Болест несећања или: Роман о великој теми који то није

НОВИ РОМАН ДАВИДА АЛБАХАРИЈА

Невелики обимом, овај роман припада делима која истовремено потврђују и изневеравају читаочева очекивања. Данас је среда је занатски успео текст у којем се препознају трагови вештине писца и уочава континуитет са његовим претходним делима, али уједно је и књига после чијег читања остаје горки утисак изневерености

У најужем избору за НИН-ову награду ове године нашао се и роман Давида Албахарија Данас је среда. Невелики обимом, овај роман припада оним делима која истовремено потврђују и изневеравају читаочева очекивања. Данас је среда је занатски успео текст у којем се препознају трагови вештине писца и уочава континуитет са његовим претходним делима, али уједно је и књига после чијег читања остаје горки утисак изневерености. Као да, узевши у обзир Цинк или Мамац, читалац не може да се отргне утиску да Албахари може то све боље.
[restrict]

Ранији Албахаријеви романи нису споменути случајно. Заједничко трима романима је оквирна тема болести родитеља са којом се јунак-приповедач суочава. Са Цинком, конкретно, нови роман дели и идентитет родитељске фигуре – оца. Симболички потенцијал ове фигуре омогућава да приповедање о њој увек посредно отвара шире хоризонте породичних, друштвених и културних релација, односно колективних тема (и траума). Отац у роману Данас је среда управо је такав. У приповедачевом памћењу иницијално обликован као доминирајућа фигура, али и жртва голооточке репресије, постепено се претвара у фигуру онемоћалог крвника, који иза маске беспомоћног старца крије лице послератног ознашког џелата.

Приповедач је вешто маркирао овај преокрет. На неколико места наново је акцентован тренутак када отац почиње да се исповеда, да, како приповедач каже, прича своју причу. Та прича тесно је везана са развојем Паркинсонове болести, фрагментаризована у складу са менталним ограниченостима остарелог родитеља и пропраћена коментарима сина који покушава да у целом сплету односа пронађе смисао. На тај начин формирају се три приче: оквирна о очевој болести, унутрашња о оцу као крвнику, и споредна – приповедачев наратив о себи, оцу и причању као процесу. Ове три приче у тексту су испреплитане тако да је немогуће пратити их изузев у напору реконструкције који постаје заједнички читаоцу и приповедачу, што је сложен приповедачки поступак који у Албахаријевој поетици има своје оправдано место. Ипак, у овом роману он не доприноси на најбољи начин кохеренцији текста, иако на први поглед не делује тако.

Уколико се само прати оквирна прича о болести, пред нама је кохерентан прозни текст који има своју унутрашњу градацију. Али у овој мирној слици штрчи управо унутрашња прича, очев лични наратив и разоткривање запретане истине о себи. Та истина, као преплитање маски џелата и крвника, део је ширег колективног наратива о времену тоталитаризма, наратива који чини једну од овдашњих „великих прича“ које су пресудно утицале на идентитет народа. Међутим, детаљнија анализа текста би показала да је овај „велики наратив“ само дотакнут, фрагментарно наговештен неколиким микропричама или тек сликама које се у дослуху са болешћу појављују, нестају и остају изван обухватнијег смисла који приповедач покушава да досегне. Прекидима и преплитањима са приповедачевим коментарима и наглим прелазима на сасвим физиолошке описе прогресије деменције и онемоћалости очевог тела, приповедач као да покушава да „велику причу“ врати у оквире личне драме, упркос њеној унутрашњој логици. Јер „велике приче“ сваке културе, па и српске, носе са собом развијени хоризонт очекивања који диктира њихову важност. Отуда, када се једном нађу унутар прозног текста, готово да захтевају да и у том тексту своју важност потврде местом у хијерархији тема. Управо то у роману Давида Албахарија није случај.

Фрагметни „велике приче“ о послератним и голооточким репресијама нису претежнији део текста. Они функционишу као изазивачи трауме, изненадни просеви неочекиваних и болних сазнања који не могу бити осмишљени до краја. Ова неосмишљеност, немогућност да се пронађе смисао очеве (тиме и синовљеве) егзистенције пројављује се као непрекидно питање о кривици и казни, питање које кореспондира са непрекидним смењивањем дистанце и блискости сина према оцу, што свеукупно чини да је основни заплет ове романескне приче дубоко лични. Као такав, он наместо велике приче нуди неку врсту алегоризованог приповедања о суочавању са великом причом, унутар којег Паркинсонова болест представља метафору, или боље рећи синегдоху колективног суочавања са наслеђем тоталитаризма, суочавања које се може назвати пре несећањем него заборавом. Зато не бисмо погрешили ако бисмо за нови Албахаријев роман рекли да је текст о великој причи који то заправо није, уметнички свакако успелији од свог непосредног претходника, Животињског царства, али нажалост испод нивоа најбољих остварења аутора. Можда управо стога што је поетика Давида Албахарија, онако како ју је изградио у претходних 15 романа и 18 збирки приповедака, суштински настала у виду отпора великим, колективним причама, и у том отпору остала ограничена за спојнице која премошћују јаз између личног и друштвеног искуства.

А можда смо сви ми који смо очекивали више заправо неправедни: наредна Албахаријева дела показаће да ли је Данас је среда почетак другачије фазе у његовом стваралаштву који није могао бити препознат у тренутку када се појавио.         

[/restrict]