Učitavanje mogućeg smisla – Kud odoše zvižduci vozova…

Vrhunac slave i srećne simbioze sa ljudskom sudbinom železnica je proživljavala na prelazu iz 19. u 20. vek. Trka protiv vremena sa sto na sat ispunjavala nas je ponosnim zadovoljstvom; ova, sa dvesta ili trista kilometara, budi nelagodu i mučninu. Stigli smo na kraj, osvojili zuj nepomičnosti

Gijom Apoliner (1880–1918) grozio se pomisli da će jednog dana vozovi prestati da ga uzbuđuju. Prerana smrt mu je uskratila to žalosno iskustvo. Pesnici treba svi da umru mladi – objava je Božidara Kovačevića (1902–1990) iz prvih godina posle Velikog rata. Kovačević nije pošao za primerom Branka, „kog ožališe sremski vinogradi“. Sretao sam ga u Beogradu, sa crnom tašnom nabreklom od knjiga; posrtao je, u poodmaklim osamdesetim, za sopstvenim životom. Njegovo zaveštanje često je ponavljao jedan drugi Branko, Miljković, da mu se, u februaru 1961, povinuje. U Beograd je stigao našom prvom, niškom prugom, a u smrt onom drugom, koja je vodila u zapadne delove Jugoslavije.

Da. Sa starenjem slabi sluh i za životodajnu simfoniju što je točkovi vagona izvode po čeličnim dirkama, rušeći zemaljske i duhovne pregrade, hrleći u bezvremenost i u beskonačnost. Izlaz iz kućne skučenosti ja sam, u detinjstvu i u mladosti, slutio u otegnutim zvižducima lokomotive koja je, kao tamni džin, razbijala zazidani mrak. Kompoziciju, u višestrukom značenju te reči, predvodila je mitska čarobnica po imenu Sirena (grčko Seiren, latinsko Sirena). Bio sam laka i zahvalna žrtva drevne opsenarke: njen je kliktaj doticao onostrano, gubio se u prostranstvima žuđene slobode. Praćena skladnim štektanjem točkova, ta melodija je razbijala teskobu ubogog postojanja. Planeta me je zvala u gostoljubivi zagrljaj. Činilo mi se da taj zovni pisak dopire jedino do mene, da ga niko drugi ne čuje. Pred usnivanje u velikoj sobi trošne brdske kuće u pesmi noćnog voza su se nazirale sve divote dalekih i nepoznatih prostora.

[restrict]

Pruga uskog koloseka je, u širokom luku između Lajkovca i Gornjeg Milanovca, zaobilazila selo, što mi nije smetalo da sa ćirom održavam neprestanu živu vezu. Izjutra, popodne i u kasne noćne sate osluškivao sam njegove prolaske, a otkrio sam i jedno mesto na vrhu obližnjeg brega odakle se, u sumrak, moglo pratiti proletanje vagona na nekoj okuci između Kadine Luke i Donjih Banjana. Lokomotiva je kao prepotopska životinja huktala kroz mrak, čas iznemoglo dahćući, čas jasno pevušeći, zavisno od vazdušnog pritiska. Ponekad se činilo da se provlači kroz voćnjak, tik ispod avlije, i da će nam se, svakoga časa, dovući pred kućni prag.

Dugo me je pratio taj pijani melodijski zamah. Prizivao sam ga u stihovima, prepoznavao ga, u različitim modulacijama, na svim meridijanima preko kojih me je vukla skitnička pohlepa za nedostižnim i bezimenim darovima života. Prvobitnom ushitu imaginacije, koja se razbudila hučanjem i dahtanjem malog balkanskog voza, dodatnu energiju će, kasnije, posuditi Pacifička železnica, a za njom Transandijska, pa Transsibirska iz pesme Bleza Sandrara, da im se priključi izmišljeni Trans-Europe Express: tu sam kompoziciju, sačinjenu ne od vagona nego od dve-tri note, jednog leta, u Vašingtonu, slušao na svakom koraku. Fikcija nemačke grupe Kraftwerk srećno se dopunjavala sa melodijskim fijukom američkih vozova; njihov kontinentalni razmah od Bostona do San Franciska neprestano se razleže i raspevava isti pobednički motiv, pa se čini da se sam prostor razgolitio i vinuo s one strane vidljivog. Postojanje je talasanje, sve je u talasima, od disanja do cirkulacije u krvotoku. I stihovi nam dolaze u valovima, nošeni ritmičkim impulsima: nešto odnekud nadolazi, traži da se ispuni rečima. Najjače i najlepše su one koje, neočekivane, izranjaju iz nesvesnih ponora. Biva da talas naiđe i prođe u snu; tada nam, posle buđenja, na usnama ostane poneka pusta i bespomoćna reč…

Stanje naše železničke mreže, danas, verna je slika opšteg klonuća i posrnuća. Kasno smo se uključili, a potom smo još i nazadovali. Prvi voz je krenuo na put u Velsu, 21. februara 1804, dakle, u mesecu kada je Karađorđe dizao narod na ustanak. A prva pruga je kod nas izgrađena 1884. JŽ se, između dva rata, nisu pročule po tačnosti i brzini. Tražeći deo pruge na liniji Orijent-Ekspresa gde će kompozicija, zavejana snegom, stajati 2-3 sata a da joj niko ne može prići, dok Herkul Poaro ne završi istragu o ubistvu, Agata Kristi se odlučila za pustopoljinu između Novske i Slavonskog Broda. Raspad socijalističke Jugoslavije najavila je potreba da se u Vinkovcima zamenjuju lokomotive, valjda iz straha da se u susednoj bratskoj republici ne bi isprljale.

Prva gvozdena kola kretala su se nešto brže od fijakera, dvadesetak kilometara na sat. TGV, kojim iz Poatjea putujem u Pariz (340 km) to rastojanje prevali za sat i po. Široki melodijski zamasi, koji su nadletali gore i vode i prosecali oblake, prešli su u sitan jednoliki bruj. Približivši se brzini zvuka, vozovi su izgubili toplu boju glasa. Ranije su pevali, a sad prigušeno zuje. Brzina se utopila u nepomičnu drhtavost. Progres je dostigao tačku obesmišljenosti i samoponištavanja.

Vrhunac slave i srećne simbioze sa ljudskom sudbinom železnica je proživljavala na prelazu iz 19. u 20. vek. Trka protiv vremena sa sto na sat ispunjavala nas je ponosnim zadovoljstvom; ova, sa dvesta ili trista kilometara, budi nelagodu i mučninu. Stigli smo na kraj, osvojili zuj nepomičnosti.

Iz godina kad je čovek prijateljevao sa vozom ostade nam „Oda“ Valeri Larboa (1881–1957), koju sam preveo za ovu priliku:

Daj mi tvoj moćni huk, tvoj dugi mekani hod

I noćno poklizivanje kroz osvetljenu Evropu

O, raskošna kompozicijo! posudi mi uzrujanu muziku

Koja bruji kroz hodnike obložene zlatastom kožom,

Dok iza lakiranih vrata sa teškim bakarnim kvakama

Spavaju milioneri.

Kroz tvoje hodnike prolazim pevušeći,

Pratim tvoju trku prema Beču i Budimpešti,

Uključivši svoj glas u tvojih sto hiljada kliktaja

O Harmonika – Zug-e!

Prvi put sam osetio svu slast življenja

U kabini Nord-Express-a, između Virbalena i Pskova

Klizili smo preko livada na kojima su pastiri

Stajali ogrnuti neštavljenim i musavim ovčjim kožusima

Ispred visokih drveta nalik na bregove.

(Osam sati izjutra, jesen, i lepa pevačica

Ljubičastih očiju pevala je u susednom kupeu).

Pa vi, širni prostori, koje gledah kako promiču

Sibir i bregovi Samnijuma,

Grbava Kastilija bez cveća, Mramorno more pod mlakom kišom.

Ti, Orient-Express-e i Sud-Brenner-Bahn-e posudite mi

Vašu čudesnu potmulu huku

I drhtavo glasanje ptice-vabilice,

Jedvačujno, lagano disanje

Visokih tankovijastih lokomotiva, čije su kretnje

Tako neusiljene, o, lokomotive brzih vozova

Što bez napora vuku po četiri vagona sa zlatnim slovima

Kroz planinsku samoću Srbije

I, malo dalje, kroz Bugarsku punu ruža.

Aj! neka ta huka i ti trzaji

Uđu u moje pesme, neka razglase

Moj neizrecivi život, život

Deteta koje ne želi ništa da sazna osim

Da se večito nada nekim nejasnim stvarima.

Mi se, danas, nadamo jasnim stvarima, a one nas, ni osvojene, ne usrećuju.          

[/restrict]