Gašenje olimpijske vatre

Da li je Vladimir Putin mogao očekivati bolju podršku za svoju predsedničku kandidaturu od odluke Međunarodnog olimpijskog komiteta da zabrani ruskim sportistima da se na olimpijadi takmiče pod svojom zastavom?

Zimska olimpijada je iza ćoška. Ovoga puta održaće se u Pjongčangu u Južnoj Koreji. Nažalost, ove 23. po redu biće pre sahrana olimpijskog duha, nego njegovo veličanje, jer najveća svetska svetkovina sporta neće biti upamćena po sportskim dostignućima, već po političkim podmetanjima – Međunarodni olimpijski komitet zabranio je učešće Ruskoj Federaciji. Zvanično, to je učinjeno da bi Rusija bila kažnjena zbog „blagonaklonosti“ u odnosu na dopingovanje svojih sportista. U stvarnosti, radi se o odluci koja je plod žestokog lobiranja SAD i njihovih saveznika motivisanog napetostima intenziviranim poslednjih godina.

[restrict]
Zapadni mediji glavnog toka već nedeljama, mesecima otvoreno zahtevaju zabranu učešća ruskih sportista zbog nedokazanih optužbi za doping. Sada smo jasno videli da su moćne sile koje stoje iza ovih medija imale snage da utiču i na odluku MOK-a i ugase olimpijski plamen. Jasno je da rusofobni lobi na Zapadu želi da Rusija bude izolovana, ponižena i svugde zabranjena. Da je tako, pokazuje nam i činjenica da „dopingovanim“ ne smatraju samo ruske sportiste nego, recimo, i ruske novinare.
Ako su se pojedini ruski sportisti ogrešili o moral i prevarom pobedili na nekom takmičenju, treba ih suspendovati, baš kao i sportiste iz bilo koje druge države. I to je posao MOK-a. Da sprovede pravdu. Ali ovde se i MOK ogrešio o svoje moralne postulate i omanuo u svojoj dužnosti nametnuvši sveobuhvatnu zabranu za ruske sportiste iako su dokazi o državnom programu dopingovanja nepostojeći ili nedovoljni. MOK kaže da će objaviti dokaze o prestupima kada „za to bude vreme“, ali ako ih imaju, zašto ih ne objave sada? Kako se može objaviti presuda, a da ne budu objavljeni dokazi?
Olimpijsko maltretiranje Rusije započeto je još prošle godine takozvanim Meklarenovim izveštajem koji daleko od toga da dokazuje izvan svake razumne sumnje da je ruska država umešana u sistematsko dopingovanje svojih sportista. U izveštaju koji se zasnivao na svedočenju samo jednog čoveka (Meklaren nije saslušao nijednog ruskog sportistu) Grigorija Rodčenkova, bivšeg šefa ruske laboratorije za borbu protiv dopinga koji je prebegao u SAD i postao svojevrsni „svedok saradnik“, jasno se navodi: „Mi ne znamo kako su krivotvorili uzorke urina, ali znamo da su to učinili Rusi.“ Kakav zaključak! Koliko su osnovane optužbe na račun Rusije govori i činjenica da je 27. novembra šef Svetske antidoping agencije Krejg Ridi rekao da je, iako postoje „naznake“ sistematskog dopingovanja, prekinuta istraga protiv 95 od 96 ruskih sportista jer „ne postoji dovoljno dokaza“. Kao što smo ranije pisali, statistički, Rusija je daleko od toga da je najgori prestupnik pravila o dopingovanju, ali je bez ikakve dileme najnadziranija i najproganjanija. To pokazuju i podaci Svetske antidoping agencije (WADA) prema kojima su sportisti iz Rusije i Kine neuporedivo više meta testiranja od sportista iz bilo koje druge zemlje. Tako su zvaničnici WADA 2013. sproveli 14.582 testa u Rusiji, a 2014. godine 12.556. Za Kinu ti brojevi iznose 13.364 i 13.180. To je skoro dvostruko više nego u SAD, gde je 2013. obavljeno 7.144, a 2014. 7.167 testova, dok je u Velikoj Britaniji bilo 4.848, odnosno 5.160 testova. Jasno je da WADA mnogo više pažnje posvećuje testiranju ruskih i kineskih sportista nego onih u zapadnim zemljama. Podaci pokazuju i da Rusija uopšte nije „rekorder“ u dopingovanju, jer je, prema podacima WADA iz 2013. godine najveći procenat pozitivnih testova na doping imao Tunis – 71,4 posto, a druga je Ukrajina sa 11 odsto. Rusija se nalazi na 35. mestu sa 1,26 posto, iza zemalja kao što su Turska (9,43 posto), Danska (3,85 posto), Belgija (2,13 posto), Poljska (1,57 posto) ili Španija (1,39 posto). Istina je da su SAD iza Rusije, na 49. mestu sa 0,38 posto pozitivnih testova. Istina je i da se po podacima WADA situacija u Rusiji popravlja, jer je procenat pozitivnih testova na doping u 2014. pao na 0,88 odsto, a ova zemlja se spustila na 42. mesto, koje deli sa Hrvatskom.
Da se ovde radi o selektivnoj upotrebi neselektivne pravde ukazuje i činjenica da WADA nije isti strogi i beskompromisni pristup imala i prema drugim zemljama, kao što su  SAD za čiju se sportsku legendu Karla Luisa, koji je harao svetom atletike od 1979. do 1996, naknadno ustanovilo ne samo da je koristio nedozvoljena sredstva nego da su i vlasti, odnosno Američki olimpijski komitet, to zataškavali. Slično je i sa Amerikankom Merion Džons koja je na olimpijadi u Sidneju 2000. osvojila pet medalja zahvaljujući dopingu, a koju su, pošto je uhvaćena, hvalili zbog hrabrosti da prizna nedelo. Kako je jasno da je u pitanju hladnoratovska borba, a ne borba protiv dopinga, postavlja se i pitanje hoće li sada svetske organizacije Rusiji oduzeti i Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje bi u ovoj zemlji trebalo da se održi naredne godine.

[/restrict]