БЕМУС 049 или Зашто вечита љубав побеђује

БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ 2017

27Други део фестивала донео нам је полет руске младости као врхунац ове манифестације

Млади руски пијаниста Александар Синчук и још млађи виолиниста Јуриј Ревич осветлили су салу Коларца преданошћу и високим професионализмом. То се и дало очекивати, јер обојица музички потичу из чувене Централне музичке школе у Москви, у коју су се некада сливали најодабранији таленти из огромног СССР-а, сада из Русије, да би се ту спремали за јединствени и непревазиђени Конзерваторијум Чајковски. Са тако постављеном музичком основом, читав свет им је надохват руке.

Синчук је код нас наступао више пута, а 16. октобра се представио реситалом од Моцарта до Рахмањинова, показујући своје познавање стилова и епоха. Његова енергија је огромна, а музикалност маштовита. Моцартова Соната у Еф-дуру (К. 332) и Бетовенова Патетична соната увеле су нас у свет који је највише његов, свет Чајковског (Думка оп. 59) и Рахмањинова (одабране Етиде-слике оп. 39) на чему се и прославио. Изузетно технички тежак програм није га спречио да се на овације одужи публици са пет бисева, од тога Шопеновом етидом, Листом…

[restrict]

Младе снаге Факултета музичке уметности опет су обележиле 80 година факултета, овог пута етно-концертом Дела, сејо, да ми запевамо у Етнографском музеју. Назив концерта представља први стих сватовске песме из околине Ужица којом се позива на весеље. Програм су извели, радосно и младалачки, студенти различитих нивоа студија етномузикологије под руководством професора др Селене Ракочевић, МА Здравка Ранисављевића и др Сање Ранковић.

С нестрпљењем ишчекивани концерт шпанског сопрана Нурије Риал уз пратњу гитаристе Едина Карамазова, обоје специјализованих за стару музику, донео је изненађење у виду програма савремене шпанске музике. Зашто? Зато што све организоване земље промовишу своју културу тако што финансирају гостовања својих уметника по свету. Како је овај концерт одржан у сарадњи са програмом за интернационализацију шпанске културе, madre patria је одабрала и композиторе. Пет Сефардских песама Лоренца Палома (1938) звучале су бледо, са нејасном улогом гитаре, коју је Карамазов свирао у налетима. Било би боље да су певане оригиналне сефардске песме, оне које су нам донели Сефарди у 15. веку у Босну, када су их католички краљеви прогнали из Шпаније ради једне земље, једне вере, и где су остале до данас преко севдалинки. Тонадиље у старом стилу Енрика Гранадоса показале су певачицу са природним шармом, једноставну и скромну, са гласом лепе боје и тачне интонације, са укусним сценским покретима. Гитариста је добио својих једва дочеканих десет минута соло сцене у најављеној Катедрали за соло гитару Агустина Бариоса. Најављеној, али не и одсвираној, јер се уместо трећег става, који је изузетно тежак за гитару, одједном појавио други композитор, са Варијацијама на тему Моцарта. И то није све. Брзе пасаже Карамазов схвата као тобоган на коме се у лету ухвати шта се ухвати, а остало је креативност. Нажалост, композиција је позната, обично се свира на гитарским такмичењима, и тако… онда се гитариста вратио на сцену, са текстом да певачици треба одмор, па је поново нешто свирао. Седам шпанских народних песама Мануела де Фаље на крају су прошле лепо, са умивеном вокалном интерпретацијом без страсти и гитаристом који није схватио ритам и суштину шпанског фолклора. Требало је остати при старој музици. На бису се Карамазов дохватио лауте, пратећи песму Amarilli, mia bella ренесансног Италијана Качинија, и на другом бису који је певан само једну строфу. Све ненајављено, да се публика до поноћи мучи размишљајући шта је то било.       

БЕМУС је затворен 20. октобра, на Дан ослобођења Београда у Другом светском рату, као крај свечаног дана са војном парадом, изложбом војне технике и опреме у Батајници и руским акробатама на небу, све како и треба да буде. Симфонијски оркестар РТС са диригентом Бојаном Суђићем и виолинистом Јуријем Ревичем извео је ново дело, концерт и оркестарску свиту. Ново дело је поруџбина БЕМУС-а, Математички сан Дамјана Јовичина (1995), одсањан, као што младост налаже, најбучније могуће (перкусионисти су превазишли сами себе). Јуриј Ревич је био солиста у Паганинијевом Концерту број два, где је оркестар био прегломазан за пратњу овог изузетно виолинистичког, а много мање оркестарског дела. Паганинијев егзибиционизам приказао је Ревича као технички спретног музичара, са лепим тоном и пријатним сценским понашањем. Оркестарска свита Ромео и Јулија Прокофјева била је ефектна завршница, уз расположеног маестра Суђића, који је бодрио свој оркестар непрекидним осмехом и прецизним гестом. Вечита љубав побеђује. Видимо се на БЕМУС-у 050.  

[/restrict]