ARS LONGA, VITA BREVIS

Dve decenije Kraljevskih gudača Svetog Đorđa

Na izvanrednom koncertu povodom jubileja, zabeležene su ovacije i aplauz između stavova, što ne smatramo smrtnim prekršajem, jer je to samo znak da se običnoj publici nešto sviđa. Uostalom, to se najnormalnije događalo u doba Mocarta, a što ne bi i sada?

U našim uslovima gde je kultura, a posebno umetnost, i posebno klasična muzika, nešto što je malo kome potrebno, postojati u umetničkoj muzici dvadeset godina je veliki podvig. Kraljevski gudači Sv. Đorđa su obeležili upravo takav jubilej koncertom na Belom dvoru 16. juna, pod pokroviteljstvom Filipa Karađorđevića, sa šarolikim programom u kome je bilo muzike za svačiji ukus. Neveliki kamerni ansambl vodio je iskusni violinista Sreten Krstić, sa značajnom karijerom dugogodišnjeg koncert-majstora Minhenske filharmonije, ali i soliste i kamernog muzičara.

Uvodno slovo osnivača i direktora orkestra Nenada Nikolića Natana podsetilo nas je na teškoće i prepreke, ali i pobede, odlične koncerte u zemlji i inostranstvu, kojima se može pohvaliti ansambl. Posle klasičnog uvoda, Baha i Mocarta, da se orkestar zagreje i oseti atmosferu i akustiku dvorane, izveden je Klasični koncert Vere Milanković za klavir, violinu i gudače. Solisti su bili vrlo mladi pijanista Bogdan Dugalić i Sreten Krstić. Vera Milanković je kompozitor kameleon, iskazana u mnogim oblastima komponovanja, čija muzika ne mora da se objašnjava nerazumljivim traktatima, što obično prati kompozicije naših savremenih kompozitora. Njena muzika se sluša i u njoj se uživa. Tako je i ovaj koncert prikazao domete solista, jednostavno i iskreno. Krstić je, kao i u svemu što svira, bio briljantan, ali se i mladi pijanista pokazao u odličnom svetlu. Dobili su ovacije i aplauz između stavova, što ne smatram smrtnim prekršajem, jer je to samo znak da se običnoj publici nešto sviđa. Uostalom, to se najnormalnije događalo u doba Mocarta, a što ne bi i sada?

Tri solo pesme Dušana Radića nazvane Trenuci bez razloga za glas i klavir izveli su kao svetsku premijeru bariton Vasa Stajkić i pijanistkinja Jana Dugalić. Duhovite krokije, kako je samo Radić mogao da se poigrava muzikom, Vasa Stajkić je interpretirao odličnom dikcijom i intonacijom, uz šarmantnu glumu koja je od tri pesme napravila čaroban skeč u malom.

Prvo izvođenje fantazije za violinu i gudače Plavi san Jovane Stefanović bila je još jedna svetska premijera koja je ovog puta predstavila orkestar kao odličnog saradnika, a Sretena Krstića kao nadahnutog solistu. Sama kompozicija odiše svežinom novih misli, bez zvučnih preterivanja kojima obiluje naša nova muzika. Verujemo da će ovo delo imati svoj samostalni i uspešni put.

Za kraj izvedene su efektne Rumunske igre Bele Bartoka i, kao omaž tradiciji, čuveni Carevčev Svilen konac u aranžmanu za orkestar. Zamenik koncert-majstora Ivan Simeunović uživao je u nadmetanju sa Krstićem, pokazavši se kao dostojan partner, i da pomenemo odličnu bas sekciju (violončela Dušan Stojanović i Uroš Nikolić, kontrabas Miloš Jevtić), koja je u svakom ansamblu neophodna osnova za nadgradnju ostalih instrumenata. Publika je uživala, ansambl je ispraćen ovacijama, bio je i koktel, pa šta se više može poželeti za obeležavanje ovakvog jubileja. Na mnogaja ljeta.