Јелена Иванишевић Пауновић – Јелена Мила: Српски филм ХИТНО да промени наслов

Како је, са свешћу да Запад користи филм и позориште као „топлог зеца“ у оквиру процедура постмодерне концлогорологије усмерене против Срба, једна Српкиња покренула уметничку контраофанизиву

Глумица Јелена Иванишевић Пауновић 19 година живи и ради у Шведској под уметничким именом Јелена Мила. Рођена у Београду, где је завршила Факултет драмских уметности, Јелена је отишла у Шведску 1998, напустивши низ изузетно успешних репертоарских представа. Неколико година касније играла је у Драматену, шведском краљевском националном позоришту, што је јединствен случај да неко са другог говорног подручја, након тако кратког времена, игра на сцени Драматена на шведском језику. Основала је први међународни филмски фестивал „Фортеца“, који је одржан од 26. до 30. јула ове године у Перасту. Јелена Мила је основала и „Balkan New film festival“, који се одржава већ седам година у више градова Шведске и Норвешке, а идеја је да се прошири и на Финску и Исланд. Њене представе „Царица Јелена“, „Челичне ратнице“, „Милева Марић Ајнштајн“, „Јунак ђевојка“ на изванредан уметнички начин осветљавају и проносе истину о српском народу, култури, традицији и духовности.

[restrict]

Како је протекла „Фортеца“, први међународни фестивал у Перасту чију сте тврђаву ставили у службу повезивања Балкана и севера Европе као бедема за одбрану културе, традиције, уметности?

Десило се оно што сам већ дуже времена идејно „пројектовала“ – спајање севера Европе и Балкана. Из истог идејног језгра прво је настао Фестивал новог балканског филма БНФФ. Чекајући да се добри филмови са Балкана прикажу у Шведској, морала сам сама да заврнем рукаве и покренем ствар. Јер између 1998–2012. на Запад су долазили искључиво филмови одабрани од стране Сарајевског филмског фестивала будући да су Гетеборшки, Стокхолмски и Берлински филмски фестивал филмове бирали преко Сарајева, који је пак пратио своју јасну политику.

Кренула сам са неколико Швеђана, љубитеља филма, у другачију причу, укључујући и филмове који нису прошли СФФ и успела. Већ са првим фестивалом интересовање је било огромно, нарочито у Стокхолму, па смо се одмах проширили и у остале градове Шведске, касније Норвешке, а у плану су нам Финска и Исланд. Пошто БНФФ постоји већ седам година, време је било да узвратимо посету нордијским филмским ствараоцима, што сам у неколико наврата и радила у Београду пројектом СНОВИ – жене на филму, и ретроспективом филмова редитеља Рикарда Хуберта. Али како тај посао културне размене одлично ради амбасада у Београду, амбасадор Јан Лундин и задужена за културу Славица Марковић Сандић, померила сам се ка мору – самом центру лепоте – Перасту, најфилмичнијем граду Јадрана. Музеј Пераст, тадашњи директор Андра Радуловић, историчарка уметности Александра Сименуновић и ја две године смо планирали почетак ове сарадње – на релацији нордијске земље – Шведска са земљама Балкана. Мислим да кинематографије севера и југа Европе имају много тога да кажу једна другој у нарацији, естетици, етици, култури и традицији. Кад смо код традиције, Пераст је одавно затворио врата хоризонталној хибридној модернизацији културе, и отворио врата ка вертикали – свестан да унутар својих граница може још много тога баштинити а бити нов, савремен и испред свог времена – имати традицију која гледа у будућност. Зато се и Фестивал зове Фортеца (утврђење подигнуто на темељима хришћанског храма из деветог века „Свети крст“, који је такође коришћен као одбрана Боке са мора). Фортеца је чувар најдрагоценијег. Питање је да ли човек без сопствене историје, корена, идентитета може да ствара. Мислим – не. Јер и слобода мора да има своје упориште, корен! Шта ће уметник понудити остатку планете без упоришта, сопствене исповести?

Неколико година након доласка у Шведску играте на Великој сцени Краљевског националног позоришта Драматен у главној улози, у представи „Седам чистачица“, савременој драми Јоргена Хјерда, у режији Осе Калмер – на шведском језику. Својеврстан подвиг – раван чуду. Како је дошло до овог јединственог подухвата?

Много сам радила у Београду, Србији, Црној Гори, Југославији, у Народном позоришту, Атељеу 212, на телевизији, на књижевним вечерима, филму, тако да је тај замајац само наставио да се врти и у Стокхолму. Наравно да сам прво учила језик. Једно време сам живела у Шведској као балон који испарава. Али као што рекох, бацила сам се на језик и оно што знам да радим – глуму. И већ 2000. била сам на сцени у Кући културе – Градском позоришту са представом „Религије света“, да бих кратко после тога, 2006. била на Великој сцени Драматена. То су ствари које се дешавају и на које не можете утицати. Можете ићи сваки дан на 10 кастинга и ништа не урадити, а можете бити спремни и чекати моменат којеи се деси. Тако је било – једноставно су ме улоге нашле. Остало је на вашој спремности да узвратите изазову и идете даље.

Када сте схватили правила семиотике Новог светског поретка која захтева да значење симбола Срби буде универзално и да функционише као тиранин и истребљивач? На који начин је ова обавеза одређујућа за позориште и филм?

Постала сам свесна српства и тога да сам Црногорка тек када сам изашла из Београда. Почетком рата умела сам да помислим – носите ми то српство и црногорство, пустите ме да живим, да радим без санкција. Као дипломирана глумица Факултета драмских уметности у Београду те 1993. требало је почети каријеру. Остварила сам се у 5-6 репертоарских представа у Народном позоришту, Атељеу 212, филмовима „Лепа села лепо горе“, „Убиство са предумишљајем“, спектаклом за децу „Нинџа корњаче“ који обилази целу бившу Југу, поезијом, књижевним вечерима, путовањима, гостовањима. Не жалим се, мени је било добро. Истина, говорило се да је негде другде боље, али ја нисам била неко ко је чекао да напусти земљу. Напротив, 1988. се враћам из Њујорка и Ектор студија са идејом да глумица будем ту где јесам – у Београду. Све док се није десио Стокхолм. После неколико година схватам: Сада више ниси заштићен својим домицилним заблудама окружења, већ јединка изложена директним ударима света који углавном не зна ништа или врло мало зна. У почетку учим језик, очекујући да сретнем људе из своје бранше, међутим, време пролази и ја почињем све више да увиђам да сам сама и да неки други почињу да се шире на конто мог ћутања. Стокхолм је, схватам, мало тржиште, мање од Београда и затвореније. Да бих постала Швеђанка и грађанин света, морам знати прво ко сам – јер је то оно што ће и Швеђани препознати. Један митски брод звани Југославија је потонуо, и сви који су се тада нашли у Шведској били су као мишеви побегли с тог брода. Они који су добили право да бране оне који су представљени као угњетени и жртве – за то су добијали новца… А Срби су слали бродове хране 1912. Шведској да би преживела. То ми је открио старији Швеђанин, таксиста. Било ме је срамота што то нисам знала. Помислила сам тада да можда то одакле сам и није баш толико безначајно. Док су моји родитељи, сестра, мој град и најближи у њему сваког часа могли да погину од НАТО бомби, ја сам посматрала паралелни свет у коме нељуди суде: Па нисмо знали да су бомбе тако јаке. Тај мој невидљиви и ничим изазвани идентитет почео је да тражи своје место.

Рекла бих да сте снажно деловали на своје колеге Швеђане у смислу да је симулакрум о Србима почео опасно да шкрипи у уметничким круговима захваљујући вашој интелигенцији, знању и шарму. Посебно су интересантни ваши сусрети са водећим шведским глумцем Јоханом Рабеусом.

Јохана Рабеуса, или Јуана Рабеуса по шведском изговору, Бергманова глумица Биби Андерсон је, заједно са групом својих колега (најпознатијих глумаца Шведске) почетком рата довела у Сарајево. Тиме је физички угравиран однос „добрих и лоших“. Тај дивни глумац ме је још 2000. године гледао у Градском позоришту како играм своју прву представу на шведском – „Религије света“. Пришао је сцени и питао ме да ли сам из Америке (то је високо вредновање). Рекла сам: „Не – они су нас недавно бомбардовали.“ Срели смо се неколико година касније када сам играла у Драматену, и подсетила га на први сусрет. Вратили смо се на тему мог порекла, кад је одједном Јуан узвикнуо – широко глумачки – Сеееерб. Мало устукнем и кажем: „Да, Серб.“ У једном моменту застане и кроз шалу ме упита да ли ми је муж љубоморан? „Он сада сигурно гледа из снајпера да ме убије.“ Насмејала сам се: „Он је још гори – он је Црногорац.“ Јуан је Јеврејин тако да није требало много објашњавати.

Ваша монодрама „Царица Јелена“ јединствен је и вишезначан подухват. Премијера је била у Стокхолму на српском језику, а затим сте је одиграли на енглеском. О царици Јелени се веома мало зна. Како је изгледао ваш рад на оживљавању мајке цара Константина и каква је рецепција пратила њена извођења?

Улазак у лик мајке цара Константина заиста је улазак у време чуда. Ова драма ме је научила како је нестало античко позориште. Јеленин живот је трагедија тих размера. Њен син убија њеног унука, односно свога сина, пред њеним очима. Радећи Јелену схватила сам да играм класичну грчку трагедију без краја. Међутим, на крају драме изостаје катарза! Јер проналазак крста њу мири са сином. Крстом је тај проблем решен. И ту схватим како је хришћанство (у позоришном смислу) избледело антику. Представа „Царица Јелена“ је играна прво на српском, па на енглеском за Швеђане, а онда је, приликом освећења храма у Подгорици, играна на српско-енглеском, пред предивном, за мене најугледнијом публиком међународних званица и духовника. Иначе на рад те представе понукао ме је проф. Радован Биговић, велики теолог, имајући у виду значај Миланског едикта. Онда је текст саставила Силвана Хаџи Ђокић, а ја сценски уобличила у моју сценску перлу. Управо радимо и филм о царици Јелени.

У монодрами „Челичне ратнице – жене добровољци у Првом светском рату“, насталој на основу оригиналних записа и одломака из биографија, оживели сте судбине 13 жена – бораца за слободу, правду и истину.

У Прислоници код Чачка, на Сабору фрулаша, гостовала сам са представом „Царица Јелена“ 2013. (1.700 година Миланског едикта). Чачани су ми предложили да за идућу годину спремим Милунку Савић. Прионула сам на посао и схватила да Милунка није сама. У то време сам на Северу била преплављена питањима новинара којима су сугерисали да су Срби започели Први светски рат. Шта сам могла да одговорим осим да није тако. Нашла сам много жена из целог света које су о томе сведочиле. Није ми било тешко да од сакупљеног материјала – оригиналних записа – створим причу о 13 жена како бих показала да на Балкану нису само Срби ратовали, већ и жене из света, и то против „културног“ освајача. Да бих употпунила слику, у причу сам увела и ратницу из Невесињске пушке – Жану Меркус, а затим из Другог светског рата Дијану Будисављевић, те последњег у Крајини Зорицу Митић, анестезиолога. Требало је дати слику из шире перспективе да би се разумела суштина. Премијера је била јуна 2014. а представа је играна у Сарајеву, Подгорици, Стокхолму, Београду, Прислоници, Ослу, а чекају ме Лондон, Пераст и Америка. Представа траје 100 минута, тражена је и захтевна за играње. Зато сам снимила свој први филм истоименог наслова и управо је у току монтажа. Премијера је планирана за пролеће 2018. Представљање књиге биће у Кући Ђуре Јакшића 21. септембра. Књигу је објавило Удружење добровољаца 1912–1918. и њихових потомака и поштовалаца уз свесрдну помоћ Видоја Голубовића и историчарке Леле Павловић, Историјског музеја из Београда и Зорана Рајичића испред Сабора фрулаша у Прислоници.

Ублажили сте стање у којем смо се својим немаром као народ огрешили о хероину српске науке Милеву Марић. Пројекат „Милева Марић Ајнштајн“ реализоваћете на шведском језику за тамошњу публику. Какву је врсту инспирације за вас представљала ова наша научница?

Черчил је након посете једној изложби у Историјском музеју у Београду рекао: Балкан прави толико историје да се и сам са њом не може носити. И то је истина. Важно је да историју сачувамо од заборава. Милеву Ајнштајн желим да представим на Северу. Замислите, крајем 19. века, 1897. отац шаље своју ћерку на студије математике у Цирих, једну од ретких школа за жене. Другарице су јој биле вршњакиње из Србије и Марија Кири. Ту причу хоћу да причам. То што се после заљубила и волела свога мужа до краја живота, променила лице науке и у томе била одважна до краја – крст је који је одабрала и у томе уживала. Све остало је жртва због ратова, мужа, чињенице да није дипломирала, смрти ћерке и болести сина.

Радите на томе да геноцид над Србима, у комплексу хрватских логора у НДХ, не буде и даље скривен. На који начин реализујете изузетно значајан пројекат који сте назвали „Јасеновац“?

Много је нашег света на Северу који нема могућност да исприча своју муку. То је она тешка мука која лежи закопана у некој туђини, без могућности да је икада икоме кажеш, пренесеш, објасниш… Ту муку ти људи ћуте. Некако сам је осетила дружећи се с њима и схватила да и мене та мука подједнако боли, иако нисам била део те приче. Преко мог позоришта у неколико наврата прича о страдању Срба представљена је Швеђанима и тај пројекат смо назвали „Јасеновац“. Две стари су било значајне: прво да се после тога догађаја лакше дисало, као да је подигнут поклопац са претис лонца, али и то да су Швеђани били љути и са правом су питали зашто о томе ништа не знају! Ту је кривица само наша. А прича Јасеновца и логора за време Другог светско рата је прича која се и те како тиче и Швеђана, а још више Норвежана. Јер и они осећају грижу савести у деловима своје историје. На једном од програма као гост је присуствовала и Зага Грип, ћерка покојног Жарка Видојевића (принудног радника у Норвешкој).

Кинематографија је и у Србији након 1990-их стављена у службу слике о Србима као геноцидном народу. „Српски филм“, који симболички уводи усташку злочиначку праксу у српски етнос и етос, парадигматичан је пример на који нико није реаговао. Какав је ваш однос према овим филмовима?

„Српски филм“ мора да промени наслов. Ако је уметник осећао потребу да име народа треба да стоји у наслову његовог филма, то је у реду. Али нисам сигурна да се остатак тог народа с тим слаже. Предлажем да крене од своје породице, пошто је породица кључ у његовом филму, па нека се филм лепо назове „Радивојевићев филм“ или „Спасојевићев филм“ (довољно је наш, а не угрожава све). Нека ту срећу свог стварања поделе у оквиру породице, своје куће. Тако би остатак љубитеља српског филма у земљи, а нарочито у иностранству, живео у миру, поштујући посебно њихове породице и уметнички занос њихове деце. Размишљам зашто се нико из власти, нико одговоран за културну политику земље, није запитао – шта значи тај наслов и која је веза наслова са садржајем. Тај филм је безобразно украо бренд – наочиглед свих, и ништа! Моје колеге глумце никада нисам питала о чему су размишљали док су снимали тај филм, а сви они су ми драги. Заиста бих волела да чујем. Мислим да наш филм нема проблем са креативношћу и истином – говорим о целом Балкану, нарочито простору бивше Југославије. Филм има други проблем – финансирање.

Да ли су Швеђани почели да преиспитују природу ратова у бившој Југославији у контексту исламског фундаментализма и терористичких напада?

Швеђани се плаше. Неко куца, а они не смеју да отворе врата да погледају ко је. Односно верују да се то не може њима десити и да се тај фундаментализам, иако је ту, може примирити, преваспитати демократским путем, разговором, објашњавањима и помагањем. Швеђани су наивни што им доста помаже, али их и кошта. Али те промене нису настале с последњим миграцијама. Оне су настале првим покушајем интеграција избеглица из конфликата пре 30-40 година и тај пројекат још увек траје. У Стокхолму постоје делови града у којима не можете видети Швеђане, нити чути шведски. Мислим да је искуство Балкана велики живи пример, тако да имам утисак да нас све мање виде као кавгаџије недорасле културном свету, а више као земљу преко које је протутњао торнадо који је сада на путу ка Европи. Одједном другим очима виде рат и страдање… На нама је да не заборавимо да нисмо оно што говоре, већ оно што знамо да јесмо. То је наша снага – спремнa да опрости и увек помогне онима којима треба помоћ. То је наше богатство.            

ОД НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ДО ДРАМАТЕНА

Јелена Мила је дебитовала 1989. на Великој сцени Народног позоришта у Београду у представи „Сирано де Бержерак“ Едмонда Ростана у режији Егона Савина, у којој је Мики Манојловић играо насловну улогу. У истом позоришту играла је у Еурипидовим „Тројанкама“, а са Ксенијом Јовановић изводила је „Стилске вежбе“ Рејмона Кеноа. Истовремено је глумила у Атељеу 212 у Фејдоовом водвиљу „Кнегиња од Фоли Бержера“ у режији Љубомира Драшкића, и Аристифановој „Лизистрати“ у Центру „Сава“ у режији Петра Зеца. Гостовала је у многим другим театрима широм Југославије, играла на филму и у представама за децу.

У Шведску је отишла из љубави. За непуне две године по доласку играла је на сцени Куће културе у центру Стокхолма и на Великој сцени Краљевског националног позоришта Драматен. Добила најбоље критике после премијере као „djärv och spänande“, што би у преводу значило „храбра и занимљива“ за свој истанчани осећај на сцени.

[/restrict]