (попут непостојања покретних јединица) било могуће раније уклонити. Међутим, одсуство британских официра за везу у Србији, одсуство испорука оружја и опреме, као и манипулације пропартизанских фактора у британском војнообавештајном ланцу удружили су се да Михаиловићеве напоре потцене и негирају. Он се с правом питао да ли је британски цинизам достигао врхунац у захтеву да се Срби жртвују без помоћи и без награде.
Са британске стране, од јесени 1942. постојала је управо таква намера: захтев за безусловном борбом, независно од политичког исхода и људске цене, без обзира на немачке одмазде и на последице усташког терора. Михаиловић је на крају закључио да Британци воде двоструку игру и да стога треба да игнорише њихове захтеве. Он је у тамним данима 1941. имао лик хероја уздигнут до митских размера, да би недуго потом био деградиран и као човек и као лидер једног народа чији је опстанак буквално доведен у питање.
На крају су Британци имали још више разлога да буду разочарани у Тита, који нити је располагао онако ефикасном војном машином као што су касније тврдили његови заговорници, нити је био заинтересован за борбу против Немаца више него за борбу за власт. Међутим, након што су Британци закључили да су пренаглили Дражиним уздизањем, на крају су били невољни да признају и другу, далеко већу и судбоноснију грешку.

УЛОГА ЦЕНТРА СОЕ У КАИРУ Британски заокрет према Титу добија замах управо у време тзв. мартовских преговора НОП и Немаца у Загребу 1943. После рата је из немачких докумената постало јасно до које мере су вођа НОП и његови сарадници били спремни на трајни прекид ватре са Немцима зарад концентрисања на борбу против четника. Истовремено, у Центру СОЕ (Special Operations Executive, Управа за специјалне операције, задужена за саботаже и подстицање отпора у окупираној Европи, прим. прир.) у Каиру кључна личност био је Џејмс Клугман, члан Комунистичке партије Велике Британије од пре рата па све до своје смрти 1977. Он је због језичке надарености напредовао од војника до официра задуженог за обраду информација о активностима покрета отпора у југоисточној Европи. Био је и идеолошки и оперативно опредељен за партизански покрет.
Клугман је ишао у приватну средњу школу и на универзитет са Доналдом Меклином, једним од совјетских шпијуна који су почетком 50-их година пребегли у Москву. Био је такође повезан са Ентонијем Блантом, Кимом Филбијем и Гајом Берџисом, који су сви листом били део исте промосковске обавештајне мреже унутар британског апарата. Његов непосредни претпостављени био је Базил Дејвидсон, такође комуниста, који је после рата био један од кључних апологета Титовог режима у британском академском естаблишменту. Поврх тога, шеф каирске експозитуре СОЕ био је бригадир Кибл, професионални војник који није био политички поткован и препустио је Клугману да води југословенски портфељ, укључујући припрему дневних и недељних извештаја за Лондон састављених на основу радио-порука британских мисија.
Сами партизани били су изненађени до које мере је њихов покрет уживао симпатије у центрима британске војно-обавештајне апаратуре. Крајем 1943. Тито је послао Владимира Велебита са првом партизанском мисијом западним савезницима. Он је касније писао да је очекивао хладан пријем од стране Британаца, а да је у Каиру дочекан раширених руку. Велебит је био пријатно изненађен и чињеницом да су у централи СОЕ били ангажовани људи који нису прикивали своје левичарске, па чак и прокомунистичке симпатије.
Британски писац Ентони Пауел, који је за време рата радио у лондонском седишту СОЕ и који је примао извештаје из Каира који су били фризирани у корист партизана, касније је у својим мемоарима написао да је напуштање Михаиловића и окретање леђа четницима било плод „лукаво спакованих, наизглед поузданих доказа које су слали извесни британски елементи у обавештајној структури… Лично сам читао извештаје о ситуацији у Југославији у којима се славила партизанска комунистичка герила у духу наивног ентузијазма, а не хладне анализе стварног стања ствари.“
У зиму 1943–1944. још увек су се чули гласови разума. Тако је стални подсекретар Форин офиса сер Александар Кадоган крајем 1943. упозоравао: „Не смемо бити одвећ пренагљени у притиску на младог краља да се одрекне Драже Михаиловића све док не будемо сигурни да ли партизани имају намеру да са њим сарађују. Уколико то није њихова намера, шта онда желимо да учинимо? Да Тита прихватимо као Фирера Југославије?“
Међутим, Ентони Идн се није обазирао на мишљење свог сарадника. Он је 3. јануара 1944. Черчилу послао меморандум у коме тврди да јединство Југославије може бити ојачано ако се краљ одрекне Драже Михаиловића. При томе је тежња комуниста за идентификовањем Михаиловића са „великосрпским национализмом“ оберучке била прихваћена од стране британског естаблишмента.
Круна такве политике била је изјава Черчила пред Доњим домом британског парламента од 21. фебруара 1944. да ће свака помоћ Михаиловићу бити обустављена и да су партизани срећни што су у Титу пронашли „једног изузетног лидера који се прославио у борби за слободу“. После тога, током пролећа, Черчилова пажња се посвећује припремама за искрцавање у Нормандији. У самој окупираној Југославији пролеће 1944. означило је период смањених активности како партизана тако и четника у односу на Немце, уз упоредно заоштравање грађанског рата. У позно пролеће и лето 1944. уследио је период када, упркос томе што се налазио под британском заштитом, Тито јача своје везе са Москвом, које су коначно цементиране доласком совјетске војне мисије под вођством генерала Корнејева.
У периоду Титовог боравка на Вису такође је склопљен споразум са Шубашићем по британском налогу и мери, споразум који је представљао увод у квазилегално преузимање власти од стране комуниста. После сусрета Тита и Черчила у Казерти код Напуља 12. и 13. августа 1944, британски премијер је изразио задовољство што је успео да споји партизанског вођу и премијера Шубашића и да је њихов споразум омогућио да се покрет отпора ојача и да се шаљу додатне испоруке ратног материјала партизанима – испоруке које ће првенствено бити употребљене у борбама против Немаца. Тако се Титов боравак на Вису – који је почео бекством из Дрвара, одакле је морао да буде евакуисан да не би пао у немачке руке – завршио новом победом комунистичког вође. Черчил је потом био спреман да принуди младог краља на радио-изјаву 12. септембра 1944, којом даје упутства својим следбеницима да се придруже Титовим партизанима и у којој је осудио све непријатеље партизанског покрета као издајнике.

ЗАКЉУЧАК Чин од 27. марта представљао је кулминацију Черчилових напора током прва три месеца 1941, уз америчко асистирање, да се Југославија приволи на саможртвовање зарад побољшања свеукупне британске стратешке позиције. Тај потез показао се предвидљиво катастрофалним по југословенску државу и српски народ. Како је деценију касније закључио доратни дописник „Би-Би-Сија“ у Београду Ловет Едвардс, „у року од неколико месеци светска ситуација је могла да се измени, као што се и изменила… Страшне године окупације могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи“. Сличан је суд сер Сесила Парота: „Черчилова стратегија у београдском подухвату од 27. марта није оправдана крвопролићем и пустошењима која су из њега произишла.“
Никаква „Југославија“ – а најмање до лудила дезоријентисана Србија – није „нашла своју душу“, како је то Черчил бомбастично изјавио у Доњем дому чувши за пуч. Њиме је отворена Пандорина кутија која ће однети милион Срба, а донети Јосипа Броза. Велика Британија директно, а САД мање видљиво, том су исходу дали допринос. Британска подршка комунистичком покрету у Југославији, међутим, није допринела бржој победи антихитлеровске коалиције. Тито је у завршници добио сопствени комад линије фронта, што је коштало живота десетине хиљада српских младића – и само је допринело продужетку рата на Балкану.
У британској политици у односу на Југославију пред Други светски рат и током њега постоји континуитет са претходним временима. Британска политика на Балкану још од прве половине XIX века имала је за циљ да ограничи руски утицај, док је српски фактор у балканској једначини вазда био поиман као потенцијална или стварна продужена рука Русије. У том смислу била је мотивисана и политика подршке Велике Британије Отоманској империји и њеног очувања у периоду српског националног ослобођења и еманципације. У том духу је формулисана и британска политика у Првом светском рату.
Англо-америчка политика на југословенском простору 1941–1945. битно је, премда не и пресудно, допринела победи комуниста у грађанском рату и свему шта је томе уследило, укључујући и поновни крвави распад Југославије у последњој деценији ХХ века. И у политичком, као и у војностратешком и моралном смислу, та политика била је гора од злочина; представљала је грешку.

[/restrict]
Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *