Ljubiša Samardžić 1936–2017 POZDRAV OSMEHU VELIKOM KAO ČITAV SVET

Nedavni odlazak poslednjeg velikana bivše jugoslovenske i potonje srpske kinematografije, glumca, producenta i režisera Ljubiše Samardžića Smokija s tugom je prihvaćen ne samo ovde već i širom prostora „ondašnje“ države u kojoj su on i njegovi večni likovi poput Šurde iz „Vrućeg vetra“ i danas omiljeni

Manirom nemilosrdnog serijskog ubice smrt je pokupila i poslednje velikane našeg glumišta. U kratkom vremenskom razmaku u večnost ona je preselila miljenike miliona, velikane u najbukvalnijem i najplemenitijem smislu, Đuzu, Boru, Batu, Gagu… a sada i Smokija. Ljudi koji su imali tu sreću da se smatraju filmofilima u vreme njihovog dominantnog prisustva u svim medijima osećaju se danas, kada ih više nema, uskraćeni istinske vrednosti koju je svako od njih imao kao deo najpre svoje ličnosti. Ljubiša Samardžić kao nedavno pridruženi član moćnog glumačkog nebeskog ansambla je upravo takav primer. Veliki u svom životu, prigodno čak i košarkaški visok, on je ogromnim svojim razoružavajućim osmehom dobričine unosio dobrotu u srca onih koji su ga gledali i, još po njih bolje, poznavali. A tek onda je bivao angažovan i njegov, takođe razoružavajući, prirodni talenat kojim je bez muke i veštačkih glumačkih pomagala plenio publiku u svakom od svojih brojnih i skoro do maksimuma raznolikih izdanja. Birao ih je vrlo vešto, namerno ili ne, često se ispostavljalo da savršeno odražavaju ne samo životne odnose, pojave i osobe u tom momentu već i one koji treba da dođu. Bio tužni ratnik s bezumnog ratišta (briljantna vinjeta u „Kaži zašto me ostavi“) ili heroj partizan sa „Sutjeske, iz „Bombaša“, „Partizanske eskadrile“, ili čuveni Šurda, personifikicaja socijalističkog života u Jugoslaviji iz serije „Vruć vetar“, učitelj, seljak, razbojnik Crni Rok („Kuda idu divlje svinje“) ili Dimitrije Tucović u istoimenoj seriji, Smoki (nadimak zarađen zauvek s početka karijere, u njegovoj trećoj ulozi, u filmu „Peščani grad“, a mogao je kasnije komotno da bude i Šurda pošto ga po tom savršeno odigranim liku s njegovog Juga pamte i prepoznaju svi), dobrodušni milicioner iz „Specijalnog vaspitanja“ ili ljubavlju, dobrotom i brojnom porodicom obuzeti detektiv iz takođe na svim prostorima omiljene TV serije „Policajac s Petlovog brda“, ili bilo ko iz njegovog bogatog opusa od više od stotinu uloga, Smoki je najpre bio Smoki. Uverljiv i vešt u svom zanatu, ali iskren, opušten na poslu, prirodan, vrhunski pripremljen. Profesionalac u najkompletnijem mogućem smislu. Takav je bio, naravno, i u svemu drugome što je radio. Kao producent i filmski autor (potpisao je kao režiser devet naslova).

[restrict]

Uvek se trudio i u tome uspevao da obavi posao na najbolji mogući način u datim okolnostima i vremenu. Bez skandala, ostrašćenosti, daleko iznad ovde tako omiljenog primitivizma, bahatosti, pokvarenosti i podlosti. Veliki džentlmen. Iznad jeftinih dnevnopolitičkih smicalica (otud je valjda njegovo okušavanje u politici bilo kratkotrajno i povlačenje iz nje uspeo je da obavi bez kaljanja svog lika i dela), komplikovanih podela i smrtonosnog trvenja takođe ovde večno usađenog u temperament i međuljudske i međunarodne odnose. Naprotiv, on je jedan od retkih junaka pokretnih sličica koji je to – junak – za sve bio i u privatnom životu. U ovom nazovistvarnom svetu. Svi su ga prihvatali kao svog. Istinski je bio fenomen jer je elegantno i bez ikakvog vidljivog nastojanja i napora savladavao inače nesavladive balkanske etničke i sve druge podele. Na prostorima bivše Jugoslavije, onda i danas, njegov Šurda iz „Vrućeg vetra“ je bio i ostao Šurda – omiljeni, smešno-tužni gubitnik koji pobeđuje sve nadaće i nevolje života. S pesmom. I onim svojim kao čitav svet velikim osmehom. Simbol prostodušnosti i jednostavnosti „malog“ čoveka ovdašnjeg koji ume da postane veći i od samog života. Voleli su ga i vole, poštovali, prihvatali, cenili i tamo gde se neko s ovog prostora podrazumevajuće prezire. Bio je svuda rado prihvaćen gost. I cenjeni autor i umetnik.

U mnogo čemu je upravo Šurda i simbol Smokija i obrnuto. Jer Ljubiša je baš takav bio i u privatnom životu, najpre naravno za svoju porodicu kojoj je bio veran i privržen, ali i za čitav ostali svet s kojim se poslovno i privatno suočavao. Borben, pošten, veliki u manirima i saradnji, u sposobnosti da pomogne i podstrekne, da stvori novi kvalitet, da uživa u blagodetima slave i da se nikada ne promeni zbog nje. Ako se kaže da za nekim ljudima ostaje ogromna praznina, čini se da je Smokijeva smrt dodatno pomerila shvatanje ovog pojma. Te praznine. Nekako se desilo da on bude poslednji od istinskih velikana poniklih u Jugoslaviji koji je dobio pozivnicu za nebesku pozornicu. Sasvim je jasno da za njih nema zamene, ni blizu pravog naslednika i time je pomenuta praznina postala još veća. Panta rei (filozofska primedba Heraklita o neumoljivoj prolaznosti vremena i samim tim života) bio je naslov poslednjeg dela ovog velikog glumca, autora i čoveka. Dokumentarca u kome je Ljubiša predstavio – Ljubišu. Isto kao što je i živeo. Skromno, pošteno, strastveno, s puno takta, odmerenosti i iskrenih osećanja. Taj njegov filmu o njemu bi zapravo i trebalo pamtiti o njemu. Pored svih divnih uloga, naravno. „Film je moj životni kredo“ – rekao je Samardžić na emotivnoj premijeri tog filma između dva ubitačna napada teške bolesti. Bolji epitaf nije moguće izreći. Život je, inače, hteo da ode baš u vreme trajanja Venecijanskog filmskog festivala na kome je pre tačno pola veka trijumfovao osvojivši nagradu za najbolju mušku ulogu crnotalasnog partizana u filmu Puriše Đorđevića „Jutro“. Bio je prvi i ostao jedini ovdašnji glumac nagrađen tim priznanjem.       

[/restrict]