ARS LONGA, VITA BREVIS

Две деценије Краљевских гудача Светог Ђорђа

На изванредном концерту поводом јубилеја, забележене су овације и аплауз између ставова, што не сматрамо смртним прекршајем, јер је то само знак да се обичној публици нешто свиђа. Уосталом, то се најнормалније догађало у доба Моцарта, а што не би и сада?

У нашим условима где је култура, а посебно уметност, и посебно класична музика, нешто што је мало коме потребно, постојати у уметничкој музици двадесет година је велики подвиг. Краљевски гудачи Св. Ђорђа су обележили управо такав јубилеј концертом на Белом двору 16. јуна, под покровитељством Филипа Карађорђевића, са шароликим програмом у коме је било музике за свачији укус. Невелики камерни ансамбл водио је искусни виолиниста Сретен Крстић, са значајном каријером дугогодишњег концерт-мајстора Минхенске филхармоније, али и солисте и камерног музичара.

Уводно слово оснивача и директора оркестра Ненада Николића Натана подсетило нас је на тешкоће и препреке, али и победе, одличне концерте у земљи и иностранству, којима се може похвалити ансамбл. После класичног увода, Баха и Моцарта, да се оркестар загреје и осети атмосферу и акустику дворане, изведен је Класични концерт Вере Миланковић за клавир, виолину и гудаче. Солисти су били врло млади пијаниста Богдан Дугалић и Сретен Крстић. Вера Миланковић је композитор камелеон, исказана у многим областима компоновања, чија музика не мора да се објашњава неразумљивим трактатима, што обично прати композиције наших савремених композитора. Њена музика се слуша и у њој се ужива. Тако је и овај концерт приказао домете солиста, једноставно и искрено. Крстић је, као и у свему што свира, био бриљантан, али се и млади пијаниста показао у одличном светлу. Добили су овације и аплауз између ставова, што не сматрам смртним прекршајем, јер је то само знак да се обичној публици нешто свиђа. Уосталом, то се најнормалније догађало у доба Моцарта, а што не би и сада?

Три соло песме Душана Радића назване Тренуци без разлога за глас и клавир извели су као светску премијеру баритон Васа Стајкић и пијанисткиња Јана Дугалић. Духовите крокије, како је само Радић могао да се поиграва музиком, Васа Стајкић је интерпретирао одличном дикцијом и интонацијом, уз шармантну глуму која је од три песме направила чаробан скеч у малом.

Прво извођење фантазије за виолину и гудаче Плави сан Јоване Стефановић била је још једна светска премијера која је овог пута представила оркестар као одличног сарадника, а Сретена Крстића као надахнутог солисту. Сама композиција одише свежином нових мисли, без звучних претеривања којима обилује наша нова музика. Верујемо да ће ово дело имати свој самостални и успешни пут.

За крај изведене су ефектне Румунске игре Беле Бартока и, као омаж традицији, чувени Царевчев Свилен конац у аранжману за оркестар. Заменик концерт-мајстора Иван Симеуновић уживао је у надметању са Крстићем, показавши се као достојан партнер, и да поменемо одличну бас секцију (виолончела Душан Стојановић и Урош Николић, контрабас Милош Јевтић), која је у сваком ансамблу неопходна основа за надградњу осталих инструмената. Публика је уживала, ансамбл је испраћен овацијама, био је и коктел, па шта се више може пожелети за обележавање оваквог јубилеја. На многаја љета.