Jelena Ivanišević Paunović – Jelena Mila: Srpski film HITNO da promeni naslov

Kako je, sa svešću da Zapad koristi film i pozorište kao „toplog zeca“ u okviru procedura postmoderne konclogorologije usmerene protiv Srba, jedna Srpkinja pokrenula umetničku kontraofanizivu

Glumica Jelena Ivanišević Paunović 19 godina živi i radi u Švedskoj pod umetničkim imenom Jelena Mila. Rođena u Beogradu, gde je završila Fakultet dramskih umetnosti, Jelena je otišla u Švedsku 1998, napustivši niz izuzetno uspešnih repertoarskih predstava. Nekoliko godina kasnije igrala je u Dramatenu, švedskom kraljevskom nacionalnom pozorištu, što je jedinstven slučaj da neko sa drugog govornog područja, nakon tako kratkog vremena, igra na sceni Dramatena na švedskom jeziku. Osnovala je prvi međunarodni filmski festival „Forteca“, koji je održan od 26. do 30. jula ove godine u Perastu. Jelena Mila je osnovala i „Balkan New film festival“, koji se održava već sedam godina u više gradova Švedske i Norveške, a ideja je da se proširi i na Finsku i Island. Njene predstave „Carica Jelena“, „Čelične ratnice“, „Mileva Marić Ajnštajn“, „Junak đevojka“ na izvanredan umetnički način osvetljavaju i pronose istinu o srpskom narodu, kulturi, tradiciji i duhovnosti.

[restrict]

Kako je protekla „Forteca“, prvi međunarodni festival u Perastu čiju ste tvrđavu stavili u službu povezivanja Balkana i severa Evrope kao bedema za odbranu kulture, tradicije, umetnosti?

Desilo se ono što sam već duže vremena idejno „projektovala“ – spajanje severa Evrope i Balkana. Iz istog idejnog jezgra prvo je nastao Festival novog balkanskog filma BNFF. Čekajući da se dobri filmovi sa Balkana prikažu u Švedskoj, morala sam sama da zavrnem rukave i pokrenem stvar. Jer između 1998–2012. na Zapad su dolazili isključivo filmovi odabrani od strane Sarajevskog filmskog festivala budući da su Geteborški, Stokholmski i Berlinski filmski festival filmove birali preko Sarajeva, koji je pak pratio svoju jasnu politiku.

Krenula sam sa nekoliko Šveđana, ljubitelja filma, u drugačiju priču, uključujući i filmove koji nisu prošli SFF i uspela. Već sa prvim festivalom interesovanje je bilo ogromno, naročito u Stokholmu, pa smo se odmah proširili i u ostale gradove Švedske, kasnije Norveške, a u planu su nam Finska i Island. Pošto BNFF postoji već sedam godina, vreme je bilo da uzvratimo posetu nordijskim filmskim stvaraocima, što sam u nekoliko navrata i radila u Beogradu projektom SNOVI – žene na filmu, i retrospektivom filmova reditelja Rikarda Huberta. Ali kako taj posao kulturne razmene odlično radi ambasada u Beogradu, ambasador Jan Lundin i zadužena za kulturu Slavica Marković Sandić, pomerila sam se ka moru – samom centru lepote – Perastu, najfilmičnijem gradu Jadrana. Muzej Perast, tadašnji direktor Andra Radulović, istoričarka umetnosti Aleksandra Simenunović i ja dve godine smo planirali početak ove saradnje – na relaciji nordijske zemlje – Švedska sa zemljama Balkana. Mislim da kinematografije severa i juga Evrope imaju mnogo toga da kažu jedna drugoj u naraciji, estetici, etici, kulturi i tradiciji. Kad smo kod tradicije, Perast je odavno zatvorio vrata horizontalnoj hibridnoj modernizaciji kulture, i otvorio vrata ka vertikali – svestan da unutar svojih granica može još mnogo toga baštiniti a biti nov, savremen i ispred svog vremena – imati tradiciju koja gleda u budućnost. Zato se i Festival zove Forteca (utvrđenje podignuto na temeljima hrišćanskog hrama iz devetog veka „Sveti krst“, koji je takođe korišćen kao odbrana Boke sa mora). Forteca je čuvar najdragocenijeg. Pitanje je da li čovek bez sopstvene istorije, korena, identiteta može da stvara. Mislim – ne. Jer i sloboda mora da ima svoje uporište, koren! Šta će umetnik ponuditi ostatku planete bez uporišta, sopstvene ispovesti?

Nekoliko godina nakon dolaska u Švedsku igrate na Velikoj sceni Kraljevskog nacionalnog pozorišta Dramaten u glavnoj ulozi, u predstavi „Sedam čistačica“, savremenoj drami Jorgena Hjerda, u režiji Ose Kalmer – na švedskom jeziku. Svojevrstan podvig – ravan čudu. Kako je došlo do ovog jedinstvenog poduhvata?

Mnogo sam radila u Beogradu, Srbiji, Crnoj Gori, Jugoslaviji, u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, na televiziji, na književnim večerima, filmu, tako da je taj zamajac samo nastavio da se vrti i u Stokholmu. Naravno da sam prvo učila jezik. Jedno vreme sam živela u Švedskoj kao balon koji isparava. Ali kao što rekoh, bacila sam se na jezik i ono što znam da radim – glumu. I već 2000. bila sam na sceni u Kući kulture – Gradskom pozorištu sa predstavom „Religije sveta“, da bih kratko posle toga, 2006. bila na Velikoj sceni Dramatena. To su stvari koje se dešavaju i na koje ne možete uticati. Možete ići svaki dan na 10 kastinga i ništa ne uraditi, a možete biti spremni i čekati momenat kojei se desi. Tako je bilo – jednostavno su me uloge našle. Ostalo je na vašoj spremnosti da uzvratite izazovu i idete dalje.

Kada ste shvatili pravila semiotike Novog svetskog poretka koja zahteva da značenje simbola Srbi bude univerzalno i da funkcioniše kao tiranin i istrebljivač? Na koji način je ova obaveza određujuća za pozorište i film?

Postala sam svesna srpstva i toga da sam Crnogorka tek kada sam izašla iz Beograda. Početkom rata umela sam da pomislim – nosite mi to srpstvo i crnogorstvo, pustite me da živim, da radim bez sankcija. Kao diplomirana glumica Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu te 1993. trebalo je početi karijeru. Ostvarila sam se u 5-6 repertoarskih predstava u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, filmovima „Lepa sela lepo gore“, „Ubistvo sa predumišljajem“, spektaklom za decu „Nindža kornjače“ koji obilazi celu bivšu Jugu, poezijom, književnim večerima, putovanjima, gostovanjima. Ne žalim se, meni je bilo dobro. Istina, govorilo se da je negde drugde bolje, ali ja nisam bila neko ko je čekao da napusti zemlju. Naprotiv, 1988. se vraćam iz Njujorka i Ektor studija sa idejom da glumica budem tu gde jesam – u Beogradu. Sve dok se nije desio Stokholm. Posle nekoliko godina shvatam: Sada više nisi zaštićen svojim domicilnim zabludama okruženja, već jedinka izložena direktnim udarima sveta koji uglavnom ne zna ništa ili vrlo malo zna. U početku učim jezik, očekujući da sretnem ljude iz svoje branše, međutim, vreme prolazi i ja počinjem sve više da uviđam da sam sama i da neki drugi počinju da se šire na konto mog ćutanja. Stokholm je, shvatam, malo tržište, manje od Beograda i zatvorenije. Da bih postala Šveđanka i građanin sveta, moram znati prvo ko sam – jer je to ono što će i Šveđani prepoznati. Jedan mitski brod zvani Jugoslavija je potonuo, i svi koji su se tada našli u Švedskoj bili su kao miševi pobegli s tog broda. Oni koji su dobili pravo da brane one koji su predstavljeni kao ugnjeteni i žrtve – za to su dobijali novca… A Srbi su slali brodove hrane 1912. Švedskoj da bi preživela. To mi je otkrio stariji Šveđanin, taksista. Bilo me je sramota što to nisam znala. Pomislila sam tada da možda to odakle sam i nije baš toliko beznačajno. Dok su moji roditelji, sestra, moj grad i najbliži u njemu svakog časa mogli da poginu od NATO bombi, ja sam posmatrala paralelni svet u kome neljudi sude: Pa nismo znali da su bombe tako jake. Taj moj nevidljivi i ničim izazvani identitet počeo je da traži svoje mesto.

Rekla bih da ste snažno delovali na svoje kolege Šveđane u smislu da je simulakrum o Srbima počeo opasno da škripi u umetničkim krugovima zahvaljujući vašoj inteligenciji, znanju i šarmu. Posebno su interesantni vaši susreti sa vodećim švedskim glumcem Johanom Rabeusom.

Johana Rabeusa, ili Juana Rabeusa po švedskom izgovoru, Bergmanova glumica Bibi Anderson je, zajedno sa grupom svojih kolega (najpoznatijih glumaca Švedske) početkom rata dovela u Sarajevo. Time je fizički ugraviran odnos „dobrih i loših“. Taj divni glumac me je još 2000. godine gledao u Gradskom pozorištu kako igram svoju prvu predstavu na švedskom – „Religije sveta“. Prišao je sceni i pitao me da li sam iz Amerike (to je visoko vrednovanje). Rekla sam: „Ne – oni su nas nedavno bombardovali.“ Sreli smo se nekoliko godina kasnije kada sam igrala u Dramatenu, i podsetila ga na prvi susret. Vratili smo se na temu mog porekla, kad je odjednom Juan uzviknuo – široko glumački – Seeeerb. Malo ustuknem i kažem: „Da, Serb.“ U jednom momentu zastane i kroz šalu me upita da li mi je muž ljubomoran? „On sada sigurno gleda iz snajpera da me ubije.“ Nasmejala sam se: „On je još gori – on je Crnogorac.“ Juan je Jevrejin tako da nije trebalo mnogo objašnjavati.

Vaša monodrama „Carica Jelena“ jedinstven je i višeznačan poduhvat. Premijera je bila u Stokholmu na srpskom jeziku, a zatim ste je odigrali na engleskom. O carici Jeleni se veoma malo zna. Kako je izgledao vaš rad na oživljavanju majke cara Konstantina i kakva je recepcija pratila njena izvođenja?

Ulazak u lik majke cara Konstantina zaista je ulazak u vreme čuda. Ova drama me je naučila kako je nestalo antičko pozorište. Jelenin život je tragedija tih razmera. Njen sin ubija njenog unuka, odnosno svoga sina, pred njenim očima. Radeći Jelenu shvatila sam da igram klasičnu grčku tragediju bez kraja. Međutim, na kraju drame izostaje katarza! Jer pronalazak krsta nju miri sa sinom. Krstom je taj problem rešen. I tu shvatim kako je hrišćanstvo (u pozorišnom smislu) izbledelo antiku. Predstava „Carica Jelena“ je igrana prvo na srpskom, pa na engleskom za Šveđane, a onda je, prilikom osvećenja hrama u Podgorici, igrana na srpsko-engleskom, pred predivnom, za mene najuglednijom publikom međunarodnih zvanica i duhovnika. Inače na rad te predstave ponukao me je prof. Radovan Bigović, veliki teolog, imajući u vidu značaj Milanskog edikta. Onda je tekst sastavila Silvana Hadži Đokić, a ja scenski uobličila u moju scensku perlu. Upravo radimo i film o carici Jeleni.

U monodrami „Čelične ratnice – žene dobrovoljci u Prvom svetskom ratu“, nastaloj na osnovu originalnih zapisa i odlomaka iz biografija, oživeli ste sudbine 13 žena – boraca za slobodu, pravdu i istinu.

U Prislonici kod Čačka, na Saboru frulaša, gostovala sam sa predstavom „Carica Jelena“ 2013. (1.700 godina Milanskog edikta). Čačani su mi predložili da za iduću godinu spremim Milunku Savić. Prionula sam na posao i shvatila da Milunka nije sama. U to vreme sam na Severu bila preplavljena pitanjima novinara kojima su sugerisali da su Srbi započeli Prvi svetski rat. Šta sam mogla da odgovorim osim da nije tako. Našla sam mnogo žena iz celog sveta koje su o tome svedočile. Nije mi bilo teško da od sakupljenog materijala – originalnih zapisa – stvorim priču o 13 žena kako bih pokazala da na Balkanu nisu samo Srbi ratovali, već i žene iz sveta, i to protiv „kulturnog“ osvajača. Da bih upotpunila sliku, u priču sam uvela i ratnicu iz Nevesinjske puške – Žanu Merkus, a zatim iz Drugog svetskog rata Dijanu Budisavljević, te poslednjeg u Krajini Zoricu Mitić, anesteziologa. Trebalo je dati sliku iz šire perspektive da bi se razumela suština. Premijera je bila juna 2014. a predstava je igrana u Sarajevu, Podgorici, Stokholmu, Beogradu, Prislonici, Oslu, a čekaju me London, Perast i Amerika. Predstava traje 100 minuta, tražena je i zahtevna za igranje. Zato sam snimila svoj prvi film istoimenog naslova i upravo je u toku montaža. Premijera je planirana za proleće 2018. Predstavljanje knjige biće u Kući Đure Jakšića 21. septembra. Knjigu je objavilo Udruženje dobrovoljaca 1912–1918. i njihovih potomaka i poštovalaca uz svesrdnu pomoć Vidoja Golubovića i istoričarke Lele Pavlović, Istorijskog muzeja iz Beograda i Zorana Rajičića ispred Sabora frulaša u Prislonici.

Ublažili ste stanje u kojem smo se svojim nemarom kao narod ogrešili o heroinu srpske nauke Milevu Marić. Projekat „Mileva Marić Ajnštajn“ realizovaćete na švedskom jeziku za tamošnju publiku. Kakvu je vrstu inspiracije za vas predstavljala ova naša naučnica?

Čerčil je nakon posete jednoj izložbi u Istorijskom muzeju u Beogradu rekao: Balkan pravi toliko istorije da se i sam sa njom ne može nositi. I to je istina. Važno je da istoriju sačuvamo od zaborava. Milevu Ajnštajn želim da predstavim na Severu. Zamislite, krajem 19. veka, 1897. otac šalje svoju ćerku na studije matematike u Cirih, jednu od retkih škola za žene. Drugarice su joj bile vršnjakinje iz Srbije i Marija Kiri. Tu priču hoću da pričam. To što se posle zaljubila i volela svoga muža do kraja života, promenila lice nauke i u tome bila odvažna do kraja – krst je koji je odabrala i u tome uživala. Sve ostalo je žrtva zbog ratova, muža, činjenice da nije diplomirala, smrti ćerke i bolesti sina.

Radite na tome da genocid nad Srbima, u kompleksu hrvatskih logora u NDH, ne bude i dalje skriven. Na koji način realizujete izuzetno značajan projekat koji ste nazvali „Jasenovac“?

Mnogo je našeg sveta na Severu koji nema mogućnost da ispriča svoju muku. To je ona teška muka koja leži zakopana u nekoj tuđini, bez mogućnosti da je ikada ikome kažeš, preneseš, objasniš… Tu muku ti ljudi ćute. Nekako sam je osetila družeći se s njima i shvatila da i mene ta muka podjednako boli, iako nisam bila deo te priče. Preko mog pozorišta u nekoliko navrata priča o stradanju Srba predstavljena je Šveđanima i taj projekat smo nazvali „Jasenovac“. Dve stari su bilo značajne: prvo da se posle toga događaja lakše disalo, kao da je podignut poklopac sa pretis lonca, ali i to da su Šveđani bili ljuti i sa pravom su pitali zašto o tome ništa ne znaju! Tu je krivica samo naša. A priča Jasenovca i logora za vreme Drugog svetsko rata je priča koja se i te kako tiče i Šveđana, a još više Norvežana. Jer i oni osećaju grižu savesti u delovima svoje istorije. Na jednom od programa kao gost je prisustvovala i Zaga Grip, ćerka pokojnog Žarka Vidojevića (prinudnog radnika u Norveškoj).

Kinematografija je i u Srbiji nakon 1990-ih stavljena u službu slike o Srbima kao genocidnom narodu. „Srpski film“, koji simbolički uvodi ustašku zločinačku praksu u srpski etnos i etos, paradigmatičan je primer na koji niko nije reagovao. Kakav je vaš odnos prema ovim filmovima?

„Srpski film“ mora da promeni naslov. Ako je umetnik osećao potrebu da ime naroda treba da stoji u naslovu njegovog filma, to je u redu. Ali nisam sigurna da se ostatak tog naroda s tim slaže. Predlažem da krene od svoje porodice, pošto je porodica ključ u njegovom filmu, pa neka se film lepo nazove „Radivojevićev film“ ili „Spasojevićev film“ (dovoljno je naš, a ne ugrožava sve). Neka tu sreću svog stvaranja podele u okviru porodice, svoje kuće. Tako bi ostatak ljubitelja srpskog filma u zemlji, a naročito u inostranstvu, živeo u miru, poštujući posebno njihove porodice i umetnički zanos njihove dece. Razmišljam zašto se niko iz vlasti, niko odgovoran za kulturnu politiku zemlje, nije zapitao – šta znači taj naslov i koja je veza naslova sa sadržajem. Taj film je bezobrazno ukrao brend – naočigled svih, i ništa! Moje kolege glumce nikada nisam pitala o čemu su razmišljali dok su snimali taj film, a svi oni su mi dragi. Zaista bih volela da čujem. Mislim da naš film nema problem sa kreativnošću i istinom – govorim o celom Balkanu, naročito prostoru bivše Jugoslavije. Film ima drugi problem – finansiranje.

Da li su Šveđani počeli da preispituju prirodu ratova u bivšoj Jugoslaviji u kontekstu islamskog fundamentalizma i terorističkih napada?

Šveđani se plaše. Neko kuca, a oni ne smeju da otvore vrata da pogledaju ko je. Odnosno veruju da se to ne može njima desiti i da se taj fundamentalizam, iako je tu, može primiriti, prevaspitati demokratskim putem, razgovorom, objašnjavanjima i pomaganjem. Šveđani su naivni što im dosta pomaže, ali ih i košta. Ali te promene nisu nastale s poslednjim migracijama. One su nastale prvim pokušajem integracija izbeglica iz konflikata pre 30-40 godina i taj projekat još uvek traje. U Stokholmu postoje delovi grada u kojima ne možete videti Šveđane, niti čuti švedski. Mislim da je iskustvo Balkana veliki živi primer, tako da imam utisak da nas sve manje vide kao kavgadžije nedorasle kulturnom svetu, a više kao zemlju preko koje je protutnjao tornado koji je sada na putu ka Evropi. Odjednom drugim očima vide rat i stradanje… Na nama je da ne zaboravimo da nismo ono što govore, već ono što znamo da jesmo. To je naša snaga – spremna da oprosti i uvek pomogne onima kojima treba pomoć. To je naše bogatstvo.            

OD NARODNOG POZORIŠTA DO DRAMATENA

Jelena Mila je debitovala 1989. na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu u predstavi „Sirano de Beržerak“ Edmonda Rostana u režiji Egona Savina, u kojoj je Miki Manojlović igrao naslovnu ulogu. U istom pozorištu igrala je u Euripidovim „Trojankama“, a sa Ksenijom Jovanović izvodila je „Stilske vežbe“ Rejmona Kenoa. Istovremeno je glumila u Ateljeu 212 u Fejdoovom vodvilju „Kneginja od Foli Beržera“ u režiji Ljubomira Draškića, i Aristifanovoj „Lizistrati“ u Centru „Sava“ u režiji Petra Zeca. Gostovala je u mnogim drugim teatrima širom Jugoslavije, igrala na filmu i u predstavama za decu.

U Švedsku je otišla iz ljubavi. Za nepune dve godine po dolasku igrala je na sceni Kuće kulture u centru Stokholma i na Velikoj sceni Kraljevskog nacionalnog pozorišta Dramaten. Dobila najbolje kritike posle premijere kao „djärv och spänande“, što bi u prevodu značilo „hrabra i zanimljiva“ za svoj istančani osećaj na sceni.

[/restrict]