Trijumfalni istorijski porazi kao nadahnuće

Denkerk i Detroit već „viđeni“ za Oskare

Da li smo s filmovima „Denkerk“ i „Detroit“ već videli najbolja ovogodišnja ostvarenja i samim tim osvajače najznačajnijih nagrada? Za mnoge nema dileme da je baš tako. Evo i zašto

Sudeći po trenutnim hvalospevima i procenama stručnjaka, obožavalaca i dela medija već sada su filmofilima u svetu na raspolaganju dva ostvarenja koja bi trebalo da budu glavni, pa možda i isključivi pretendenti za najvažnija priznanja ne samo kada je reč o Oskarima već i svim ostalim uglednim nagradama kojima se meri važnost i značaj filmskih radova. Jedan od njih je i kod nas poslednjih nedelja prisutan u bioskopima. Reč je o ratnom spektaklu proslavljenog britanskog sineaste Kristofera Nolana „Denkerk“. Poznavaoci ratnih zbivanja i okršaja iz Drugog svetskog rata svakako znaju šta ih čeka već po naslovu novog Nolanovog dela. U pitanju je dramatizacija po mišljenju mnogih istoričara i ratnih analitičara ključnog momenta u Drugom svetskom ratu iako se on zbio na njegovom samom početku, 1940. godine. Tada je nemačka armija bukvalno odgurnula u more u francuskom mestu Denkerk desetine hiljada uglavnom britanskih vojnika koji su bili prinuđeni da spas pronađu u što bržem i efikasnijem bekstvu (evakuaciji). Ali dok ih brodovi nisu pokupili i prevezli preko kanala, izginulo ih je na stotine jer su ih masakrirali nemački avioni. Ipak, britanska armija je spasena, a sa njom, barem iz perspektive Ostrvljana, i sam rat jer bi uništenjem njihove vojske tada u Denkerku Hitlerova armada daleko lakše i trajnije savladala čitavu Evropu. Ishod rata bi otuda najverovatnije bio sasvim drugačiji. Nolanov film pak ne insistira na ovako rigidnom, pa i arogantnom, pogledu na eventualne istorijske tokove da je britanska vojska bila uništena u Denkerku. Ali ih, naravno, pominje. On se fokusirao na detaljno, što uverljivije oživljavanje tih dana na velikom platnu. Dakle, istorijski je značaj, premda neminovno prisutan, ostavio u drugom planu. I to je učinio tako uspešno da je po potpunom ubeđenju pomenutih prognozera kada je reč o traganju za najboljim filmom godine stvorio remek-delo koje neće imati adekvatnog konkurenta. Iako u potpuno drugoj istorijskoj, dramaturškoj, emotivnoj i vojnoj ravni, „Denkerk“ i čuveno Spilbergovo „Spasavanje redova Rajana“ od pre dve decenije stali su rame uz rame kao, po stavu većine, najbolji filmovi ratnog žanra u istoriji filmskog stvaralaštva.

[restrict]

Staromodni spektakl i novi patriotizam Nolanov „Denkerk“, doduše, još nije potvrdio svoje vrednosti i potencijale jer je njegova distribucija u toku, a do nagrada koje bi trebalo da ga potvrde ima još nekoliko meseci. Ipak priznaje mu se toliko toga da je gotovo nebitno koliko će recimo zaraditi (gotovo odmah na početku distribucije je prešao 150 miliona dolara, pedeset posto više od uloženog u njega) ili ko će se u međuvremenu nametnuti kao njegov rival za nagrade. Nolanov film je u nekim stvarima zaista jedinstven. Prvo, dramaturški. (Nolan je i scenarista što je u celom svom opusu bio još samo dva puta.) Tvrdio je neko vreme da je bio odlučio da film snimi u formi starih nemih ostvarenja. I to je vidljivo. Glavni protagonista u delu priče koja se odvija na tlu, ostrvski pop-star kome je to bio filmski glumački debi Hari Stajls, zaista je dobar deo filma prošao kao nemi junak pošto uopšte nije imao teksta. Nekima se to dopalo, nekima ne. Ali je gotovo svima draga Nolanova odluka da „Denkerk“ bude staromodni ratni spektakl sa masovnim scenama, stotinama statista, sa pravom vojnom logistikom i autentičnom tehnikom. Njegovim kadrovima lete pravi spitfajeri i štuke, a u moru je u jednom momentu imao čak šezdeset pravih, funkcionalnih brodova, što je najviše plovila angažovanih za snimanje filmskih kadrova od kada je sedme umetnosti! Taj retro pristup, međutim, dopunio je tehničkim skokom od sto milja pošto se odlučio da sve snima širokougaonim ajmaks kamerama koje je ugrađivao čak i u kokpite aviona. Dramaturški je osvojio poklonike paralelnim razvojem i preplitanjem tri linije priče, grubo gledano, one koje se dešavaju na plaži, u vazduhu i na moru. Originalno i vešto pisanje omogućilo je da se te tri linije stope u jednu ravan i to u najidealnijem trenutku zbog čega je njegov film prihvaćen od miliona ljudi kao originalno, napeto i zabavno delo sa očiglednim umetničkim kvalitetom. Na kraju, a što nikako nije manje značajno, „Denkerk“ je kao tako superioran film i sa svim pomenutim iskoracima otvorio mogućnost nove kombinatorike u reanimiranju odavno skoro beznadežno zaturenog britanskog patriotizma i nacionalnog ponosa van konteksta diktata današnje liberalne kominterne prema kojoj su buđenja upravo ovakve vrste nacionalnih osećana tabu. Odnosno, „Denkerk“ bi zbog svoje teme i melanholično-tragične note kojom je protkana mogao da postane i inicijator novog lokalpatriotizma slično agresivnog kakav je bio onaj koji je svojim istorijskim govorima indukovao Vinston Čerčil kada je, upravo povodom situacije u Denkerku, a tek što se propeo do vrha vlasti, pozvao čitavu naciju na otpor nemačkoj invaziji. Dobro, danas ih još niko ne napada i vojno ugrožava, ali je reanimiranje ratničkog duha u svesti što više Britanaca u svetlu svetskih zbivanja i problema i te kako neophodno. Kako god, tvorac tri „Betmena“ i kultnih filmova kao što su „Insepšn“ i „Memento“, prvi put je bio baš ozbiljan i politički angažovan kada se odlučio na oživljavanje drevne ratne priče koja se odigrala na najodlučnije uzročnoposledičnom mestu u istoriji Drugog svetskog rata. Nolan se postarao da se istorija još jednom ispiše pobednički u korist njegove nacije iako je ono što se desilo u Denkerku bilo sve samo ne trijumf. Bio je to gotovo sraman poraz, ali je sudbina htela da se on tokom vremena pretvori u trijumf.

Rasni izgredi i brutalnost policije, oskarovska tema Igra istorijom i aktuelnom političkom korektnošću koja se ozbiljno sukobljava sa sramnim istorijskim činjenicama Amerike, najgrublje rečeno, tema su drugog „viđenog“ oskarovca, novog ostvarenja superiorno kao sveopšte miljenice Holivuda nametnute autorke Ketrin Bigelou „Detroit“. Posle prethodnih hitova koje je snimila i brojnih nagrada uključujući i Oskare (za prvi od njih) koje je prigrabila, „Katanac za bol“ i „Zero Dark Thirty“, Ketrin se našla veoma uvređenom i porazno osramoćenom jednim, po njenom mišljenju, takođe odsudnim momentom u istoriji, ali u ovom slučaju njene zemlje. Reč je o njenoj (nije malo onih koji kažu – krajnje ličnoj i istorijski ne baš preciznoj) dramatizaciji u prvoj ravni priče o petodnevnoj pobuni i sukobu siromašnih (čitaj crnih) stanovnika Detroita sa policijom 1967. godine, a u drugoj i centralnoj one o navodnom sadističkom policijskom terorisanju grupe crnih ljudi i dve belkinje u detroitskom Hotelu „Alžir“ koje je rezultovalo brutalnim ubijanjem tri osobe od strane razjarenog belog čuvara zakona. Ipak, ovaj tragični i svakako užasni krvavi događaj ne bi mogao dao joj donese nagrade. Scenario njenog filma je u tom smislu prilično slab, površan, čak i stereotipan, svakako nedovoljno bogat i razvijen da bi se domogao najuglednijih odličja. Mnogima se pak u ovom momentu sviđa rediteljkin rad na vizuelnom izgledu filma i na istinski uverljivom dočaravanju haotičnih dešavanja na ulicama Detroita tokom pomenutih petodnevnih izgreda. Film je, inače, produkciono ispratio filmski ogranak nekada najuticajnije diskografske kuće „Motoun“, koja je u svom katalogu imala isključivo crne izvođače. Protivnici ovog filma najveću kritiku uputili su upravo na tu stranu, pa su rediteljku proglasili ziheraškom autorkom koja je podlegla zahtevima „obojenih producenata“ koji su pošto-poto želeli da reanimiraju šest decenija stari rasni sukob i prenaglašeno ga ožive u današnjem svetu prepunom dvoličnih moralnih kodova i aršina baš kada je reč o sukobljavanjima na rasnim osnovama.

Nije malo filmova u istoriji Holivuda koji su se bavili ovako postavljenim rasnim sukobima u Americi, gde je beli čovek dovođen u situaciju da bude žigosan i primoran da postiđen menja svoje stavove (pa i prisilno, na sudu, kao u ovom filmu) a uspeli su da se domognu i nagrada i naklonosti „progresivnih duša“. Ketrin Bigelou se osvrtom na detroitsku tragediju pridružila takvim načelima i osudama njihovog kršenja, odnosno nepoštovanja. Rasno (ne)opredeljena, iako bi se moglo reći politički već samim izborom ove teme i te kako jasno pozicionirana, Ketrin i pored tehničke superiornosti svog dela deluje kao neko kome su priznanja, hvalospevi i zarada daleko ispred bilo čega nematerijalnog. To se naravno pre svega odnosi na danas sveprisutne liberalne diktate kada su u pitanju rasni principi. Ova je priča dobila funkciju koju ranije nije mogla da ima, kao i autorku koja je u prepoznavanju tog „manjka“ opet učinila najviše prevashodno za sebe. Finale priče se odigrava u sudnici koja je za Ketrin poprište teške i krvave borbe za rasnu jednakost i najtežu odgovornost za njeno kršenje. Njen revolt je naizgled opasno hrabro upućen protiv brutalnosti i zadrtosti policije, a pravda biva zadovoljena u tipično holivudskom površnom i predvidljivom raspletu. Što znači prikladnom za najznačajnije nagrade. Biće interesantno videti kome će, kada dođe vreme, Američka akademija za filmsku umetnost i nauku biti naklonjena kada bude odlučivala o Oskarima: britanskom neopatriotizmu ili američkom lamentu nad starim, ali zapravo nikada prevaziđenim rasnim društvenim problemima. Zanimljivo je da su oba gorespomenuta filma publici nehotično ponudila, svaki na svoj način, ideju da su ponekad i najteži porazi istovremeno i najveće pobede.         

[/restrict]