BEMUS 049 ili Zašto večita ljubav pobeđuje

BEOGRADSKE MUZIČKE SVEČANOSTI 2017

27Drugi deo festivala doneo nam je polet ruske mladosti kao vrhunac ove manifestacije

Mladi ruski pijanista Aleksandar Sinčuk i još mlađi violinista Jurij Revič osvetlili su salu Kolarca predanošću i visokim profesionalizmom. To se i dalo očekivati, jer obojica muzički potiču iz čuvene Centralne muzičke škole u Moskvi, u koju su se nekada slivali najodabraniji talenti iz ogromnog SSSR-a, sada iz Rusije, da bi se tu spremali za jedinstveni i neprevaziđeni Konzervatorijum Čajkovski. Sa tako postavljenom muzičkom osnovom, čitav svet im je nadohvat ruke.

Sinčuk je kod nas nastupao više puta, a 16. oktobra se predstavio resitalom od Mocarta do Rahmanjinova, pokazujući svoje poznavanje stilova i epoha. Njegova energija je ogromna, a muzikalnost maštovita. Mocartova Sonata u Ef-duru (K. 332) i Betovenova Patetična sonata uvele su nas u svet koji je najviše njegov, svet Čajkovskog (Dumka op. 59) i Rahmanjinova (odabrane Etide-slike op. 39) na čemu se i proslavio. Izuzetno tehnički težak program nije ga sprečio da se na ovacije oduži publici sa pet biseva, od toga Šopenovom etidom, Listom…

[restrict]

Mlade snage Fakulteta muzičke umetnosti opet su obeležile 80 godina fakulteta, ovog puta etno-koncertom Dela, sejo, da mi zapevamo u Etnografskom muzeju. Naziv koncerta predstavlja prvi stih svatovske pesme iz okoline Užica kojom se poziva na veselje. Program su izveli, radosno i mladalački, studenti različitih nivoa studija etnomuzikologije pod rukovodstvom profesora dr Selene Rakočević, MA Zdravka Ranisavljevića i dr Sanje Ranković.

S nestrpljenjem iščekivani koncert španskog soprana Nurije Rial uz pratnju gitariste Edina Karamazova, oboje specijalizovanih za staru muziku, doneo je iznenađenje u vidu programa savremene španske muzike. Zašto? Zato što sve organizovane zemlje promovišu svoju kulturu tako što finansiraju gostovanja svojih umetnika po svetu. Kako je ovaj koncert održan u saradnji sa programom za internacionalizaciju španske kulture, madre patria je odabrala i kompozitore. Pet Sefardskih pesama Lorenca Paloma (1938) zvučale su bledo, sa nejasnom ulogom gitare, koju je Karamazov svirao u naletima. Bilo bi bolje da su pevane originalne sefardske pesme, one koje su nam doneli Sefardi u 15. veku u Bosnu, kada su ih katolički kraljevi prognali iz Španije radi jedne zemlje, jedne vere, i gde su ostale do danas preko sevdalinki. Tonadilje u starom stilu Enrika Granadosa pokazale su pevačicu sa prirodnim šarmom, jednostavnu i skromnu, sa glasom lepe boje i tačne intonacije, sa ukusnim scenskim pokretima. Gitarista je dobio svojih jedva dočekanih deset minuta solo scene u najavljenoj Katedrali za solo gitaru Agustina Bariosa. Najavljenoj, ali ne i odsviranoj, jer se umesto trećeg stava, koji je izuzetno težak za gitaru, odjednom pojavio drugi kompozitor, sa Varijacijama na temu Mocarta. I to nije sve. Brze pasaže Karamazov shvata kao tobogan na kome se u letu uhvati šta se uhvati, a ostalo je kreativnost. Nažalost, kompozicija je poznata, obično se svira na gitarskim takmičenjima, i tako… onda se gitarista vratio na scenu, sa tekstom da pevačici treba odmor, pa je ponovo nešto svirao. Sedam španskih narodnih pesama Manuela de Falje na kraju su prošle lepo, sa umivenom vokalnom interpretacijom bez strasti i gitaristom koji nije shvatio ritam i suštinu španskog folklora. Trebalo je ostati pri staroj muzici. Na bisu se Karamazov dohvatio laute, prateći pesmu Amarilli, mia bella renesansnog Italijana Kačinija, i na drugom bisu koji je pevan samo jednu strofu. Sve nenajavljeno, da se publika do ponoći muči razmišljajući šta je to bilo.       

BEMUS je zatvoren 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, kao kraj svečanog dana sa vojnom paradom, izložbom vojne tehnike i opreme u Batajnici i ruskim akrobatama na nebu, sve kako i treba da bude. Simfonijski orkestar RTS sa dirigentom Bojanom Suđićem i violinistom Jurijem Revičem izveo je novo delo, koncert i orkestarsku svitu. Novo delo je porudžbina BEMUS-a, Matematički san Damjana Jovičina (1995), odsanjan, kao što mladost nalaže, najbučnije moguće (perkusionisti su prevazišli sami sebe). Jurij Revič je bio solista u Paganinijevom Koncertu broj dva, gde je orkestar bio preglomazan za pratnju ovog izuzetno violinističkog, a mnogo manje orkestarskog dela. Paganinijev egzibicionizam prikazao je Reviča kao tehnički spretnog muzičara, sa lepim tonom i prijatnim scenskim ponašanjem. Orkestarska svita Romeo i Julija Prokofjeva bila je efektna završnica, uz raspoloženog maestra Suđića, koji je bodrio svoj orkestar neprekidnim osmehom i preciznim gestom. Večita ljubav pobeđuje. Vidimo se na BEMUS-u 050.  

[/restrict]