Pariska deklaracija – za pravu Evropu

Obnova klasične konzervativne tradicije je jedini put da se Evropa sačuva

Ove godine se mnogo govorilo o usponu desnice u Evropi. Analize se uglavnom usmeravaju na porast glasova, ali i uticaja radikalno desnih partija u vodećim evropskim zemljama, poput Nemačke, Francuske, Austrije ili Holandije. Povremeno, ali po pravilu nevezano od tog fenomena, analizira se situacija u zemljama Višegradske grupe gde, posle Orbana, i Poljaci, a sva je prilika i Česi sa Babišem, počinju da prave probleme evropskom mejnstrimu. Kad se na to doda i Trampova pobeda, vidi se da je dotadašnji vrednosni i ideološki konsenzus ozbiljno poljuljan. Jedini pojam koji levi liberali koriste da bi opisali sve ovo što se dešava je „populizam“, pri čemu on apsolutno ne doprinosi razumevanju onoga što se stvarno dešava.
[restrict]

No sav ovaj disperzivni uspon desnih i radikalno desnih snaga usmerenih protiv mejnstrima podigao se zapravo kao izdanak određenih intelektualnih i ideoloških drmusanja koja su krenula mnogo pre partija. Autor ovih redova je tokom poslednjih pet godina imao prilike da učestvuje na raznim skupovima, konferencijama i inicijativama u kojima se ozbiljno debatovalo o tragičnom položaju savremene Evrope i o načinima obnove klasične konzervativne tradicije kao jedinom putu da se ovaj kontinent sačuva.

Izdvojio bih nekoliko takvih inicijativa. Godine 2014. u Beču je održan odličan skup povodom obeležavanja dva veka Svete alijanse. Među sedamdesetak učesnika bili su i princ Burbon de Parma, ruski milijarder Malafejev, članovi porodice Anjeli, italijanski i francuski senatori, nekoliko plemićkih porodica, političari iz austrijske FPO, francuskog Nacionalnog fronta, brojni intelektualci itd.

Prošle godine u Lincu je održan prvi germanski kongres Branilaca Evrope. Na izvanrednom jednodnevnom sajmu, osim desetak govornika, 600 posetilaca je moglo da vidi ceo talas novih magazina, izdavačkih kuća, portala, video-platformi, muzičkih projekata, oživljenih studentskih bratstava, biznis projekata itd, koji su svi nosili isti duh obnove tradicionalizma. Uzgred, konačni ulazak FPO u vladu koji se uskoro očekuje, i izvanredan rezultat AfD na septembarskim izborima u Nemačkoj rezultat su upravo ove ogromne nove energije koja se na celom desnom prostoru sakuplja već godinama i multiplikuje preko ovakvih malih događaja i inicijativa. Treba npr. obratiti pažnju na posledice koje može da ima samo jedna knjiga, što se videlo proletos u Nemačkoj nakon izlaska posthumne Ziferleove Finis Germania.

No svakako najozbiljnija intelektualna inicijativa je Centar za obnovu Evrope. Ova grupa je osnovana pre dvanaest godina i njen centralni događaj je trodnevni Vanenburg skup, koji se svake godine odvija na nekom od lepih mesta u Evropi. To je jedinstvena prilika da se zaista vodeći desni intelektualci iz evropskih zemalja okupe uz desetak vrlo uglednih američkih kolega i da u intenzivno radnoj atmosferi prođu neke teorijske teme, ali i naprave presek aktuelnih političkih izazova i stanja konzervativne agende u pojedinim vodećim zemljama.

Neka od najvažnijih imena iz ove grupe su se u maju ove godine okupila u Parizu i otpočela rad na jednom programskom dokumentu. U oktobru objavljena je pariska deklaracija pod nazivom Evropa u koju možemo da verujemo. Među desetak jezika na osnovnom portalu nalazi se i ćirilična srpska verzija, a uskoro će se i kod nas pojaviti štampano izdanje. Trinaest vrhunskih autora potpisuje deklaraciju, a među njima su ser Rodžer Skruton, patron konzervativne misli u Britaniji, Remi Brag i Pjer Manen iz Francuske, nemački rimokatolički filozof Robert Špeman, Rišard Legutko, mislilac i političar iz Poljske, savetnik Kačinjskih, Andraš Lanči, rektor Univerziteta Korvinus i jedan od glavnih ideologa Fidesove nove Mađarske itd.

Sam tekst je izuzetno vredno, logično i podsticajno štivo. Napravljen je kao analiza zabluda, prevara i opasnosti sadašnje, kako je oni nazivaju lažne, levoliberalne, multikulturne, tiranske i imperijalne Evrope. No autori insistiraju da nije vreme za kukanje niti pisanje novih knjiga o „propasti Zapada“ već da treba delati i koristiti svaki prostor za obnovu i reafirmaciju vrednosti koje su Evropu nekada činile velikom i dobrom za život. Pre svega se zalažu za obnovu stvarne slobode govora, mišljenja i delanja, za mogućnost da se ponudi alternativa slepom i tiranskom putu ka centralizovanoj birokratskoj Evropi koja služi samo multinacionalnim korporacijama, finansijskom kapitalu, tehnokratama i ideološkim fanaticima leve utopije. Obnova države nacije nasuprot imperiji je prvi aksiom njihovog projekta. Nasuprot kulturi odbacivanja tradicije, koja dominira u Evropi, oni traže obnovu hrišćanskih i klasicističkih korena. Takođe, da se ekonomski život prilagodi društvenim ciljevima, da se moral vrati u javnu sferu, a zaustave opscenost i pornografija, da se reafirmišu klasični brak i porodica, da se odbace lažne slobode i jednakosti, a afirmiše hijerarhija i borba za izvrsnost, da se drastično zaustavi imigracija i obnovi pravo država da asimiluju pridošlice u svoju kulturu i naciju. Za novi populizam se ostavljaju određene rezerve, ali se priznaje da je pokrenuo ogromnu energiju koju bi trebalo kanalisati u pravcu obnove.

I kod nas su se javili glasovi koje je ovaj dokument zaintrigirao pa Institut za evropske studije planira da početkom sledeće godine napravi debatu o mogućoj evropskoj i srpskoj recepciji ovih 36 teza.          
[/restrict]