Учитавање могућег смисла – Куд одоше звиждуци возова…

Врхунац славе и срећне симбиозе са људском судбином железница је проживљавала на прелазу из 19. у 20. век. Трка против времена са сто на сат испуњавала нас је поносним задовољством; ова, са двеста или триста километара, буди нелагоду и мучнину. Стигли смо на крај, освојили зуј непомичности

Гијом Аполинер (1880–1918) грозио се помисли да ће једног дана возови престати да га узбуђују. Прерана смрт му је ускратила то жалосно искуство. Песници треба сви да умру млади – објава је Божидара Ковачевића (1902–1990) из првих година после Великог рата. Ковачевић није пошао за примером Бранка, „ког ожалише сремски виногради“. Сретао сам га у Београду, са црном ташном набреклом од књига; посртао је, у поодмаклим осамдесетим, за сопственим животом. Његово завештање често је понављао један други Бранко, Миљковић, да му се, у фебруару 1961, повинује. У Београд је стигао нашом првом, нишком пругом, а у смрт оном другом, која је водила у западне делове Југославије.

Да. Са старењем слаби слух и за животодајну симфонију што је точкови вагона изводе по челичним диркама, рушећи земаљске и духовне преграде, хрлећи у безвременост и у бесконачност. Излаз из кућне скучености ја сам, у детињству и у младости, слутио у отегнутим звиждуцима локомотиве која је, као тамни џин, разбијала зазидани мрак. Композицију, у вишеструком значењу те речи, предводила је митска чаробница по имену Сирена (грчко Seiren, латинско Sirena). Био сам лака и захвална жртва древне опсенарке: њен је кликтај дотицао онострано, губио се у пространствима жуђене слободе. Праћена складним штектањем точкова, та мелодија је разбијала тескобу убогог постојања. Планета ме је звала у гостољубиви загрљај. Чинило ми се да тај зовни писак допире једино до мене, да га нико други не чује. Пред уснивање у великој соби трошне брдске куће у песми ноћног воза су се назирале све дивоте далеких и непознатих простора.

[restrict]

Пруга уског колосека је, у широком луку између Лајковца и Горњег Милановца, заобилазила село, што ми није сметало да са ћиром одржавам непрестану живу везу. Изјутра, поподне и у касне ноћне сате ослушкивао сам његове проласке, а открио сам и једно место на врху оближњег брега одакле се, у сумрак, могло пратити пролетање вагона на некој окуци између Кадине Луке и Доњих Бањана. Локомотива је као препотопска животиња хуктала кроз мрак, час изнемогло дахћући, час јасно певушећи, зависно од ваздушног притиска. Понекад се чинило да се провлачи кроз воћњак, тик испод авлије, и да ће нам се, свакога часа, довући пред кућни праг.

Дуго ме је пратио тај пијани мелодијски замах. Призивао сам га у стиховима, препознавао га, у различитим модулацијама, на свим меридијанима преко којих ме је вукла скитничка похлепа за недостижним и безименим даровима живота. Првобитном усхиту имагинације, која се разбудила хучањем и дахтањем малог балканског воза, додатну енергију ће, касније, посудити Пацифичка железница, а за њом Трансандијска, па Транссибирска из песме Блеза Сандрара, да им се прикључи измишљени Trans-Europe Express: ту сам композицију, сачињену не од вагона него од две-три ноте, једног лета, у Вашингтону, слушао на сваком кораку. Фикција немачке групе Kraftwerk срећно се допуњавала са мелодијским фијуком америчких возова; њихов континентални размах од Бостона до Сан Франциска непрестано се разлеже и распевава исти победнички мотив, па се чини да се сам простор разголитио и винуо с оне стране видљивог. Постојање је таласање, све је у таласима, од дисања до циркулације у крвотоку. И стихови нам долазе у валовима, ношени ритмичким импулсима: нешто однекуд надолази, тражи да се испуни речима. Најјаче и најлепше су оне које, неочекиване, израњају из несвесних понора. Бива да талас наиђе и прође у сну; тада нам, после буђења, на уснама остане понека пуста и беспомоћна реч…

Стање наше железничке мреже, данас, верна је слика општег клонућа и посрнућа. Касно смо се укључили, а потом смо још и назадовали. Први воз је кренуо на пут у Велсу, 21. фебруара 1804, дакле, у месецу када је Карађорђе дизао народ на устанак. А прва пруга је код нас изграђена 1884. ЈЖ се, између два рата, нису прочуле по тачности и брзини. Тражећи део пруге на линији Оријент-Експреса где ће композиција, завејана снегом, стајати 2-3 сата а да јој нико не може прићи, док Херкул Поаро не заврши истрагу о убиству, Агата Кристи се одлучила за пустопољину између Новске и Славонског Брода. Распад социјалистичке Југославије најавила је потреба да се у Винковцима замењују локомотиве, ваљда из страха да се у суседној братској републици не би испрљале.

Прва гвоздена кола кретала су се нешто брже од фијакера, двадесетак километара на сат. TGV, којим из Поатјеа путујем у Париз (340 км) то растојање превали за сат и по. Широки мелодијски замаси, који су надлетали горе и воде и просецали облаке, прешли су у ситан једнолики бруј. Приближивши се брзини звука, возови су изгубили топлу боју гласа. Раније су певали, а сад пригушено зује. Брзина се утопила у непомичну дрхтавост. Прогрес је достигао тачку обесмишљености и самопоништавања.

Врхунац славе и срећне симбиозе са људском судбином железница је проживљавала на прелазу из 19. у 20. век. Трка против времена са сто на сат испуњавала нас је поносним задовољством; ова, са двеста или триста километара, буди нелагоду и мучнину. Стигли смо на крај, освојили зуј непомичности.

Из година кад је човек пријатељевао са возом остаде нам „Ода“ Валери Ларбоа (1881–1957), коју сам превео за ову прилику:

Дај ми твој моћни хук, твој дуги мекани ход

И ноћно поклизивање кроз осветљену Европу

О, раскошна композицијо! посуди ми узрујану музику

Која бруји кроз ходнике обложене златастом кожом,

Док иза лакираних врата са тешким бакарним квакама

Спавају милионери.

Кроз твоје ходнике пролазим певушећи,

Пратим твоју трку према Бечу и Будимпешти,

Укључивши свој глас у твојих сто хиљада кликтаја

О Harmonika – Zug-е!

Први пут сам осетио сву сласт живљења

У кабини Nord-Express-а, између Вирбалена и Пскова

Клизили смо преко ливада на којима су пастири

Стајали огрнути нештављеним и мусавим овчјим кожусима

Испред високих дрвета налик на брегове.

(Осам сати изјутра, јесен, и лепа певачица

Љубичастих очију певала је у суседном купеу).

Па ви, ширни простори, које гледах како промичу

Сибир и брегови Самнијума,

Грбава Кастилија без цвећа, Мраморно море под млаком кишом.

Ти, Orient-Express-е и Sud-Brenner-Bahn-е посудите ми

Вашу чудесну потмулу хуку

И дрхтаво гласање птице-вабилице,

Једвачујно, лагано дисање

Високих танковијастих локомотива, чије су кретње

Тако неусиљене, о, локомотиве брзих возова

Што без напора вуку по четири вагона са златним словима

Кроз планинску самоћу Србије

И, мало даље, кроз Бугарску пуну ружа.

Ај! нека та хука и ти трзаји

Уђу у моје песме, нека разгласе

Мој неизрециви живот, живот

Детета које не жели ништа да сазна осим

Да се вечито нада неким нејасним стварима.

Ми се, данас, надамо јасним стварима, а оне нас, ни освојене, не усрећују.          

[/restrict]