Цела Русија уз Крим и Путина

Русија је апсолутно сигурна у исправност свог пута и у то да су Бог и истина на њеној страни, па би Западу требало коначно да постане јасно да такву силу ништа не може сломити и да су сви покушаји узалудни

Осамнаести март до сада је у руској историји био познат као дан када је, 2014, Крим враћен у уставно-правни поредак Русије. Од ове године биће познат и као дан када је руски председник Владимир Путин са готово 77 одсто гласова у првом изборном кругу освојио практично једнодушну подршку грађана. И то – уз излазност која је премашила 67 одсто, односно гласало је више од 73 милиона људи. Са око 92 одсто гласова на Криму и Севастопољу, Путинов тријумф је потпун. Ако се томе још дода да је за руског лидера гласало око 55 милиона људи (од 109 милиона уписаних бирача), добија се фасцинантан податак да је Путину на овим изборима поверење указала натполовична већина свих грађана Русије са правом гласа.

ОСУЂЕНИ НА УСПЕХ То је до сада незабележен резултат у руској историји и, на неки начин, избори 18. марта су други, поновљени Путинов референдум – не само о Криму већ и о целини државног курса који се везује за његово име у последње две деценије. И тај референдум је потврдио – цела Русија, више него икад, стоји уз Крим и Путина! Остали кандидати, уз део неважећих листића, поделили су између себе преосталих 23 одсто гласова, и то: Павел Грудињин (КПРФ) 12 одсто, Владимир Жириновски (ЛДПР) 6 одсто, Ксенија Собчак и Григориј Јавлински између један и два одсто, док је Борису Титову, Максиму Сурајкину и Сергеју Бабурину припало по мање од процента.

У свом првом обраћању по затварању бирачких места, Путин је рекао да је „Русији потребан продор и земља има снаге да то учини“. Председник РФ је нагласио да морају да гледају у будућност: „Ако будемо тако радили, ми смо безусловно осуђени на успех.“ Истовремено, Путин је одбацио могућност да ће се поново кандидовати на изборима 2030. године. „Чини ми се да је то питање помало смешно. Зар мислите да ћу овде да седим до 100 година? Не!“, подвукао је Путин. По свему судећи, тако ће заиста и бити, поготово ако се зна да је Путин недавно у интервјуу за америчку телевизију рекао да већ 18 година размишља о свом наследнику. Најавио је и да ће предстојећи шестогодишњи мандат, који треба да започне у првој декади маја, посветити развоју економије, здравства, индустријске производње и инфраструктуре.

Велику Путинову победу својски су се потрудили да замраче на Западу. Већ неколико недеља траје медијска пропагандна акција „источна Гута“, где се указује да Москва наводно подржава сиријског председника Башара Асада да убија цивилно становништво у Гути, предграђу Дамаска. То су, да подсетимо, исти медији који нису видели ништа чудно у уништавању читавих квартова тепих-бомбама у ирачком Мосулу, или у сиријској Раки – током акције „чишћења“ терориста. С том разликом што, када Американци бомбама чисте терен, у извештајима њихових медија нема цивилних жртава, убијених жена и деце. Иза њих остаје само „колатерална штета“. И хиљаде лешева испод рушевина. Док Путин и Асад, рекло би се читајући све ове написе, убијају недужне цивиле, тек тако, из забаве.

БРИТАНСКИ УДАР И ОДГОВОР МОСКВЕ Да ли су на западним телевизијама приказани шокантни снимци како терористи у Сирији, па и у Гути, убацују цивиле у кавезе и подижу их крановима на врхове зграда – одакле после изводе нападе на Асадове снаге? Да ли такве звери треба поштедети и рећи: нека их, нека задрже своју територију, нека формирају „аутономну исламску државу“, на 20 километара од престонице Дамаска? Или их треба што брже неутралисати – што се управо сада и чини – како би се спречило да број цивилних жртава буде још већи? Ово су, свакако, питања и за Путина и Асада, али и за целокупну међународну јавност, под условом да су објективно информисани о свим аспектима хуманитарне кризе, а не само под дејством пропаганде западних и појединих блискоисточних држава које би да преузму контролу над Сиријом.

Други удар је потенцијално не мање разоран. Реч је о оптужбама да Русија стоји иза покушаја убиства свог бившег агента Сергеја Скрипаља, наводно бојним отровом невиног назива „Новичок“ (новајлија). Скрипаљ и његова ћерка Јулија пронађени су 4. марта у тешком стању, у парку у граду Солзбери, након што су провели извесно време у оближњем пабу. Шта се с њима догодило и на који начин, јавности није познато, али је то искоришћено за оптужбе против Москве и Путина. Премијерка Тереза Меј је 12. марта упутила Русији 24-часовни ултиматум, за захтевом да објасни на који начин је нервно-паралишући агенс „Новичок“ доспео на британско тло и сама понудила два могућа објашњења: или је то урадио Кремљ, или је допустио да опасни отров дође у руке криминалаца. Мејова је оценила да је посреди „напад на Велику Британију“.

По истеку ултиматума, Лондон је 14. марта прогласио непожељним двадесет троје руских дипломата, као и чланове њихових породица, а убрзо је и Москва одговорила реципрочним мерама. Осим протеривања истоветног броја британских дипломата, Русија је обуставила рад „Британског савета“ у Москви, као једне од најјачих полуга меке моћи Лондона протеклих деценија, али и ставила вето на оснивање британског конзулата у Санкт Петербургу. На овај начин, Кремљ је показао да има чиме да одговори на британски удар, али је остао утисак да је реч о читавом ланцу догађаја са јасном логиком – провоцирање Москве и даљи суноврат односа Русије и Запада. Са којим циљем, то је сада предмет спорења експерата, али се може са приличном сигурношћу наслутити жеља Лондона и Вашингтона да се још више затегне обруч санкција око Москве – баш у време када су у многим европским земљама почеле приметно да јачају иницијативе за њихово укидање.

Истовремено, тиме се охрабрују и снаге у Русији које се активно противе Путину и његовој политици, желећи да се приближе Западу и пристану на све његове услове. Осим опозиционара Алексеја Наваљног, који је узалудно позивао на бојкот избора – имајући у виду да је излазност била рекордна и досегла готово 70 одсто – такве бираче заступала је и Ксенија Собчак. Зато за многе није изненађење што је Собчакова дала интервју за немачки „Билд“, у коме је подржала нове санкције против Русије. Додуше, оградила се речима „ако из покушаја убиства нервно-паралишућим гасом стоји Москва“. Позвала да санкције буду уведене против „Путинових другова и корумпиране државне елите“. Тако су „поштене прозападне елите“, оличене у Наваљном (правоснажно осуђеном за крађу државне имовине) и Собчаковој, са радошћу прихватиле сигнал из Лондона и придружиле се блаћењу сопствене државе – оличене у „Путиновој елити“.

 

ПОВЕРЕЊЕ НЕЗАБЕЛЕЖЕНО У МИРНОДОПСКО ВРЕМЕ Не треба ни говорити о томе да је вест из Лондона највише обрадовала „поштене елите“ из Кијева, где су чак забранили руским држављанима да гласају у амбасади РФ. Украјински министар спољних послова Павле Климкин већ је понудио „запослење“ британским дипломатама протераним из Русије. Можда би Собчакова, која се залаже за „враћање Крима“ Украјини, могла ипак нешто да научи од кијевских политичара. Они бар не пристају да им се откидају делови територије, а поготово је непристојно да се за тако нешто залаже жена која претендује да буде председник Русије. Међутим, сада је потпуно очигледно да је Ксенија Собчак, заједно са Григоријем Јавлинским, покупила практично све „протестне гласове“, укључујући и већину оних који би подржали Наваљног. И да њихов укупни изборни потенцијал у овом тренутку не прелази два-три одсто бирача. Исувише мало за обојену револуцију, мало да задовољи амбиције оних који би желели повратак у Русију Бориса Јељцина и статус америчког вазала.

Наравно, нишан Запада, првенствено САД и Велике Британије усмерен је и на Светско првенство у фудбалу, у јуну ове године. Циљ је да се, ако не успе планирани бојкот, онда бар одврате посетиоци из света да дођу и уживају у празнику фудбала. Да случајно не виде да Русија није земља у којој царују корупција, глад и криминал, већ место где људи живе чак боље него на Западу. И да се многи од њих, када се врате кући, не би озбиљно замислили – чија влада је, заправо, погрешна. Њихова или руска? Руско Министарство иностраних послова о томе саопштава: „Енглези никако не могу да опросте Русији што је управо нашој земљи у поштеној борби припало право одржавања Светског првенства у фудбалу. Британски медији активно шире позиве на бојкот предстојећег Светског шампионата. Такви предлози долазе не само од новинара већ и од званичника, конкретно од министра иностраних послова Бориса Џонсона.“

Када се тријумф руског лидера сагледа у светлу ових чињеница, онда постаје јасно да је руски народ упутио поруку: што је већи притисак на Путина и Русију, то је наш одговор јачи и интензивнији, то се више уједињујемо око човека коме верујемо. На тај начин, парадоксално, сви они на Западу који су годинама радили против руског председника – само су ојачали његову позицију. Са 91 одсто подршке грађана Русије, Оружане снаге достигле су ниво поверења и популарности незабележен у мирнодопско време. То је друга порука Западу – да су Руси спремни да своју слободу, независност и савезнике бране свим доступним средствима и до самог краја. И трећа, вероватно најважнија порука, гласи: Русија је апсолутно сигурна у исправност свог пута и у то, како сами кажу, да су Бог и истина на њеној страни. Стога би Западу требало коначно да постане јасно да такву силу ништа не може сломити и да су сви њихови покушаји узалудни.