НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ – БиХ је немогућа држава

И даље причају о грађанској, мултикултурној и јединственој БиХ, коју ни Срби ни Хрвати неће. Примјер пријестоног Сарајева показује да су Бошњаци замишљали „братство и јединство“ у јединственој држави тако да се сви остали иселе из БиХ

Наш саговорник је Ненад Кецмановић (1947), професор емеритус, аутор десетак темељних књига, од којих су две објављене код еминентних издавача у Њујорку и Москви. Почасни је доктор Универзитета у Мичигену (САД) и члан Руске академије политичких наука. Истовремено, он је и сенатор и политички саветник председника Републике Српске. Повод за наш разговор је књига његових текстова о Босни и Херцеговини у „постдејтонском“ оквиру Хроника немогуће државе, која се у издању „Катене мунди“ (приредио је Александар Врањеш) недавно појавила у Београду.

Књига Немогућа држава најпре се појавила у бањалучком издању 2007, исте године и у београдском, а неколико година касније у руском преводу, те је продата у тиражу од 20 хиљада примерака, а наслов са корица ушао је у ширу употребу и стекао популарност и мимо ње. Временом се хипербола претворила у сурову политичку реалност БиХ. Текстови сабрани у новој књизи, Хроника немогуће државе која је сада пред читаоцима, представљају ваше недељне коментаре појава и догађаја у БиХ и Републици Српској који су од 2011. до 2015, током више од четири године, сведочили о трансформацији хиперболе у чињенице свакодневног живота. Како је могућ свет у коме се стилска фигура претвара у стварност?

 Могућ је тако што је стилска фигура и сама „беиха“ стварност – метафора постмодерних парадокса, фикција, импровизација и контрадикција. Колега који је пратио моје текстове појединачно, једном недељно, а сада прочитао Хронику, вели: „Све си погодио …“ Мени се чини да је по дешавањима од 2011. до 2015, али и прије, и касније, било јасно у ком правцу иде БиХ. Није била потребна видовидост. Хроника немогуће државе је из недјеље у недјељу сaмо потврдила тезу из претходне књиге: БиХ је немогућа држава. Изазов је у томе што је БиХ земља чуда у којој је заиста све могуће – изузев демократска држава.

БиХ су, рецимо, приликом пријема у УН 1992, што је значило међународно признање, представљали један службеник представништва Енергоинвеста, један новинар дописништва Ослобођења и један љекар без држављанства СФРЈ/СР БиХ. Глумили су представнике три народа, а у Сарајеву нико званично није могао да објасни по којој основи. Церемонију је из Њујорка преносила ТВ и јавност се питала ко су и шта су ти људи.

БиХ су у Дејтону, гдје је послије рата обновљена и гдје је скројен њен устав, представљали предсједници двије иностране државе – Србије и Хрватске – те шеф Странке демократске акције (СДА) кога су лажно титулисали као предсједника БиХ иако није контролисао 80 одсто њене територије и био у рату са 60 одсто њене популације.

Никада то што је Холбрук срочио, а они потписали, није стављено на референдум, да Бошњаци, Срби и Хрвати кажу слажу ли се или не, зато што се знало да ниједан од три народа то не би прихватио.

БиХ је земља у којој једна половина не признаје другу, а у оној првој, мало већој половини, која је подијељена на двије четвртине, Бошњаци и Хрвати живе у антагонистичкој коегзистенцији.

БиХ има сложене институције консензусне демократије и, истовремено, диктатуру иностраног протектора, који може да укине све те институције и смјени сваког изабраног политичара. А то су годинама навелико практиковали Вестендорп, Петрич и поготово Ешдаун.

Уставом БиХ је загарантована равноправност народа, а o избору хрватског члана највишег руководства БиХ одлучују Бошњаци. ЕУ би да исправе ову систематски уграђену грешку, али САД не дају, па ћемо ту свињарију гледати и на јесењим изборима.

У Српској је непосредно изјашњавање грађана строго забрањено јер амерички протекторат неће ни да чује шта Срби мисле. Наши учитељи демократије хватају се за пиштољ чим Додик јавно изговори ријеч референдум.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *