ОЛЕГ ПЛАТОНОВ – Мистерија погрома у Институту руске цивилизације

Разговарао Игор Суворов

Какав је однос ционистичке струје у Русији према руској култури и њеним носиоцима – за коју су, на пример, Пушкин и Достојевски пре свега антисемити, а так након тога писци? Печат преноси запажени интервју директора московског Института руске цивилизације Олега Платонова у којем он новинару гласила Русский Вестник одговара на ова и друга важна питања која откривају сложени контекст прилика и проблема у савременом руском друштву

За четврт века рада на Институту руске цивилизације, једном годишње био сам приморан да посетим Тужилаштво и напишем изјаву на разне теме – као одговор на цинкарења представника пете колоне. Године 2006. они су сасвим изгубили компас: у Генерално тужилаштво послата је пријава из Федерације јеврејских општина Русије (ФЕОР), у којој се захтева да се као екстремистички прогласе материјали и књиге које је у серији „Руски отпор“ публиковао Институт руске цивилизације (писмо је сачувано у нашој архиви). Екстремистима су проглашени И. С. Аксаков, Б. П. Башилов, И. С. Глазунов, И. А. Иљин, М. О. Мењшиков, С. А. Нилус, В. Н. Осипов, О. А Платонов, Л. А. Тихомиров, С. Ф. Шарапов, И. Р. Шафаревич, И. М. Шевцов и низ других делатника руске културе. У писму које је потписао извршни директор Федерације јеврејских општина В. В. Енгел стоји да књиге ових аутора имају за циљ: „а) побуђивање националних сукоба и религиозне нетрпељивости; б) вређање националног достојанства; в) инсистирање на националном и расном превасходству једне нације, што је усмерено на потпуно или делимично уништење неке друге етничке, расне, националне групе“. Ето такав је однос ционистичке организације Федерација јеврејских општина Русије према руској култури и њеним носиоцима. За ционисте, на пример, Пушкин и Достојевски су пре свега антисемити, а тек после тога писци, каже у разговору с новинаром Игором Суворовим, директор Института руске цивилизације, доктор економских наука Олег Платонов. У разговору он открива низ забрињавајућих догађаја који су се недавно десили на овом институту.

[restrict]

Олеже Анатољевичу, у средствима информисања појавиле су се вести о претресима у Институту руске цивилизације, као и у вашем стану. Шта се стварно догодило?

Сат пре почетка радног дана, тог 13. септембра у зграду наше организације, на другом спрату, упала је група полицајаца, затворила се у нашим просторијама и започела своје делатности. Сарадницима који су долазили на посао није омогућено да уђу. Шта је полиција тражила у нашим просторијама не знам и могу само да нагађам. Записник о томе шта су радили у нашим канцеларијама нисмо добили, а такав документ није дат ни власнику објекта. Без сумње реч је о незаконитом упаду, али за Истражни комитет то није мерило.

Када су запослени ушли у канцеларије, суочили су се са сценама правог погрома. По поду и по столовима били су разбацани и помешани рукописи, књиге и разни предмети. Свуда су вирили каблови од међусобно умрежених компјутера и друге канцеларијске технике – компјутере је полиција однела. Закључана врата и фиоке су развалили. Затекли смо широм отворена врата ормана, а садржај полица или је био испревртан или бачен на патос. Наравно, све ове „призоре“ смо фотографисали.

Да овде није реч само о претресу већ, рекао бих, и нападу, потврђује претрес у мом стану. Ту је оперисала друга група од четири човека. Они су мирно вадили књиге и рукописе, а потом их враћали на своје место. Истина, том претресу сам присуствовао.

Треба рећи и да ово није први претрес у Институту. Прошлог лета полицајци из Истражног комитета су већ вршљали по нашим просторијама. Исто тако су све испревртали, псовали, жене довели до суза. Два месеца рад наше организације је био паралисан.

Да, стил самовоље чекиста 1920-их година! Истинско револуционарно схватање права и вера као израз потпуне самовоље. Видим да је погром у Институту руске цивилизације увод у општи низ напада против руских организација и руских друштвених делатника.

Потпуно тачно. Повод за напад на Институт руске цивилизације била је моја оптужница по члану 282 УК РФ. При томе, моја кривица била је „исконструисана“.

Као прво, мени се спочитава као злочин то што сам био редактор књиге В. Ерчака „Реч и дело Ивана Грозног“. Заиста сам био литературни редактор те књиге, али ја је нисам објављивао, нисам давао новац за њено објављивање; ни ISBN, ни назив издавача немају везе са Институтом руске цивилизације. Позивати на судску одговорност за редакцију је апсолутни апсурд. Са моје стране потпуно одсуствује „преступ са умишљајем“.

Као друго, Истражни комитет је у истом духу пронашао „преступ са умишљајем“ у издању мојих књига „Загонетке Сионских протокола“ и „Сионски протоколи у светској политици“. Ове књиге сам написао још 1999. године и оне су као научне монографије о историји и идеологији ционизма доживеле више издања. У монографијама је, у истраживачке сврхе, објављен текст ционистичких протокола, који су, како се испоставило, годину дана пре најновијег издања мојих монографија били забрањени, што ја нисам знао.

Испоставило се да је укључивање у садржај мојих монографија 2015. године текста „Сионски протокол“ кривично дело. Али књиге сам написао 15 година пре забране штампања „Сионских протокола“! Закон нема ретроактивно дејство за шта инспектор Истражног комитета не мари.

Рећи ћу и више од тога: отприлике пола година пре ових догађаја исти инспектор ме је оптужио за издање класичне књиге С. А. Нилуса „Близу је, пред вратима“, која је изашла са благословом Руске православне цркве. У њу су такође укључени „Сионски протоколи“. И њу су хтели да забране. Дуго сам објашњавао иследнику да је реч о дивљаштву. И он је коначно схватио. Нису ме оптужили за издавање те књиге. Мада, размишљајмо логично, окривити ме за екстремизам због књига које су изашле 15 година пре забране „Протокола“ такође није исправно.

И уопште, логика, а нарочито историјска, инспекторима Истражног комитета није јача страна. Читао сам експертизу Истражног комитета за књигу Ерчака „Реч и дело Ивана Грозног“. По логици експерата коришћење речи „Жидов“ је показатељ екстремизма. Употреба те речи није дозвољена. По логици експерата, њу треба склонити из свих књига руске класичне литературе. А ту реч су, као што је познато, користили Державин, Пушкин, Достојевски и сви други руски писци XVIII–XX века. Уопште из свих савремених издања та реч треба да се избаци, и последично, треба редиговати руску класичну литературу, што су, уосталом, радили у совјетско време пролетерски интернационалисти (ционисти).

Јасно је на шта циљају борци против руског екстремизма. На нашу културу, на нашу историју, на наше сећање. „Борци против екстремизма“ покушавају да уплаше руско друштво, да га натерају да ћути.

То што се догодило у Институту руске цивилизације – то је права диверзија, али диверзија не само против мене и Института већ диверзија против Русије, њене духовности и будућности. На нашем примеру се користи формула рушења Русије по њеним основним ћелијама. Наш институт је једна од тих ћелија.

У операцији против Института руске цивилизације било је ангажовано више од осам полицајаца. И то у време када је ниво правог криминалитета врло висок. По улицама шетати, нарочито увече, врло је опасно. Власт не излази накрај с растом преступности – број пљачки, убистава, силовања расте брзим темпом, а хиљаде полицајаца се ангажује за борбу са измишљеним руским екстремизмом. Како се само осећају полицајци у тој бесмисленој борби?

Знате, за то се ангажују махом млади људи. Сви који су учествовали у операцији против нашег института могу по годинама да ми буду унуци. Понеко, наравно, схвата да се ради нешто недопустиво. Један од њих ми је директно рекао да је „282. члан направљен специјално за Русе. Тако неко на врху хоће“. А мој иследник, исто тако млад, или заиста не схвата, или се прави да не схвата. Рекао сам му: „Вас и вашу децу ће бити срамота за то што радите.“

Али нећу да се жалим на момке – они раде оно што им се нареди. По мом дубоком уверењу, наш институт се нашао у вртлогу велике игре. И они који су дали одобрење за погром су из виших ешелона власти. Тамо су се сад запатили булдози под тепихом. У окружењу председника Путина данас није мало оних који не би желели његов избор на још један мандат. Они би с лакоћом предали Крим и Донбас и наставили да тргују Русијом. На пример, Кудрин, Чубаис, Греф, Кириенко и низ других делатника Савеза десних снага.

Врло је могуће да је главни иницијатор напада на Институт можда баш Кириенко (адепт дијанетике), бивши премијер РФ, а данас први заменик шефа Администрације председника РФ.

У једној од мојих књига коју покушавају да забране – „Сионски протоколи у светској политици“ – пишем да је 1990-их година „нарочиту улогу у делатности мондијалистичких организација играла нова легија агената утицаја Запада и издајника отаџбине. Међу њима пре свега људи са двојним руско-израелским држављанствима. Деведесетих и почетком 2000. године такав статус су имале све кључне фигуре криминално-космополитске владе Јељцина: бивши премијер С. Кириенко, заменици премијера – Чубаис, Немцов, Уринсон; министри – Јасин, Лившиц, Березовски, а такође и многи други високи чиновници руске Беле куће. Ти људи, опседнути патолошком мржњом према Русији и острашћени неспутаном грамзивошћу, понашају се у нашој држави као мисионари „изабраног“ народа, као израелски окупатори у Палестини. Природа њихове мисије је позната из „Сионских протокола“ и не захтева посебно објашњење.

На истом месту цитирао сам и израелске новине „Вести“, које су известиле да је одељење Министарства унутрашњих послова у граду Холон (предграђе Тел Авива) потврдило да је одговарајућа исправа у своје време издата С. Кириенку као Јеврејину, банкару. Међутим, после одрицања Бориса Березовског од израелског држављанства, наводе новине „Вести“, његов пример су следили и С. Кириенко, као и многи други виђенији руски бизнисмени и високо рангирани политички делатници. Међу таквим најпознатијим „одрицањима“ новине издвајају Чубаиса, Немцова, Уринсона, Јасина, Лившица. Уосталом, подвлаче „Вести“, процедура добијања израелског држављанства је за Јевреје исто тако једноставна као и за одрицање од њега. За то је у амбасади или конзулату Израела довољно да се попуни стандардни формулар са навођењем разлога за одрицање. По израелском законодавству, држављанство може бити исто тако лако обновљено. На заседању управе јеврејске агенције „Сохнут“, између осталог, разматрана је могућност поновног давања израелског држављанства бившим руским политичарима у случају потребе.

Овог пролећа ми смо послали на име председника В. В. Путина писмо са молбом да подржи јубиларни Свесловенски конгрес који се одржао у Русији од 27. маја до 3. јуна. Писмо је до председника дошло. На њему је он написао упутство „Известити“ и проследио заменику администрације С. Кириенку. Резолуцију председника добили смо преко курира са ознаком „Уручити одмах“. Кириенко налог председника није извршио. Ако смо од председника добили одговор, од Кириенка нисмо добили чак ни потврду пријема.

Напади на наш институт су и диверзија и провокација у једном паковању. Нас су много пута покушали да затворе. Али најважније је да је овај случај – само један сегмент стравичне провокације коју припремају непријатељи Русије против садашњег председника. Путин наставља да балансира међу супротстављеним снагама спремним да ступе у борбу једни с другима. Уз велике напоре Путин остаје стабилизатор руске државности. Политичко балансирање мора бити разумно. У држави мора бити само један газда, који чврсто стоји на тлу. Ако патриотски расположену јавност окрену против Путина, његове шансе за понован избор биће смањене. Али у данашњим условима то ће бити трагедија за целу државу и празник за непријатеље Русије.

РИЗНИЦА РУСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МИСЛИ

Ваш институт постоји скоро четврт века. Присуствовао сам јубиларном заседању. Ваш духовни отац-оснивач био је велики православни мислилац и подвижник Митрополит санктпетербуршки и ладожски Јован (Сњичјов). Размере делатности вашег института одушевљавају многе руске патриоте. Ако се добро сећам, ваша организација је објединила у својим пројектима више од 50 научника и стручњака, који се баве проучавањем руске историје и идеологије. За 25 година Институт је приредио 25 енциклопедија и историјских речника, више од 220 томова значајних књига великих руских мислилаца и научника које одражавају главне правце у развоју руског националног светоназора и борбу руског народа са снагама светског зла, русофобије и расизма, издато је око 170 монографија и научних издања о мало изучаваним проблемима руске историје и идеологије. Целу ту ризницу руске националне мисли поставили сте на сајт Института (www.rusinst.ru). Свака књига се може по жељи добити бесплатно у електронској форми. Држава вам не помаже. Опстајете уз помоћ стручњака, подвижника и приватних спонзора. Стално запослених је, како сте рекли, свега 12 људи, а учинили сте за руску културу и науку од 1993. године до данас више него неколико хуманитарних академских института.

Све је тако. Институт руске цивилизације – то је стваралачка заједница православних научника и стручњака у области друштвених наука. Научници и стручњаци који сарађују са Институтом баве се проучавањима у области историје, филозофије, економије, географије, етнографије, филологије, историје уметности. Резултат делатности Института су припремљене књиге и монографије, издати радови класика руске мисли, приређене енциклопедије и речници.

Главни циљ Института руске цивилизације јесте враћање у руску друштвену мисао научних открића и радова великих руских мислилаца, научника, државних и друштвених делатника, чијим идејама и напорима је била створена руска држава – образац државе, која је грађена на православним начелима добра, правде и праведности. Идеје и радови наших великих предака су основа за развој савремене Русије.

Стварање Института руске цивилизације одговор је на непријатељске изазове и деформације којима су се руске друштвене науке подвргле у XIX–XX веку под утицајем либерала и социјалиста, који су зауставили развој хуманитарних знања, и придали им једностран, тенденциозан карактер. Главни порок либералне и социјалистичке мисли се састојао у томе што она није узимала у обзир особености руске цивилизације, особености човека који је одрастао на духовним вредностима руске културе. Многе процене даване су са становишта западноевропског система вредности, а наше особености развоја, радови руских мислилаца етикетирани су као заостали, превазиђени, реакционарни.

Од краја XVIII века у либералној и социјалистичкој друштвеној науци представа о руској националној мисли била је тенденциозно искривљена. Врло подробно и у апологетском духу проучаван је само део друштвене мисли који се односио на либералне и социјалистичке покрете који су иступали против цара, државе и цркве: јеретички, антиправославни, антируски покрети, вољнодумци XVIII века, масони, декабристи, револуционари, есери, кадети, комунистичке вође.

Ван фокуса друштвених наука остале су главне тековине руске националне мисли чије проучавање је стопирано од стране либерала и социјалиста као „заостало“, „конзервативно“, „черносотинско“. Либерални и социјалистички делатници су због своје ускогрудости и научне ограничености скретали Русију са главног пута развоја и усмеравали је у ћорсокак.

Катастрофални догађаји у Русији и у свету у XIX веку открили су погрешност научних погледа либерала и социјалиста на развој друштва. „Рецепти“ које су они предлагали за „побољшање“ положаја Русије гурнули су нашу државу у пропаст. У исто време живот је показао исправност закључака, предлога и прогноза националних руских мислилаца – великих руских светаца, славенофила, почвеника, охранитеља, черносотинаца. Управо су они поражавајуће тачно предвидели несрећне резултате тог слепог пута на који су либерали и социјалисти усмерили Русију, а такође формулисали и главне научне постулате изласка руског друштва из тог ћорсокака.

Без обзира на срамотни крах који је претрпела либерална и социјалистичка мисао у Русији, њихови представници до дан-данас настављају своју штеточинску и опасну а од науке далеку пропаганду. Изврћу радове руских мислилаца, научника и друштвених радника.

 

[/restrict]

Превео: СЛОБОДАН СТОИЧЕВИЋ