Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Predsednik Putin je u pravu. To, kada je u pitanju NATO, znači da važi deviza: „Prekršimo dogovore!“
Da kopam po istoriji, to ne želim. Ali da dam svoj doprinos, to svakako mogu i izložiću se tom izazovu. To je, uostalom, dug veoma lične prirode, jer je istorija mog odnosa prema Jugoslaviji počela sredinom devedesetih godina susretom s jednom izuzetnom ličnošću. Reč je o gospodinu Zoranu Jeremiću, svojevremenom otpravniku poslova svoje zemlje u Bonu.
[restrict]
NEMIRNI BALKAN Parlamentarna skupština OEBS-a odlučila je da, zbog zabrinjavajućeg razvoja događaja na Balkanu, posebno u Jugoslaviji, u Beograd pošalje svoju delegaciju na razgovore sa predsednikom Savezne Republike Jugoslavije, gospodinom Slobodanom Miloševićem i drugim vodećim predstavnicima njegove zemlje. Delegaciju je trebalo da predvodi belgijski predsednik Senata Frank Svaln. Gospodin Svaln je u to vreme bio predsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a. Kao jedan od njenih potpredsednika i ja sam bio član delegacije.
S moje tačke gledišta priličilo je da pozovem gospodina otpravnika poslova Zorana Jeremića. On uopšte nije u ono vreme odgovarao slici vladajuće propagande protiv Jugoslavije. Bio je diplomata prijatnog nastupa, šarmantan i simpatičan.
Osim toga, na Jugoslaviju sam „naleteo“ mnogo godina ranije. Bilo je to tokom priprema događaja koji su vodili ka nemačkom ujedinjenju. Moja šetnja sa komandom austrijske policije, koja me je pratila tokom moje tadašnje funkcije u Beču, otkrila mi je iznenađujuće i nečuvene stvari. Na Balkanu su se dešavali nemiri. Austrijski bezbednjaci su umeli da mi to saopšte veoma plastično. Toliko su insistirali na tome da sam po povratku u Bon zatražio od vodećeg štaba oružanih snaga da uradi studiju o tome. Ovaj moj zahtev izazvao je kod vojnog vrha snažno negodovanje. Te sva naša pažnja bila je okrenuta ka Varšavskom ugovoru, te ne razumemo šta će nam nekakva studija o Balkanu i Jugoslaviji, te zar tadašnji vrh SDP-a nije bio odlično povezan s Beogradom? Studija je ipak stigla i čak kada je čitamo danas, moramo reći da je bila precizna. Na stolu je ležalo sve ono što od tada određuje svet. U svakom slučaju naš svet, i to od pre skoro trideset godina.
Osim toga, značaj Jugoslavije bio nam je poznat ako ni zbog čega drugog, ono zbog velikih vojnih vežbi zapadne alijanse koje su se održavale u dvogodišnjem turnusu. U poslednjoj vežbi Hladnog rata imao sam funkciju „nemačkog ministra odbrane u vežbi“ i komandovao sam ratnim dejstvima. Našli smo se u ratu, kako konvencionalnom, tako i nuklearnom, a on je uvek počinjao u Jugoslaviji konfrontacijom s Varšavskim paktom. Čak su i talasi migracija koje smo od leta 2015. morali da gledamo u Evropi, igrali ulogu u ovim vežbama koje su nosile naziv Wintex/Cimex. Sa današnjeg stanovišta ono što je Jugoslaviju izdvajalo nije bilo ni manje ni više do značaj jednog regiona koji je stajao za potpuno drugu konstelaciju sukobljenih blokova.
Nadmetanje NATO-a s američkim vođstvom na čelu i Varšavskog pakta sa Sovjetskim Savezom u zaleđu određivalo je tok događaja koji je u planu vežbi vodio ka izbijanju rata. A da li je danas to drugačije?
PUTIN JE U PRAVU Potonji sled događaja zbog ponovnog ujedinjenja Nemačke nije uticao na to da Jugoslavija i razvoj oko nje nestanu iz mog vidnog polja. Otvoreno ću reći da sam iz veoma ličnih razloga smatrao svrsishodnim da razvoj situacije posmatram sa izvesnom distancom. Ne samo što sam uočio da su se ljudi iz mog političkog lagera u Nemačkoj u jugoslovenskom haosu opredelili za određene strane koje su se u periodu pre ponovnog ujedinjenja Nemačke angažovale na strani onih u još uvek postojećem državnom aparatu NDR-a koji su želeli ako ne da spreče, ono bar da odlože nemačko ujedinjenje. Njihova imena i danas dobro pamtim. Ali to nije bio motiv moje uzdržanosti.
Decembra 1989. godine sam za tadašnjeg kancelara dr Helmuta Kola pisao memorandum o članstvu u NATO-u ponovo ujedinjene Nemačke. Moji ključni stavovi bili su da na području još uvek postojeće NDR treba da budu stacionirane samo nemačke trupe i da se NATO ni u kom slučaju ne sme širiti preko Odre kao istočne nemačke granice. Bilo je predviđeno da područje između država Zapadne Evrope i još uvek postojećeg Sovjetskog Saveza, prema kome je zbog svesti o svim istorijskim okolnostima trebalo da se postupa sa krajnjom osetljivošću, bude polje angažovanja tadašnje Evropske zajednice. Tada je važio stav da se državama u procesu raspada pruži ekonomska perspektiva.
Ova razmišljanja su 21. novembra 1990. godine ušla u Parisku povelju kroz njenu formulaciju „Nikada više rat u Evropi“. Nemački kancelar je pre toga stavove iz mog memoranduma ugradio u ugovor o ponovnom ujedinjenju Nemačke kao njegov sastavni deo. Ovde se ne radi o istorijsko značajnom pitanju. Ovo pitanje danas utiče na sukobe s Moskvom i sada mogu da tvrdim samo jedno: predsednik Putin je u pravu. To, kada je u pitanju NATO, znači da važi deviza: „Prekršimo dogovore!“ Tako ne možemo da uspostavljamo mir, niti da sebi u svakom ratu lomimo kičmu.
Trebalo je samo da prebrojim svoje protivnike, utoliko pre što sam sprečio da se realizuju planovi vojnog vrha u Bundesveru. U njima je bilo predviđeno da Bundesver još ne može da preuzme u svoje redove nijednog vojnika nekadašnje Nemačke narodne armije. Parola je glasila „Raspustiti NVA, bez ostatka“. Moj koncept da se, u skladu sa ustavom naše zemlje, procentualno učešće stanovništva NDR uzme kao osnov za ostanak vojnika NVA u nemačkim vojnim snagama prihvaćen je kao model vlade. U tom slučaju nisam morao mnogo da lupam glavu brojem svojih protivnika.
Gospodin Zoran Jeremić je bio ličnost koja je u meni probudila znatiželju. On je razumno argumentovao, ništa nije prikrivao, poznavao je naš mentalitet, nalazio je interesantna tematska područja i njihove aspekte. Kasnije sam saznao koliki ugled je gospodin Jeremić uživao kao diplomata. Moram danas, kao i onda, da kažem: S pravom!
Ni dugi razgovori s predsednikom Miloševićem u Beogradu u okviru delegacije nisu bili drugačiji. Sve je proticalo racionalno i odgovaralo je mojim evropskim iskustvima. Po povratku u Bon ovo sam saopštio kancelaru Kolu i njegov odnos prema Beogradu i predsedniku Miloševiću se promenio. Promena je bila tako temeljna da me je jedna osoba prilikom vođenja moje parlamentarne frakcije pozvala iz plenarne sale u stranu: „Da sam ja to uradio šta ste vi u vezi s Beogradom postigli kod kancelara, Helmut Kol bi me optužio za veleizdaju.“ Bilo kako bilo, ovo je određivalo godine do 1999.
Nastavak u sledećem broju
[/restrict]
