Др Александар Липковски – НАЦИОНАЛНИ КУРИКУЛУМ О ПРЕУМЉЕЊУ (1.део)

Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороша остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, „протестантско преумљење“ народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ. Да ли смо, управо због „наума о преумљењу“, сведоци „недопустиве, страшно опасне централизације веома осетљивог просветног посла“?

Наш саговорник, професор др Александар Липковски рођен је 1955. године у Цариграду. Основно и средње образовање завршио је у Москви, Прагу и Београду. Студије математике започео је на Московском државном универзитету (1971/^,72) а завршио на ПМФ-у у Београду 1975, где је магистрирао 1978. и докторирао 1985. године. Усавршавао се на Московском државном универзитету Ломоносов и на Институту Макс Планк у Бону. Редовни је професор Математичког факултета Универзитета у Београду од 2003. Од децембра 2015. председник је Националног просветног савета Србије. Министар просвете Младен Шарчевић недавно је најавио његову смену. Тема нашег разговора, међутим, није ова министрова најава већ су то питања и проблеми које господин Липковски уочава као данас најважније и пресудне у српском школству, али не мање и у будућности наше просвете уопште.

Скоро две деценије борите се за очување нашег школства. Шта се све дешавало на тој, можемо слободно рећи, линији фронта?

Пре више од 16 година први министар просвете после ДОС-овог пуча, покојни проф. др Гаша Кнежевић започео је реформу образовног система коју су математичари назвали ПЕПСИ реформа, по професијама чија је реч била главна: педагози и психолози. Свакако, употреба овог термина нема намеру да омаловажи те веома значајне професије у систему образовања. Реформу су, наравно, тражиле и подржавале окупационе власти: Европска унија, Светска банка, Међународни монетарни фонд и Европска банка за обнову и развој. Карактеристично је да је један од првих захтева Европске уније после петооктобарског пуча било „преумљење“: већ шестог октобра 2000. године поздравили су „промене“ и тражили измену наставних програма историје. У извођењу реформи министру је помагала психолог доц. др Тинде Ковач Церовић. Реформа основних и средњих школа је кренула помпезно најављеним „Разговорима о реформи“, али се сусрела са великим и организованим отпором просветне и стручне јавности. Министар Гаша је чак побуњене школске наставнике частио погрдним речима: „оно од чега се пита не прави“. Иза ових реформских захвата, поред Светске банке и Европске уније, стајао је и велики финансијер просветних реформи на Балкану Џорџ Сорош и његов новац, пројекти, тимови и НВО.

[restrict]

За све то време многима који су ловили у мутном сметао је Национални просветни савет. Зашто?

У ствари, Кнежевићеве реформе нису први покушај тривијализације српског образовања. Неколико година пре њега је проф. др Мирјана Марковић, шефица ЈУЛ-а, користећи свој партијски утицај смањивала број часова математике у школи и укидала Просветни савет. Сетимо се само њене реформске изјаве из 1999: „Школа будућности ће бити лакша.“ Срећом, проф. др Данило Ж. Марковић, министар просвете у пет српских влада 1989–1993, био је мудрији. У живот је вратио старе гимназије, скоро уништене Шуваровим реформама. Да није било њега, ко зна како би наше средње школе изгледале данас…

Просветни савет је институција са традицијом од више од стотину година, институција која је у држави Србији решавала сва стручна питања у образовном систему, укључујући доношење наставних планова и програма. Први председник тадашњег Главног просветног савета био је Јосиф Панчић, а многи активни чланови током историје Савета – истакнути професори универзитета. Делатност Савета била је уређена посебним законом, Законом о просветном савету. Истини за вољу, министар Кнежевић је вратио Просветни савет „реформским“ Законом о основама система образовања и васпитања из 2003. године, али у крњем облику, као саветодавно тело које именује Влада и које је по свом саставу у то време било у потпуном сагласју са министром и „проевропским“ снагама.

Да ли је било покушаја да се ова, како су је многи дефинисали, „буразерска“ реформа, коју је Кнежевић звао „школигрица“, заустави?

Тек је први министар просвете у влади др Војислава Коштунице проф. др Љиљана Чолић изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ) из 2004. вратила пуни значај Националном просветном савету као највишем стручном органу у области предшколског, основног и средњег образовања, задуженом за усвајање наставних планова и програма и давању сагласности на одговарајуће законске пројекте. То тело постоји и данас, обухвата све структуре образовања, од вртића до универзитета, а у њему професори високошколских установа играју значајну улогу: међу 43 члана НПС, САНУ има три представника, Универзитет у Београду четири, сви државни универзитети по једног и високе школе за васпитаче једног, укупно 15 што је више од трећине. Када се узме у обзир да су и представници стручних друштава пре доношења тзв. Аутентичног тумачења махом били професори универзитета, јасно је да се радило о висококомпетентном, стручном и, што је најважније независном, аутономном органу просветне власти, који бира Скупштина и који рачуне полаже њој, а не министру, о органу који контролише и коригује рад Министарства просвете. Не заборавимо и то да је за време прве Коштуничине владе, после многих деценија комунистичко-социјалистичког „преумљавања“, поново уведена и верска настава у школе. Мало је недостајало да верска настава испадне из Шарчевићевог Нацрта ЗОСОВ, али је ипак у последњи час опстала.

Својевремено је професор Милан Брдар говорио како је Министарство просвете, док је он био помоћник Љиљане Чолић, стално било на удару оних који су желели да наше образовање буде „пећинско“, али с компјутерима у пећини, да би се опсенила простота. О чему је реч?

Времена и странке на власти се мењају, али намере Светске банке и Џорџа Сороша остају исте. Основна намера је снижавање просечног образовног нивоа у српском народу, контрола и промена историје, „протестантско преумљење“ народа и стварање послушне и квалитетне радне снаге која не пита и не мисли, већ само ради, а у слободно време гледа ТВ. Наредни министри просвете су изменама Закона о основама система образовања и васпитања 2009, 2011. и 2013. постепено смањивали надлежности НПС. У томе је немалу улогу поново одиграла Тинде Ковач Церовић као државни секретар у кабинету министра проф. др Жарка Обрадовића, у време „жуто-црвене“ коалиције. Министрима очигледно није одговарало да имају независно стручно тело које усмерава и контролише њихов рад. Давање сагласности на законске пројекте замењено је давањем мишљења, програми стручних предмета у средњим стручним школама су изузети из надлежности НПС и предати много мање аутономном и независном телу, Националном савету за средње стручно образовање и образовање одраслих који именује Влада и који фактички контролише министар. Последњи ударац је уследио у виду поменутог Аутентичног тумачења ЗОСОВ-а из 2016. које је стручним друштвима забранило да за своје представнике кандидују професоре универзитета.

Мој професор књижевности је говорио да је исправно рећи: „О чему је реч?“, а не „О чему се ради?“, јер се у нашем народу каже да се неком „ради о глави“. Ипак, упркос правилима, питао бих вас: О чему се ради данас, кад је наша глава – образовање – у питању?

Данашња српска власт је преко свог министра просвете Младена Шарчевића изгледа одлучила да доврши заустављену реформу Гаше Кнежевића, а можда и Мирјане Марковић, Шарчевићеве давнашње колегинице са Универзитета у Београду, и да Националном просветном савету зада завршни ударац. Нацрт новог ЗОСОВ-а се враћа Гашиној концепцији НПС као тела које именује Влада и даље смањује број чланова универзитетских професора (у Нацрту од укупно 35 чланова има само четири универзитетска професора који могу бити и са приватних универзитета) претварајући га у наставнички саветодавни орган, одузимајући му при томе све, баш све, извршне надлежности. Ни наставне програме општеобразовних предмета, ни наставне планове више неће доносити Савет. Концепција новог закона од министра прави диктатора просвете: он одлучује о свему, о наставним стандардима, плановима и програмима, о уџбеницима и о свему другом. Он може казнити завод задужен за израду програмских докумената и његовог директора ако не ураде посао онако како он тражи. Он може формирати своју комисију која ће тај посао урадити „како Он заповеда“. Он може тражити смену директора Завода и разрешење чланова Савета. Он бира директоре свих државних школа. Како се из наведеног види, реч је о страховитој, недопустивој и страшно опасној централизацији веома осетљивог просветног посла. Оваква централизација није у Србији никада постојала! Чак и у време морално-политичке подобности водило се рачуна о мишљењу стручне јавности, а наставне програме су правили широко познати и друштвено признати стручњаци. Национални просветни савет у визији Младена Шарчевића не треба ни да постоји и да без потребе троши ионако мала просветна средства. Треба га укинути и уштедети буџетска средства, о чему углавном и брине данашњи министар просвете.

А шта ако овакав савет можда смета због извесних нових „курикулума“, који треба да нас „воде у Европу“? А петлови који рано кукуричу заврше у лонцу, зар не (мислим на „петлове“ из Просветног савета, наравно)?

Министрово нерасположење према Националном просветном савету свакако потиче и из одбијања Савета да реализује неке непромишљене просветне иницијативе које су последњих година стизале из оних кругова који отварају и затварају фантомска поглавља. У широј просветној јавности Србије је последњих година веома лошу репутацију стекао пројекат популарно назван „Развионица“, иза кога се крију милиони евра, потрошени ко зна како. Крајњи резултат тог пројекта се зове „Оквир националног курикулума“. Реч „курикулум“ је дошла још у време првих просветних реформатора Гаше и Тинде, а користи се као ПЕПСИ замена за уобичајени наставни план и програм. Тај „Оквир националног курикулума“ је стигао до Националног просветног савета и није био усвојен у целини, због многобројних примедаба чланова. Наравно, поједини делови тог документа су урађени добро и добили су зелено светло, али не и документ у целини. И сад одједном, гле, у Нацрту ЗОСОВ-а се појављује „Оквир националног курикулума“ (под промењеним називом „национални оквир образовања и васпитања“) који усваја министар. При томе, документ Развионице је, и поред негативног мишљења НПС, Шарчевић прихватио.

У јеку кампање за председничке изборе у Србији Министарство просвете је школама, под изговором борбе против „родно заснованог насиља“ покушало да наметне пропаганду ЛГБТ и трансродних „вредности“. То им, због реакције јавности, није успело, али је очито да се процес наставља. Шта знате о томе?

Новоговор је карактеристичан за просветне реформаторе: „компетенције“, „образовни стандарди“, „животни стилови“, „родна равноправност“. Последњи термин настао је злоупотребом појма граматичког рода у сфери у којој се иначе не користи, у биологији. Код неупућених, термин „родна равноправност“ може да изазове забуну са термином „равноправност полова“, међутим иза њега се крије много дубљи и мрачнији садржај. Увођењем социолошког појма „gender“ и његовим преводом као „род“ на мала врата се уводи прича о малобројним људским јединкама које, игром природе и друштва, немају изграђен уобичајени, већински тип сексуалног понашања између полова. Нико нормалан, наравно, не може имати ништа против ових људи, као што нема ништа против других неприлагођених или болесних, али апсолутно је контрапродуктивно уводити ову причу у школе.

А шта ради Министарство просвете? После велике узбуне у јавности око образовних пакета, које је припремила извесна НВО са опскурним називом „Инцест траума центар“ и који су номинално намењени „превенцији насиља у школама“, а у ствари пропагирају хомосексуалне односе, Шарчевић је привидно повукао те текстове. Али само привидно! Они се и даље користе у школама, а разни активисти држе наставницима семинаре о „родној равноправности“ (на пример, www.rodnoobrazovanje.com). То је чак и један од приоритета владине Канцеларије за људска и мањинска права! Како читамо у штампи ових дана, чак и најновије измене наставног плана и програма физичког васпитања за пети разред усвојене од стране НПС биће злоупотребљене за увођење извитопереног сексуалног образовања, којим се уместо јачања разних аспеката породичног живота и родитељства, јача индивидуализам и егоизам. Иначе, занимљив је податак да је идеолог „родне“ теорије Џон Мани био врло кратко ожењен и није имао деце.

Да ли, као представник оне Србије које се другосрбијанци, јавни и тајни, они у опозицији и они на власти, гнушају, поричете да у нашим школама има насиља?

Наравно, проблем насиља у Србији, а посебно над децом и међу децом, у школи, последњих година је све већи. То нам је свакако донео социјални модел Novus ordo seclorum. У традиционалној Србији било је незамисливо да ученик у школи опсује или, не дај боже, удари наставника. Борба против насиља у школи, породици, улици па и друштву у целини веома је важна. Али начин на који се то ради у Министарству просвете заслужује сваку критику. Ангажовање сумњивих и нестручних невладиних организација је за резултат имало скаредне „образовне пакете“. Уместо борбе за здраву породицу, за јачање правих моралних и хришћанских вредности, за доброту, љубав, марљивост, несебично давање и помоћ другима, добили смо страшни порнографски текст који нормалан човек тешко може и да прочита, текст који је, поред тога што пропагира противприродне полне односе и непријатељски се односи према породици, такође подржава најцрњи егоизам и саможивост. Овај текст у правом смислу речи трује невине дечје душе и мисли. Невероватно је да се у времену кад у Србији влада „бела куга“, када сваке године имамо све мање ђака првака, када девојке и младићи не заснивају породицу до касних тридесетих година свога живота, у таквом времену плача и ридања како га је у Васкршњој посланици назвао патријарх српски, Министарство просвете подржава публикацију у којој се дословно каже да је „породични дом најопасније место у модерном друштву“. Не може се назвати пропустом резултат рада једне институционалне јединице Министарства, тзв. Групе за заштиту од насиља и дискриминације, која у Министарству ради и прима плату и чије су службенице учествовале у писању „образовних пакета“. Оваква страшна грешка захтева много оштрију реакцију него што је то повлачење упутства о њиховој примени и премештање одговарајућих службеница у другу просветну институцију – Завод за унапређивање образовања и васпитања. Резултат оваквог „пропуста“ требало је да буде оставка министра.

„Родна равноправност“ је нажалост присутна и у Нацрту ЗОСОВ, свуда где се говори о дискриминацији. Било би много боље користити уставну формулацију из члана 21 Устава Републике Србије: „Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.“              

Др Александар Липковски објавио је више од 40 научних и стручних радова, чланака, књига. Руководио је израдом 25 специјалистичких и магистарских радова и докторских дисертација. Декан (2002–2004) Математичког факултета у Београду, проректор за наставу Универзитета у Београду (2004–2006). Члан Националног просветног савета Србије (2005–2009) и помоћник министра просвете за високо образовање (2007–2008). Председник Друштва математичара Србије од 2012. до 2016. године.

[/restrict]