Тријумфални историјски порази као надахнуће

Денкерк и Детроит већ „виђени“ за Оскаре

Да ли смо с филмовима „Денкерк“ и „Детроит“ већ видели најбоља овогодишња остварења и самим тим освајаче најзначајнијих награда? За многе нема дилеме да је баш тако. Ево и зашто

Судећи по тренутним хвалоспевима и проценама стручњака, обожавалаца и дела медија већ сада су филмофилима у свету на располагању два остварења која би требало да буду главни, па можда и искључиви претенденти за најважнија признања не само када је реч о Оскарима већ и свим осталим угледним наградама којима се мери важност и значај филмских радова. Један од њих је и код нас последњих недеља присутан у биоскопима. Реч је о ратном спектаклу прослављеног британског синеасте Кристофера Нолана „Денкерк“. Познаваоци ратних збивања и окршаја из Другог светског рата свакако знају шта их чека већ по наслову новог Нолановог дела. У питању је драматизација по мишљењу многих историчара и ратних аналитичара кључног момента у Другом светском рату иако се он збио на његовом самом почетку, 1940. године. Тада је немачка армија буквално одгурнула у море у француском месту Денкерк десетине хиљада углавном британских војника који су били принуђени да спас пронађу у што бржем и ефикаснијем бекству (евакуацији). Али док их бродови нису покупили и превезли преко канала, изгинуло их је на стотине јер су их масакрирали немачки авиони. Ипак, британска армија је спасена, а са њом, барем из перспективе Острвљана, и сам рат јер би уништењем њихове војске тада у Денкерку Хитлерова армада далеко лакше и трајније савладала читаву Европу. Исход рата би отуда највероватније био сасвим другачији. Ноланов филм пак не инсистира на овако ригидном, па и арогантном, погледу на евентуалне историјске токове да је британска војска била уништена у Денкерку. Али их, наравно, помиње. Он се фокусирао на детаљно, што уверљивије оживљавање тих дана на великом платну. Дакле, историјски је значај, премда неминовно присутан, оставио у другом плану. И то је учинио тако успешно да је по потпуном убеђењу поменутих прогнозера када је реч о трагању за најбољим филмом године створио ремек-дело које неће имати адекватног конкурента. Иако у потпуно другој историјској, драматуршкој, емотивној и војној равни, „Денкерк“ и чувено Спилбергово „Спасавање редова Рајана“ од пре две деценије стали су раме уз раме као, по ставу већине, најбољи филмови ратног жанра у историји филмског стваралаштва.

[restrict]

Старомодни спектакл и нови патриотизам Ноланов „Денкерк“, додуше, још није потврдио своје вредности и потенцијале јер је његова дистрибуција у току, а до награда које би требало да га потврде има још неколико месеци. Ипак признаје му се толико тога да је готово небитно колико ће рецимо зарадити (готово одмах на почетку дистрибуције је прешао 150 милиона долара, педесет посто више од уложеног у њега) или ко ће се у међувремену наметнути као његов ривал за награде. Ноланов филм је у неким стварима заиста јединствен. Прво, драматуршки. (Нолан је и сценариста што је у целом свом опусу био још само два пута.) Тврдио је неко време да је био одлучио да филм сними у форми старих немих остварења. И то је видљиво. Главни протагониста у делу приче која се одвија на тлу, острвски поп-стар коме је то био филмски глумачки деби Хари Стајлс, заиста је добар део филма прошао као неми јунак пошто уопште није имао текста. Некима се то допало, некима не. Али је готово свима драга Ноланова одлука да „Денкерк“ буде старомодни ратни спектакл са масовним сценама, стотинама статиста, са правом војном логистиком и аутентичном техником. Његовим кадровима лете прави спитфајери и штуке, а у мору је у једном моменту имао чак шездесет правих, функционалних бродова, што је највише пловила ангажованих за снимање филмских кадрова од када је седме уметности! Тај ретро приступ, међутим, допунио је техничким скоком од сто миља пошто се одлучио да све снима широкоугаоним ајмакс камерама које је уграђивао чак и у кокпите авиона. Драматуршки је освојио поклонике паралелним развојем и преплитањем три линије приче, грубо гледано, оне које се дешавају на плажи, у ваздуху и на мору. Оригинално и вешто писање омогућило је да се те три линије стопе у једну раван и то у најидеалнијем тренутку због чега је његов филм прихваћен од милиона људи као оригинално, напето и забавно дело са очигледним уметничким квалитетом. На крају, а што никако није мање значајно, „Денкерк“ је као тако супериоран филм и са свим поменутим искорацима отворио могућност нове комбинаторике у реанимирању одавно скоро безнадежно затуреног британског патриотизма и националног поноса ван контекста диктата данашње либералне коминтерне према којој су буђења управо овакве врсте националних осећана табу. Односно, „Денкерк“ би због своје теме и меланхолично-трагичне ноте којом је проткана могао да постане и иницијатор новог локалпатриотизма слично агресивног какав је био онај који је својим историјским говорима индуковао Винстон Черчил када је, управо поводом ситуације у Денкерку, а тек што се пропео до врха власти, позвао читаву нацију на отпор немачкој инвазији. Добро, данас их још нико не напада и војно угрожава, али је реанимирање ратничког духа у свести што више Британаца у светлу светских збивања и проблема и те како неопходно. Како год, творац три „Бетмена“ и култних филмова као што су „Инсепшн“ и „Мементо“, први пут је био баш озбиљан и политички ангажован када се одлучио на оживљавање древне ратне приче која се одиграла на најодлучније узрочнопоследичном месту у историји Другог светског рата. Нолан се постарао да се историја још једном испише победнички у корист његове нације иако је оно што се десило у Денкерку било све само не тријумф. Био је то готово сраман пораз, али је судбина хтела да се он током времена претвори у тријумф.

Расни изгреди и бруталност полиције, оскаровска тема Игра историјом и актуелном политичком коректношћу која се озбиљно сукобљава са срамним историјским чињеницама Америке, најгрубље речено, тема су другог „виђеног“ оскаровца, новог остварења супериорно као свеопште миљенице Холивуда наметнуте ауторке Кетрин Бигелоу „Детроит“. После претходних хитова које је снимила и бројних награда укључујући и Оскаре (за први од њих) које је приграбила, „Катанац за бол“ и „Zero Dark Thirty“, Кетрин се нашла веома увређеном и поразно осрамоћеном једним, по њеном мишљењу, такође одсудним моментом у историји, али у овом случају њене земље. Реч је о њеној (није мало оних који кажу – крајње личној и историјски не баш прецизној) драматизацији у првој равни приче о петодневној побуни и сукобу сиромашних (читај црних) становника Детроита са полицијом 1967. године, а у другој и централној оне о наводном садистичком полицијском терорисању групе црних људи и две белкиње у детроитском Хотелу „Алжир“ које је резултовало бруталним убијањем три особе од стране разјареног белог чувара закона. Ипак, овај трагични и свакако ужасни крвави догађај не би могао дао јој донесе награде. Сценарио њеног филма је у том смислу прилично слаб, површан, чак и стереотипан, свакако недовољно богат и развијен да би се домогао најугледнијих одличја. Многима се пак у овом моменту свиђа редитељкин рад на визуелном изгледу филма и на истински уверљивом дочаравању хаотичних дешавања на улицама Детроита током поменутих петодневних изгреда. Филм је, иначе, продукционо испратио филмски огранак некада најутицајније дискографске куће „Мотоун“, која је у свом каталогу имала искључиво црне извођаче. Противници овог филма највећу критику упутили су управо на ту страну, па су редитељку прогласили зихерашком ауторком која је подлегла захтевима „обојених продуцената“ који су пошто-пото желели да реанимирају шест деценија стари расни сукоб и пренаглашено га оживе у данашњем свету препуном дволичних моралних кодова и аршина баш када је реч о сукобљавањима на расним основама.

Није мало филмова у историји Холивуда који су се бавили овако постављеним расним сукобима у Америци, где је бели човек довођен у ситуацију да буде жигосан и приморан да постиђен мења своје ставове (па и присилно, на суду, као у овом филму) а успели су да се домогну и награда и наклоности „прогресивних душа“. Кетрин Бигелоу се освртом на детроитску трагедију придружила таквим начелима и осудама њиховог кршења, односно непоштовања. Расно (не)опредељена, иако би се могло рећи политички већ самим избором ове теме и те како јасно позиционирана, Кетрин и поред техничке супериорности свог дела делује као неко коме су признања, хвалоспеви и зарада далеко испред било чега нематеријалног. То се наравно пре свега односи на данас свеприсутне либералне диктате када су у питању расни принципи. Ова је прича добила функцију коју раније није могла да има, као и ауторку која је у препознавању тог „мањка“ опет учинила највише превасходно за себе. Финале приче се одиграва у судници која је за Кетрин поприште тешке и крваве борбе за расну једнакост и најтежу одговорност за њено кршење. Њен револт је наизглед опасно храбро упућен против бруталности и задртости полиције, а правда бива задовољена у типично холивудском површном и предвидљивом расплету. Што значи прикладном за најзначајније награде. Биће интересантно видети коме ће, када дође време, Америчка академија за филмску уметност и науку бити наклоњена када буде одлучивала о Оскарима: британском неопатриотизму или америчком ламенту над старим, али заправо никада превазиђеним расним друштвеним проблемима. Занимљиво је да су оба гореспоменута филма публици нехотично понудила, сваки на свој начин, идеју да су понекад и најтежи порази истовремено и највеће победе.         

[/restrict]