Феминизам, лажне вести и саучесник – ових дана су озваничене као светске (Запад) речи године. Према саопштењу респектабилних англосаксонских извора – речника Меријам-Вебстер и Колинс – за поменутима следе: емпатија, ураган, федерализам, гаф. Прошлогодишња реч године – постистина – и даље се добро држи, вероватно због свог невероватно моћног семантичког потенцијала. Како се у овом језичком одгонетању светског поретка указује на бит даљих глобалних кретања, чини нам се да је у овогодишњем избору својеврсна неправда (да ли намерно?) нанета једној речи која је у медијима и глобалном јавном простору засигурно обележила завршницу године. Та реч, у топ-листама изостављена иако је у политичким и медијским круговима и даље изузетно „ин“, јесте агент. С придевом – страни који је у невероватно честој употреби увек прати, моћна комбинација која „откида“, доказује да се светски велики послови и даље настављају истим смером необјављеног великог рата што тече као редовно стање „равнотеже“ света у којем живимо. Страни агент! Две речи, злоћудном страшћу и употребом стопљене безмало у једно, у синтагму (слично, већ годинама одјекује знаковита комбинација „агент утицаја“) без чијег помињања једва да је била састављена понека званична или вербална „депеша“ размењена између две светске силе, Америке и Русије, у минула два месеца. Спирала је убрзана када је Вашингтон у новембру одлучио да примени свој Закон о регистрацији страних агената и тим именом етикетира руску телевизију Раша тудеј и агенцију Спутњик. Министарство правде САД је компанији преко које се емитује амерички програм РТ дало кратак рок да се региструје као страни агент, а све то с логистиком коју је у овом случају обезбедио закон усвојен у Сједињеним Државама 1938. године, и тада – са идејом супротстављања пронацистичкој агитацији на америчком тлу!
[restrict]
Као што је познато, уследила је узвратна мера Кремља, и сврставање читавог низа америчких медија у категорију „страних агената“. Посебно је Министарство правде РФ на списак медија који су на територији Руске Федерације проглашени страним агентима унело и амерички Глас Америке и Радио Слободна Европа. Тако је на велику светску политичку сцену ступило старо-ново митско биће – страни агент, а део хладноратовске реторике уселио се у јавни живот као чињеница на коју се свет навикава. Иако по последицама далеко озбиљније, заправо претеће, ово значење помало је налик и балканском шпијуну, дакле лику који на нашем простору пре има статус романтичне урбане легенде него праве опасности.
Ово нас подсећање враћа и на чињеницу да је појам „страни агент“, још чешће синтагма „агент утицаја“, у Србији годинама такође у својеврсној конкуренцији за избор хипотетичке листе речи године, бар када је у питању критичка свест о структурним социјалним тешкоћама и општој стагнацији друштва. И да, како је више пута наглашавано, поводом агента утицаја (који је најчешће заступник страног утицаја!) овде и даље није разрешена дилема „да ли су агенти лобисти или пета колона“! У појмовнику обавештајних служби, каже Олег Платонов, „агент утицаја је грађанин државе у којој делује страна служба, али који ради за интересе не своје него стране државе, користећи се службеним положајем у власти, политичкој партији, парламенту, средствима масовних комуникација, науци, култури и уметности“. Препознајемо ли у овом одређењу штогод реално присутно у нашем животном окружењу? Тачно је да се у овом смислу, у Србији, незванично, као „проваљени“ агенти – „страни“ или „утицајни“ – именују и неки најистакнутији актери политичког и јавног живота. Не мислимо сада на, за политичку сцену уобичајено, надгорњавање власти и опозиције где се „по традицији опоненти проглашавају агентима“, већ на озбиљније програмско деловање које одређује модусе управљања државом. Не тако давно, у јавности су запенушани гласови издвајали деловање појединих министара, предлажући да они „на реверу носе беџ страни агент“ а део опозиције лобирао да се по угледу на руски закон о страним НВО и у Србији донесе сличан закон. То је тада било конкретно инспирисано необичним маневрима актуелне потпредседнице Владе Зоране Михајловић која је, као у то време министар енергетике, не само саботирала изградњу „Јужног тока“ већ и укупну српско-руску сарадњу на пољу енергетике. Патриотски део опозиције је тим поводом инсистирао на утемељењу закона о јавном обележавању страних агената, пре свега НВО, и уређивању њиховог деловања у земљи.
Печат је тада писао о феномену „агенти утицаја“ и подсетио да, према научним истраживањима, у сваком друштву постоји око пет одсто лидера или агената утицаја, те центри моћи трагају за њима и када их пронађу, на њих стављају акценат, како би они утицали на ставове обичних људи.
Потом је овакав вокабулар у обраћању поменутог дела опозиције унеколико био утишан, да би се ових дана на сасвим другој страни појавиле оштро критички интониране примедбе на рачун српског министра финансија Душана Вујовића, који се у овом виђењу именује као „агент“ или „трбухозборац“ туђих, дакле не српских интереса. Поводом министрових „небулозних изјава исказаних у Скупштини Србије“, где је он између осталог рекао револуционарно луцидну констатацију да се у Србији стиче „право на пензију, а не право на конкретан износ пензије“ из редова узнемирених пензионера бесно му је поручено да после свог јавног обраћања једино што би требало да уради јесте да поднесе неопозиву оставку.
„Јер, ако је висина будуће пензије независна од висине уплате доприноса, онда ће се запослени договарати са послодавцем да се доприноси уплаћују на износ минималца, а остатак зараде даваће се на руке, чиме је ’велики стручњак’ Вујовић усред српског парламента промовисао криминал и сиву економију“, каже се у саопштењу Удружења синдиката пензионера Србије.
Додајмо да ситуацију, односно разматрање оптужби да је министар финансија заправо „агент некаквог скривеног интереса“ компликује и то што је његово резоновање поводом злог омена који прати пензије у Србији унеколико демантовао и први човек Фискалног савета Павле Петровић. Коментаришући Предлог буџета за 2018. годину као „уравнотежен“, Петровић је оценио (не да је министар „агент“!) да је у претходне три године постојало оправдање за привремено смањење пензија, али да сада не види разлоге да тај привремени закон и даље постоји.
Без обзира на разрешење овог незваничног „пензионог“ спора за чији су исход заинтересовани милиони грађана Србије, без обзира на језичке финесе и унутрашње топ-листе најпопуларнијих речи, јасно је да су у нашој земљи агенти (утицаја, обмане, интереса…) структурни моменат стварности, део судбине и живота. Како би према дефиницији именица агент могла да има и етички и вредносно неутрално значење, да ли би било необично очекивати да се – у контри према поменутим –устоличе агенти националног интереса, то јест државног разлога? Или такви постоје, само се другачије зову, и мање наметљиво оглашавају?
[/restrict]
