OLEG PLATONOV – Misterija pogroma u Institutu ruske civilizacije

Razgovarao Igor Suvorov

Kakav je odnos cionističke struje u Rusiji prema ruskoj kulturi i njenim nosiocima – za koju su, na primer, Puškin i Dostojevski pre svega antisemiti, a tak nakon toga pisci? Pečat prenosi zapaženi intervju direktora moskovskog Instituta ruske civilizacije Olega Platonova u kojem on novinaru glasila Russkiй Vestnik odgovara na ova i druga važna pitanja koja otkrivaju složeni kontekst prilika i problema u savremenom ruskom društvu

Za četvrt veka rada na Institutu ruske civilizacije, jednom godišnje bio sam primoran da posetim Tužilaštvo i napišem izjavu na razne teme – kao odgovor na cinkarenja predstavnika pete kolone. Godine 2006. oni su sasvim izgubili kompas: u Generalno tužilaštvo poslata je prijava iz Federacije jevrejskih opština Rusije (FEOR), u kojoj se zahteva da se kao ekstremistički proglase materijali i knjige koje je u seriji „Ruski otpor“ publikovao Institut ruske civilizacije (pismo je sačuvano u našoj arhivi). Ekstremistima su proglašeni I. S. Aksakov, B. P. Bašilov, I. S. Glazunov, I. A. Iljin, M. O. Menjšikov, S. A. Nilus, V. N. Osipov, O. A Platonov, L. A. Tihomirov, S. F. Šarapov, I. R. Šafarevič, I. M. Ševcov i niz drugih delatnika ruske kulture. U pismu koje je potpisao izvršni direktor Federacije jevrejskih opština V. V. Engel stoji da knjige ovih autora imaju za cilj: „a) pobuđivanje nacionalnih sukoba i religiozne netrpeljivosti; b) vređanje nacionalnog dostojanstva; v) insistiranje na nacionalnom i rasnom prevashodstvu jedne nacije, što je usmereno na potpuno ili delimično uništenje neke druge etničke, rasne, nacionalne grupe“. Eto takav je odnos cionističke organizacije Federacija jevrejskih opština Rusije prema ruskoj kulturi i njenim nosiocima. Za cioniste, na primer, Puškin i Dostojevski su pre svega antisemiti, a tek posle toga pisci, kaže u razgovoru s novinarom Igorom Suvorovim, direktor Instituta ruske civilizacije, doktor ekonomskih nauka Oleg Platonov. U razgovoru on otkriva niz zabrinjavajućih događaja koji su se nedavno desili na ovom institutu.

[restrict]

Oleže Anatoljeviču, u sredstvima informisanja pojavile su se vesti o pretresima u Institutu ruske civilizacije, kao i u vašem stanu. Šta se stvarno dogodilo?

Sat pre početka radnog dana, tog 13. septembra u zgradu naše organizacije, na drugom spratu, upala je grupa policajaca, zatvorila se u našim prostorijama i započela svoje delatnosti. Saradnicima koji su dolazili na posao nije omogućeno da uđu. Šta je policija tražila u našim prostorijama ne znam i mogu samo da nagađam. Zapisnik o tome šta su radili u našim kancelarijama nismo dobili, a takav dokument nije dat ni vlasniku objekta. Bez sumnje reč je o nezakonitom upadu, ali za Istražni komitet to nije merilo.

Kada su zaposleni ušli u kancelarije, suočili su se sa scenama pravog pogroma. Po podu i po stolovima bili su razbacani i pomešani rukopisi, knjige i razni predmeti. Svuda su virili kablovi od međusobno umreženih kompjutera i druge kancelarijske tehnike – kompjutere je policija odnela. Zaključana vrata i fioke su razvalili. Zatekli smo širom otvorena vrata ormana, a sadržaj polica ili je bio isprevrtan ili bačen na patos. Naravno, sve ove „prizore“ smo fotografisali.

Da ovde nije reč samo o pretresu već, rekao bih, i napadu, potvrđuje pretres u mom stanu. Tu je operisala druga grupa od četiri čoveka. Oni su mirno vadili knjige i rukopise, a potom ih vraćali na svoje mesto. Istina, tom pretresu sam prisustvovao.

Treba reći i da ovo nije prvi pretres u Institutu. Prošlog leta policajci iz Istražnog komiteta su već vršljali po našim prostorijama. Isto tako su sve isprevrtali, psovali, žene doveli do suza. Dva meseca rad naše organizacije je bio paralisan.

Da, stil samovolje čekista 1920-ih godina! Istinsko revolucionarno shvatanje prava i vera kao izraz potpune samovolje. Vidim da je pogrom u Institutu ruske civilizacije uvod u opšti niz napada protiv ruskih organizacija i ruskih društvenih delatnika.

Potpuno tačno. Povod za napad na Institut ruske civilizacije bila je moja optužnica po članu 282 UK RF. Pri tome, moja krivica bila je „iskonstruisana“.

Kao prvo, meni se spočitava kao zločin to što sam bio redaktor knjige V. Erčaka „Reč i delo Ivana Groznog“. Zaista sam bio literaturni redaktor te knjige, ali ja je nisam objavljivao, nisam davao novac za njeno objavljivanje; ni ISBN, ni naziv izdavača nemaju veze sa Institutom ruske civilizacije. Pozivati na sudsku odgovornost za redakciju je apsolutni apsurd. Sa moje strane potpuno odsustvuje „prestup sa umišljajem“.

Kao drugo, Istražni komitet je u istom duhu pronašao „prestup sa umišljajem“ u izdanju mojih knjiga „Zagonetke Sionskih protokola“ i „Sionski protokoli u svetskoj politici“. Ove knjige sam napisao još 1999. godine i one su kao naučne monografije o istoriji i ideologiji cionizma doživele više izdanja. U monografijama je, u istraživačke svrhe, objavljen tekst cionističkih protokola, koji su, kako se ispostavilo, godinu dana pre najnovijeg izdanja mojih monografija bili zabranjeni, što ja nisam znao.

Ispostavilo se da je uključivanje u sadržaj mojih monografija 2015. godine teksta „Sionski protokol“ krivično delo. Ali knjige sam napisao 15 godina pre zabrane štampanja „Sionskih protokola“! Zakon nema retroaktivno dejstvo za šta inspektor Istražnog komiteta ne mari.

Reći ću i više od toga: otprilike pola godina pre ovih događaja isti inspektor me je optužio za izdanje klasične knjige S. A. Nilusa „Blizu je, pred vratima“, koja je izašla sa blagoslovom Ruske pravoslavne crkve. U nju su takođe uključeni „Sionski protokoli“. I nju su hteli da zabrane. Dugo sam objašnjavao isledniku da je reč o divljaštvu. I on je konačno shvatio. Nisu me optužili za izdavanje te knjige. Mada, razmišljajmo logično, okriviti me za ekstremizam zbog knjiga koje su izašle 15 godina pre zabrane „Protokola“ takođe nije ispravno.

I uopšte, logika, a naročito istorijska, inspektorima Istražnog komiteta nije jača strana. Čitao sam ekspertizu Istražnog komiteta za knjigu Erčaka „Reč i delo Ivana Groznog“. Po logici eksperata korišćenje reči „Židov“ je pokazatelj ekstremizma. Upotreba te reči nije dozvoljena. Po logici eksperata, nju treba skloniti iz svih knjiga ruske klasične literature. A tu reč su, kao što je poznato, koristili Deržavin, Puškin, Dostojevski i svi drugi ruski pisci XVIII–XX veka. Uopšte iz svih savremenih izdanja ta reč treba da se izbaci, i posledično, treba redigovati rusku klasičnu literaturu, što su, uostalom, radili u sovjetsko vreme proleterski internacionalisti (cionisti).

Jasno je na šta ciljaju borci protiv ruskog ekstremizma. Na našu kulturu, na našu istoriju, na naše sećanje. „Borci protiv ekstremizma“ pokušavaju da uplaše rusko društvo, da ga nateraju da ćuti.

To što se dogodilo u Institutu ruske civilizacije – to je prava diverzija, ali diverzija ne samo protiv mene i Instituta već diverzija protiv Rusije, njene duhovnosti i budućnosti. Na našem primeru se koristi formula rušenja Rusije po njenim osnovnim ćelijama. Naš institut je jedna od tih ćelija.

U operaciji protiv Instituta ruske civilizacije bilo je angažovano više od osam policajaca. I to u vreme kada je nivo pravog kriminaliteta vrlo visok. Po ulicama šetati, naročito uveče, vrlo je opasno. Vlast ne izlazi nakraj s rastom prestupnosti – broj pljački, ubistava, silovanja raste brzim tempom, a hiljade policajaca se angažuje za borbu sa izmišljenim ruskim ekstremizmom. Kako se samo osećaju policajci u toj besmislenoj borbi?

Znate, za to se angažuju mahom mladi ljudi. Svi koji su učestvovali u operaciji protiv našeg instituta mogu po godinama da mi budu unuci. Poneko, naravno, shvata da se radi nešto nedopustivo. Jedan od njih mi je direktno rekao da je „282. član napravljen specijalno za Ruse. Tako neko na vrhu hoće“. A moj islednik, isto tako mlad, ili zaista ne shvata, ili se pravi da ne shvata. Rekao sam mu: „Vas i vašu decu će biti sramota za to što radite.“

Ali neću da se žalim na momke – oni rade ono što im se naredi. Po mom dubokom uverenju, naš institut se našao u vrtlogu velike igre. I oni koji su dali odobrenje za pogrom su iz viših ešelona vlasti. Tamo su se sad zapatili buldozi pod tepihom. U okruženju predsednika Putina danas nije malo onih koji ne bi želeli njegov izbor na još jedan mandat. Oni bi s lakoćom predali Krim i Donbas i nastavili da trguju Rusijom. Na primer, Kudrin, Čubais, Gref, Kirienko i niz drugih delatnika Saveza desnih snaga.

Vrlo je moguće da je glavni inicijator napada na Institut možda baš Kirienko (adept dijanetike), bivši premijer RF, a danas prvi zamenik šefa Administracije predsednika RF.

U jednoj od mojih knjiga koju pokušavaju da zabrane – „Sionski protokoli u svetskoj politici“ – pišem da je 1990-ih godina „naročitu ulogu u delatnosti mondijalističkih organizacija igrala nova legija agenata uticaja Zapada i izdajnika otadžbine. Među njima pre svega ljudi sa dvojnim rusko-izraelskim državljanstvima. Devedesetih i početkom 2000. godine takav status su imale sve ključne figure kriminalno-kosmopolitske vlade Jeljcina: bivši premijer S. Kirienko, zamenici premijera – Čubais, Nemcov, Urinson; ministri – Jasin, Livšic, Berezovski, a takođe i mnogi drugi visoki činovnici ruske Bele kuće. Ti ljudi, opsednuti patološkom mržnjom prema Rusiji i ostrašćeni nesputanom gramzivošću, ponašaju se u našoj državi kao misionari „izabranog“ naroda, kao izraelski okupatori u Palestini. Priroda njihove misije je poznata iz „Sionskih protokola“ i ne zahteva posebno objašnjenje.

Na istom mestu citirao sam i izraelske novine „Vesti“, koje su izvestile da je odeljenje Ministarstva unutrašnjih poslova u gradu Holon (predgrađe Tel Aviva) potvrdilo da je odgovarajuća isprava u svoje vreme izdata S. Kirienku kao Jevrejinu, bankaru. Međutim, posle odricanja Borisa Berezovskog od izraelskog državljanstva, navode novine „Vesti“, njegov primer su sledili i S. Kirienko, kao i mnogi drugi viđeniji ruski biznismeni i visoko rangirani politički delatnici. Među takvim najpoznatijim „odricanjima“ novine izdvajaju Čubaisa, Nemcova, Urinsona, Jasina, Livšica. Uostalom, podvlače „Vesti“, procedura dobijanja izraelskog državljanstva je za Jevreje isto tako jednostavna kao i za odricanje od njega. Za to je u ambasadi ili konzulatu Izraela dovoljno da se popuni standardni formular sa navođenjem razloga za odricanje. Po izraelskom zakonodavstvu, državljanstvo može biti isto tako lako obnovljeno. Na zasedanju uprave jevrejske agencije „Sohnut“, između ostalog, razmatrana je mogućnost ponovnog davanja izraelskog državljanstva bivšim ruskim političarima u slučaju potrebe.

Ovog proleća mi smo poslali na ime predsednika V. V. Putina pismo sa molbom da podrži jubilarni Sveslovenski kongres koji se održao u Rusiji od 27. maja do 3. juna. Pismo je do predsednika došlo. Na njemu je on napisao uputstvo „Izvestiti“ i prosledio zameniku administracije S. Kirienku. Rezoluciju predsednika dobili smo preko kurira sa oznakom „Uručiti odmah“. Kirienko nalog predsednika nije izvršio. Ako smo od predsednika dobili odgovor, od Kirienka nismo dobili čak ni potvrdu prijema.

Napadi na naš institut su i diverzija i provokacija u jednom pakovanju. Nas su mnogo puta pokušali da zatvore. Ali najvažnije je da je ovaj slučaj – samo jedan segment stravične provokacije koju pripremaju neprijatelji Rusije protiv sadašnjeg predsednika. Putin nastavlja da balansira među suprotstavljenim snagama spremnim da stupe u borbu jedni s drugima. Uz velike napore Putin ostaje stabilizator ruske državnosti. Političko balansiranje mora biti razumno. U državi mora biti samo jedan gazda, koji čvrsto stoji na tlu. Ako patriotski raspoloženu javnost okrenu protiv Putina, njegove šanse za ponovan izbor biće smanjene. Ali u današnjim uslovima to će biti tragedija za celu državu i praznik za neprijatelje Rusije.

RIZNICA RUSKE NACIONALNE MISLI

Vaš institut postoji skoro četvrt veka. Prisustvovao sam jubilarnom zasedanju. Vaš duhovni otac-osnivač bio je veliki pravoslavni mislilac i podvižnik Mitropolit sanktpeterburški i ladožski Jovan (Snjičjov). Razmere delatnosti vašeg instituta oduševljavaju mnoge ruske patriote. Ako se dobro sećam, vaša organizacija je objedinila u svojim projektima više od 50 naučnika i stručnjaka, koji se bave proučavanjem ruske istorije i ideologije. Za 25 godina Institut je priredio 25 enciklopedija i istorijskih rečnika, više od 220 tomova značajnih knjiga velikih ruskih mislilaca i naučnika koje odražavaju glavne pravce u razvoju ruskog nacionalnog svetonazora i borbu ruskog naroda sa snagama svetskog zla, rusofobije i rasizma, izdato je oko 170 monografija i naučnih izdanja o malo izučavanim problemima ruske istorije i ideologije. Celu tu riznicu ruske nacionalne misli postavili ste na sajt Instituta (www.rusinst.ru). Svaka knjiga se može po želji dobiti besplatno u elektronskoj formi. Država vam ne pomaže. Opstajete uz pomoć stručnjaka, podvižnika i privatnih sponzora. Stalno zaposlenih je, kako ste rekli, svega 12 ljudi, a učinili ste za rusku kulturu i nauku od 1993. godine do danas više nego nekoliko humanitarnih akademskih instituta.

Sve je tako. Institut ruske civilizacije – to je stvaralačka zajednica pravoslavnih naučnika i stručnjaka u oblasti društvenih nauka. Naučnici i stručnjaci koji sarađuju sa Institutom bave se proučavanjima u oblasti istorije, filozofije, ekonomije, geografije, etnografije, filologije, istorije umetnosti. Rezultat delatnosti Instituta su pripremljene knjige i monografije, izdati radovi klasika ruske misli, priređene enciklopedije i rečnici.

Glavni cilj Instituta ruske civilizacije jeste vraćanje u rusku društvenu misao naučnih otkrića i radova velikih ruskih mislilaca, naučnika, državnih i društvenih delatnika, čijim idejama i naporima je bila stvorena ruska država – obrazac države, koja je građena na pravoslavnim načelima dobra, pravde i pravednosti. Ideje i radovi naših velikih predaka su osnova za razvoj savremene Rusije.

Stvaranje Instituta ruske civilizacije odgovor je na neprijateljske izazove i deformacije kojima su se ruske društvene nauke podvrgle u XIX–XX veku pod uticajem liberala i socijalista, koji su zaustavili razvoj humanitarnih znanja, i pridali im jednostran, tendenciozan karakter. Glavni porok liberalne i socijalističke misli se sastojao u tome što ona nije uzimala u obzir osobenosti ruske civilizacije, osobenosti čoveka koji je odrastao na duhovnim vrednostima ruske kulture. Mnoge procene davane su sa stanovišta zapadnoevropskog sistema vrednosti, a naše osobenosti razvoja, radovi ruskih mislilaca etiketirani su kao zaostali, prevaziđeni, reakcionarni.

Od kraja XVIII veka u liberalnoj i socijalističkoj društvenoj nauci predstava o ruskoj nacionalnoj misli bila je tendenciozno iskrivljena. Vrlo podrobno i u apologetskom duhu proučavan je samo deo društvene misli koji se odnosio na liberalne i socijalističke pokrete koji su istupali protiv cara, države i crkve: jeretički, antipravoslavni, antiruski pokreti, voljnodumci XVIII veka, masoni, dekabristi, revolucionari, eseri, kadeti, komunističke vođe.

Van fokusa društvenih nauka ostale su glavne tekovine ruske nacionalne misli čije proučavanje je stopirano od strane liberala i socijalista kao „zaostalo“, „konzervativno“, „černosotinsko“. Liberalni i socijalistički delatnici su zbog svoje uskogrudosti i naučne ograničenosti skretali Rusiju sa glavnog puta razvoja i usmeravali je u ćorsokak.

Katastrofalni događaji u Rusiji i u svetu u XIX veku otkrili su pogrešnost naučnih pogleda liberala i socijalista na razvoj društva. „Recepti“ koje su oni predlagali za „poboljšanje“ položaja Rusije gurnuli su našu državu u propast. U isto vreme život je pokazao ispravnost zaključaka, predloga i prognoza nacionalnih ruskih mislilaca – velikih ruskih svetaca, slavenofila, počvenika, ohranitelja, černosotinaca. Upravo su oni poražavajuće tačno predvideli nesrećne rezultate tog slepog puta na koji su liberali i socijalisti usmerili Rusiju, a takođe formulisali i glavne naučne postulate izlaska ruskog društva iz tog ćorsokaka.

Bez obzira na sramotni krah koji je pretrpela liberalna i socijalistička misao u Rusiji, njihovi predstavnici do dan-danas nastavljaju svoju štetočinsku i opasnu a od nauke daleku propagandu. Izvrću radove ruskih mislilaca, naučnika i društvenih radnika.

 

[/restrict]

Preveo: SLOBODAN STOIČEVIĆ