Bolest nesećanja ili: Roman o velikoj temi koji to nije

NOVI ROMAN DAVIDA ALBAHARIJA

Neveliki obimom, ovaj roman pripada delima koja istovremeno potvrđuju i izneveravaju čitaočeva očekivanja. Danas je sreda je zanatski uspeo tekst u kojem se prepoznaju tragovi veštine pisca i uočava kontinuitet sa njegovim prethodnim delima, ali ujedno je i knjiga posle čijeg čitanja ostaje gorki utisak izneverenosti

U najužem izboru za NIN-ovu nagradu ove godine našao se i roman Davida Albaharija Danas je sreda. Neveliki obimom, ovaj roman pripada onim delima koja istovremeno potvrđuju i izneveravaju čitaočeva očekivanja. Danas je sreda je zanatski uspeo tekst u kojem se prepoznaju tragovi veštine pisca i uočava kontinuitet sa njegovim prethodnim delima, ali ujedno je i knjiga posle čijeg čitanja ostaje gorki utisak izneverenosti. Kao da, uzevši u obzir Cink ili Mamac, čitalac ne može da se otrgne utisku da Albahari može to sve bolje.
[restrict]

Raniji Albaharijevi romani nisu spomenuti slučajno. Zajedničko trima romanima je okvirna tema bolesti roditelja sa kojom se junak-pripovedač suočava. Sa Cinkom, konkretno, novi roman deli i identitet roditeljske figure – oca. Simbolički potencijal ove figure omogućava da pripovedanje o njoj uvek posredno otvara šire horizonte porodičnih, društvenih i kulturnih relacija, odnosno kolektivnih tema (i trauma). Otac u romanu Danas je sreda upravo je takav. U pripovedačevom pamćenju inicijalno oblikovan kao dominirajuća figura, ali i žrtva golootočke represije, postepeno se pretvara u figuru onemoćalog krvnika, koji iza maske bespomoćnog starca krije lice posleratnog oznaškog dželata.

Pripovedač je vešto markirao ovaj preokret. Na nekoliko mesta nanovo je akcentovan trenutak kada otac počinje da se ispoveda, da, kako pripovedač kaže, priča svoju priču. Ta priča tesno je vezana sa razvojem Parkinsonove bolesti, fragmentarizovana u skladu sa mentalnim ograničenostima ostarelog roditelja i propraćena komentarima sina koji pokušava da u celom spletu odnosa pronađe smisao. Na taj način formiraju se tri priče: okvirna o očevoj bolesti, unutrašnja o ocu kao krvniku, i sporedna – pripovedačev narativ o sebi, ocu i pričanju kao procesu. Ove tri priče u tekstu su ispreplitane tako da je nemoguće pratiti ih izuzev u naporu rekonstrukcije koji postaje zajednički čitaocu i pripovedaču, što je složen pripovedački postupak koji u Albaharijevoj poetici ima svoje opravdano mesto. Ipak, u ovom romanu on ne doprinosi na najbolji način koherenciji teksta, iako na prvi pogled ne deluje tako.

Ukoliko se samo prati okvirna priča o bolesti, pred nama je koherentan prozni tekst koji ima svoju unutrašnju gradaciju. Ali u ovoj mirnoj slici štrči upravo unutrašnja priča, očev lični narativ i razotkrivanje zapretane istine o sebi. Ta istina, kao preplitanje maski dželata i krvnika, deo je šireg kolektivnog narativa o vremenu totalitarizma, narativa koji čini jednu od ovdašnjih „velikih priča“ koje su presudno uticale na identitet naroda. Međutim, detaljnija analiza teksta bi pokazala da je ovaj „veliki narativ“ samo dotaknut, fragmentarno nagovešten nekolikim mikropričama ili tek slikama koje se u dosluhu sa bolešću pojavljuju, nestaju i ostaju izvan obuhvatnijeg smisla koji pripovedač pokušava da dosegne. Prekidima i preplitanjima sa pripovedačevim komentarima i naglim prelazima na sasvim fiziološke opise progresije demencije i onemoćalosti očevog tela, pripovedač kao da pokušava da „veliku priču“ vrati u okvire lične drame, uprkos njenoj unutrašnjoj logici. Jer „velike priče“ svake kulture, pa i srpske, nose sa sobom razvijeni horizont očekivanja koji diktira njihovu važnost. Otuda, kada se jednom nađu unutar proznog teksta, gotovo da zahtevaju da i u tom tekstu svoju važnost potvrde mestom u hijerarhiji tema. Upravo to u romanu Davida Albaharija nije slučaj.

Fragmetni „velike priče“ o posleratnim i golootočkim represijama nisu pretežniji deo teksta. Oni funkcionišu kao izazivači traume, iznenadni prosevi neočekivanih i bolnih saznanja koji ne mogu biti osmišljeni do kraja. Ova neosmišljenost, nemogućnost da se pronađe smisao očeve (time i sinovljeve) egzistencije projavljuje se kao neprekidno pitanje o krivici i kazni, pitanje koje korespondira sa neprekidnim smenjivanjem distance i bliskosti sina prema ocu, što sveukupno čini da je osnovni zaplet ove romaneskne priče duboko lični. Kao takav, on namesto velike priče nudi neku vrstu alegorizovanog pripovedanja o suočavanju sa velikom pričom, unutar kojeg Parkinsonova bolest predstavlja metaforu, ili bolje reći sinegdohu kolektivnog suočavanja sa nasleđem totalitarizma, suočavanja koje se može nazvati pre nesećanjem nego zaboravom. Zato ne bismo pogrešili ako bismo za novi Albaharijev roman rekli da je tekst o velikoj priči koji to zapravo nije, umetnički svakako uspeliji od svog neposrednog prethodnika, Životinjskog carstva, ali nažalost ispod nivoa najboljih ostvarenja autora. Možda upravo stoga što je poetika Davida Albaharija, onako kako ju je izgradio u prethodnih 15 romana i 18 zbirki pripovedaka, suštinski nastala u vidu otpora velikim, kolektivnim pričama, i u tom otporu ostala ograničena za spojnice koja premošćuju jaz između ličnog i društvenog iskustva.

A možda smo svi mi koji smo očekivali više zapravo nepravedni: naredna Albaharijeva dela pokazaće da li je Danas je sreda početak drugačije faze u njegovom stvaralaštvu koji nije mogao biti prepoznat u trenutku kada se pojavio.         

[/restrict]