Гашење олимпијске ватре

Да ли је Владимир Путин могао очекивати бољу подршку за своју председничку кандидатуру од одлуке Међународног олимпијског комитета да забрани руским спортистима да се на олимпијади такмиче под својом заставом?

Зимска олимпијада је иза ћошка. Овога пута одржаће се у Пјонгчангу у Јужној Кореји. Нажалост, ове 23. по реду биће пре сахрана олимпијског духа, него његово величање, јер највећа светска светковина спорта неће бити упамћена по спортским достигнућима, већ по политичким подметањима – Међународни олимпијски комитет забранио је учешће Руској Федерацији. Званично, то је учињено да би Русија била кажњена због „благонаклоности“ у односу на допинговање својих спортиста. У стварности, ради се о одлуци која је плод жестоког лобирања САД и њихових савезника мотивисаног напетостима интензивираним последњих година.

[restrict]
Западни медији главног тока већ недељама, месецима отворено захтевају забрану учешћа руских спортиста због недоказаних оптужби за допинг. Сада смо јасно видели да су моћне силе које стоје иза ових медија имале снаге да утичу и на одлуку МОК-а и угасе олимпијски пламен. Јасно је да русофобни лоби на Западу жели да Русија буде изолована, понижена и свугде забрањена. Да је тако, показује нам и чињеница да „допингованим“ не сматрају само руске спортисте него, рецимо, и руске новинаре.
Ако су се поједини руски спортисти огрешили о морал и преваром победили на неком такмичењу, треба их суспендовати, баш као и спортисте из било које друге државе. И то је посао МОК-а. Да спроведе правду. Али овде се и МОК огрешио о своје моралне постулате и омануо у својој дужности наметнувши свеобухватну забрану за руске спортисте иако су докази о државном програму допинговања непостојећи или недовољни. МОК каже да ће објавити доказе о преступима када „за то буде време“, али ако их имају, зашто их не објаве сада? Како се може објавити пресуда, а да не буду објављени докази?
Олимпијско малтретирање Русије започето је још прошле године такозваним Меклареновим извештајем који далеко од тога да доказује изван сваке разумне сумње да је руска држава умешана у систематско допинговање својих спортиста. У извештају који се заснивао на сведочењу само једног човека (Мекларен није саслушао ниједног руског спортисту) Григорија Родченкова, бившег шефа руске лабораторије за борбу против допинга који је пребегао у САД и постао својеврсни „сведок сарадник“, јасно се наводи: „Ми не знамо како су кривотворили узорке урина, али знамо да су то учинили Руси.“ Какав закључак! Колико су основане оптужбе на рачун Русије говори и чињеница да је 27. новембра шеф Светске антидопинг агенције Крејг Риди рекао да је, иако постоје „назнаке“ систематског допинговања, прекинута истрага против 95 од 96 руских спортиста јер „не постоји довољно доказа“. Као што смо раније писали, статистички, Русија је далеко од тога да је најгори преступник правила о допинговању, али је без икакве дилеме најнадзиранија и најпрогањанија. То показују и подаци Светске антидопинг агенције (WADA) према којима су спортисти из Русије и Кине неупоредиво више мета тестирања од спортиста из било које друге земље. Тако су званичници WADA 2013. спровели 14.582 теста у Русији, а 2014. године 12.556. За Кину ти бројеви износе 13.364 и 13.180. То је скоро двоструко више него у САД, где је 2013. обављено 7.144, а 2014. 7.167 тестова, док је у Великој Британији било 4.848, односно 5.160 тестова. Јасно је да WADA много више пажње посвећује тестирању руских и кинеских спортиста него оних у западним земљама. Подаци показују и да Русија уопште није „рекордер“ у допинговању, јер је, према подацима WADA из 2013. године највећи проценат позитивних тестова на допинг имао Тунис – 71,4 посто, а друга је Украјина са 11 одсто. Русија се налази на 35. месту са 1,26 посто, иза земаља као што су Турска (9,43 посто), Данска (3,85 посто), Белгија (2,13 посто), Пољска (1,57 посто) или Шпанија (1,39 посто). Истина је да су САД иза Русије, на 49. месту са 0,38 посто позитивних тестова. Истина је и да се по подацима WADA ситуација у Русији поправља, јер је проценат позитивних тестова на допинг у 2014. пао на 0,88 одсто, а ова земља се спустила на 42. место, које дели са Хрватском.
Да се овде ради о селективној употреби неселективне правде указује и чињеница да WADA није исти строги и бескомпромисни приступ имала и према другим земљама, као што су  САД за чију се спортску легенду Карла Луиса, који је харао светом атлетике од 1979. до 1996, накнадно установило не само да је користио недозвољена средства него да су и власти, односно Амерички олимпијски комитет, то заташкавали. Слично је и са Американком Мерион Џонс која је на олимпијади у Сиднеју 2000. освојила пет медаља захваљујући допингу, а коју су, пошто је ухваћена, хвалили због храбрости да призна недело. Како је јасно да је у питању хладноратовска борба, а не борба против допинга, поставља се и питање хоће ли сада светске организације Русији одузети и Светско првенство у фудбалу, које би у овој земљи требало да се одржи наредне године.

[/restrict]