Dr Aleksandar Lipkovski – NACIONALNI KURIKULUM O PREUMLJENJU (1.deo)

Vremena i stranke na vlasti se menjaju, ali namere Svetske banke i Džordža Soroša ostaju iste. Osnovna namera je snižavanje prosečnog obrazovnog nivoa u srpskom narodu, kontrola i promena istorije, „protestantsko preumljenje“ naroda i stvaranje poslušne i kvalitetne radne snage koja ne pita i ne misli, već samo radi, a u slobodno vreme gleda TV. Da li smo, upravo zbog „nauma o preumljenju“, svedoci „nedopustive, strašno opasne centralizacije veoma osetljivog prosvetnog posla“?

Naš sagovornik, profesor dr Aleksandar Lipkovski rođen je 1955. godine u Carigradu. Osnovno i srednje obrazovanje završio je u Moskvi, Pragu i Beogradu. Studije matematike započeo je na Moskovskom državnom univerzitetu (1971/^,72) a završio na PMF-u u Beogradu 1975, gde je magistrirao 1978. i doktorirao 1985. godine. Usavršavao se na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov i na Institutu Maks Plank u Bonu. Redovni je profesor Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu od 2003. Od decembra 2015. predsednik je Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije. Ministar prosvete Mladen Šarčević nedavno je najavio njegovu smenu. Tema našeg razgovora, međutim, nije ova ministrova najava već su to pitanja i problemi koje gospodin Lipkovski uočava kao danas najvažnije i presudne u srpskom školstvu, ali ne manje i u budućnosti naše prosvete uopšte.

Skoro dve decenije borite se za očuvanje našeg školstva. Šta se sve dešavalo na toj, možemo slobodno reći, liniji fronta?

Pre više od 16 godina prvi ministar prosvete posle DOS-ovog puča, pokojni prof. dr Gaša Knežević započeo je reformu obrazovnog sistema koju su matematičari nazvali PEPSI reforma, po profesijama čija je reč bila glavna: pedagozi i psiholozi. Svakako, upotreba ovog termina nema nameru da omalovaži te veoma značajne profesije u sistemu obrazovanja. Reformu su, naravno, tražile i podržavale okupacione vlasti: Evropska unija, Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Evropska banka za obnovu i razvoj. Karakteristično je da je jedan od prvih zahteva Evropske unije posle petooktobarskog puča bilo „preumljenje“: već šestog oktobra 2000. godine pozdravili su „promene“ i tražili izmenu nastavnih programa istorije. U izvođenju reformi ministru je pomagala psiholog doc. dr Tinde Kovač Cerović. Reforma osnovnih i srednjih škola je krenula pompezno najavljenim „Razgovorima o reformi“, ali se susrela sa velikim i organizovanim otporom prosvetne i stručne javnosti. Ministar Gaša je čak pobunjene školske nastavnike častio pogrdnim rečima: „ono od čega se pita ne pravi“. Iza ovih reformskih zahvata, pored Svetske banke i Evropske unije, stajao je i veliki finansijer prosvetnih reformi na Balkanu Džordž Soroš i njegov novac, projekti, timovi i NVO.

[restrict]

Za sve to vreme mnogima koji su lovili u mutnom smetao je Nacionalni prosvetni savet. Zašto?

U stvari, Kneževićeve reforme nisu prvi pokušaj trivijalizacije srpskog obrazovanja. Nekoliko godina pre njega je prof. dr Mirjana Marković, šefica JUL-a, koristeći svoj partijski uticaj smanjivala broj časova matematike u školi i ukidala Prosvetni savet. Setimo se samo njene reformske izjave iz 1999: „Škola budućnosti će biti lakša.“ Srećom, prof. dr Danilo Ž. Marković, ministar prosvete u pet srpskih vlada 1989–1993, bio je mudriji. U život je vratio stare gimnazije, skoro uništene Šuvarovim reformama. Da nije bilo njega, ko zna kako bi naše srednje škole izgledale danas…

Prosvetni savet je institucija sa tradicijom od više od stotinu godina, institucija koja je u državi Srbiji rešavala sva stručna pitanja u obrazovnom sistemu, uključujući donošenje nastavnih planova i programa. Prvi predsednik tadašnjeg Glavnog prosvetnog saveta bio je Josif Pančić, a mnogi aktivni članovi tokom istorije Saveta – istaknuti profesori univerziteta. Delatnost Saveta bila je uređena posebnim zakonom, Zakonom o prosvetnom savetu. Istini za volju, ministar Knežević je vratio Prosvetni savet „reformskim“ Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine, ali u krnjem obliku, kao savetodavno telo koje imenuje Vlada i koje je po svom sastavu u to vreme bilo u potpunom saglasju sa ministrom i „proevropskim“ snagama.

Da li je bilo pokušaja da se ova, kako su je mnogi definisali, „burazerska“ reforma, koju je Knežević zvao „školigrica“, zaustavi?

Tek je prvi ministar prosvete u vladi dr Vojislava Koštunice prof. dr Ljiljana Čolić izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV) iz 2004. vratila puni značaj Nacionalnom prosvetnom savetu kao najvišem stručnom organu u oblasti predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja, zaduženom za usvajanje nastavnih planova i programa i davanju saglasnosti na odgovarajuće zakonske projekte. To telo postoji i danas, obuhvata sve strukture obrazovanja, od vrtića do univerziteta, a u njemu profesori visokoškolskih ustanova igraju značajnu ulogu: među 43 člana NPS, SANU ima tri predstavnika, Univerzitet u Beogradu četiri, svi državni univerziteti po jednog i visoke škole za vaspitače jednog, ukupno 15 što je više od trećine. Kada se uzme u obzir da su i predstavnici stručnih društava pre donošenja tzv. Autentičnog tumačenja mahom bili profesori univerziteta, jasno je da se radilo o visokokompetentnom, stručnom i, što je najvažnije nezavisnom, autonomnom organu prosvetne vlasti, koji bira Skupština i koji račune polaže njoj, a ne ministru, o organu koji kontroliše i koriguje rad Ministarstva prosvete. Ne zaboravimo i to da je za vreme prve Koštuničine vlade, posle mnogih decenija komunističko-socijalističkog „preumljavanja“, ponovo uvedena i verska nastava u škole. Malo je nedostajalo da verska nastava ispadne iz Šarčevićevog Nacrta ZOSOV, ali je ipak u poslednji čas opstala.

Svojevremeno je profesor Milan Brdar govorio kako je Ministarstvo prosvete, dok je on bio pomoćnik Ljiljane Čolić, stalno bilo na udaru onih koji su želeli da naše obrazovanje bude „pećinsko“, ali s kompjuterima u pećini, da bi se opsenila prostota. O čemu je reč?

Vremena i stranke na vlasti se menjaju, ali namere Svetske banke i Džordža Soroša ostaju iste. Osnovna namera je snižavanje prosečnog obrazovnog nivoa u srpskom narodu, kontrola i promena istorije, „protestantsko preumljenje“ naroda i stvaranje poslušne i kvalitetne radne snage koja ne pita i ne misli, već samo radi, a u slobodno vreme gleda TV. Naredni ministri prosvete su izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009, 2011. i 2013. postepeno smanjivali nadležnosti NPS. U tome je nemalu ulogu ponovo odigrala Tinde Kovač Cerović kao državni sekretar u kabinetu ministra prof. dr Žarka Obradovića, u vreme „žuto-crvene“ koalicije. Ministrima očigledno nije odgovaralo da imaju nezavisno stručno telo koje usmerava i kontroliše njihov rad. Davanje saglasnosti na zakonske projekte zamenjeno je davanjem mišljenja, programi stručnih predmeta u srednjim stručnim školama su izuzeti iz nadležnosti NPS i predati mnogo manje autonomnom i nezavisnom telu, Nacionalnom savetu za srednje stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih koji imenuje Vlada i koji faktički kontroliše ministar. Poslednji udarac je usledio u vidu pomenutog Autentičnog tumačenja ZOSOV-a iz 2016. koje je stručnim društvima zabranilo da za svoje predstavnike kandiduju profesore univerziteta.

Moj profesor književnosti je govorio da je ispravno reći: „O čemu je reč?“, a ne „O čemu se radi?“, jer se u našem narodu kaže da se nekom „radi o glavi“. Ipak, uprkos pravilima, pitao bih vas: O čemu se radi danas, kad je naša glava – obrazovanje – u pitanju?

Današnja srpska vlast je preko svog ministra prosvete Mladena Šarčevića izgleda odlučila da dovrši zaustavljenu reformu Gaše Kneževića, a možda i Mirjane Marković, Šarčevićeve davnašnje koleginice sa Univerziteta u Beogradu, i da Nacionalnom prosvetnom savetu zada završni udarac. Nacrt novog ZOSOV-a se vraća Gašinoj koncepciji NPS kao tela koje imenuje Vlada i dalje smanjuje broj članova univerzitetskih profesora (u Nacrtu od ukupno 35 članova ima samo četiri univerzitetska profesora koji mogu biti i sa privatnih univerziteta) pretvarajući ga u nastavnički savetodavni organ, oduzimajući mu pri tome sve, baš sve, izvršne nadležnosti. Ni nastavne programe opšteobrazovnih predmeta, ni nastavne planove više neće donositi Savet. Koncepcija novog zakona od ministra pravi diktatora prosvete: on odlučuje o svemu, o nastavnim standardima, planovima i programima, o udžbenicima i o svemu drugom. On može kazniti zavod zadužen za izradu programskih dokumenata i njegovog direktora ako ne urade posao onako kako on traži. On može formirati svoju komisiju koja će taj posao uraditi „kako On zapoveda“. On može tražiti smenu direktora Zavoda i razrešenje članova Saveta. On bira direktore svih državnih škola. Kako se iz navedenog vidi, reč je o strahovitoj, nedopustivoj i strašno opasnoj centralizaciji veoma osetljivog prosvetnog posla. Ovakva centralizacija nije u Srbiji nikada postojala! Čak i u vreme moralno-političke podobnosti vodilo se računa o mišljenju stručne javnosti, a nastavne programe su pravili široko poznati i društveno priznati stručnjaci. Nacionalni prosvetni savet u viziji Mladena Šarčevića ne treba ni da postoji i da bez potrebe troši ionako mala prosvetna sredstva. Treba ga ukinuti i uštedeti budžetska sredstva, o čemu uglavnom i brine današnji ministar prosvete.

A šta ako ovakav savet možda smeta zbog izvesnih novih „kurikuluma“, koji treba da nas „vode u Evropu“? A petlovi koji rano kukuriču završe u loncu, zar ne (mislim na „petlove“ iz Prosvetnog saveta, naravno)?

Ministrovo neraspoloženje prema Nacionalnom prosvetnom savetu svakako potiče i iz odbijanja Saveta da realizuje neke nepromišljene prosvetne inicijative koje su poslednjih godina stizale iz onih krugova koji otvaraju i zatvaraju fantomska poglavlja. U široj prosvetnoj javnosti Srbije je poslednjih godina veoma lošu reputaciju stekao projekat popularno nazvan „Razvionica“, iza koga se kriju milioni evra, potrošeni ko zna kako. Krajnji rezultat tog projekta se zove „Okvir nacionalnog kurikuluma“. Reč „kurikulum“ je došla još u vreme prvih prosvetnih reformatora Gaše i Tinde, a koristi se kao PEPSI zamena za uobičajeni nastavni plan i program. Taj „Okvir nacionalnog kurikuluma“ je stigao do Nacionalnog prosvetnog saveta i nije bio usvojen u celini, zbog mnogobrojnih primedaba članova. Naravno, pojedini delovi tog dokumenta su urađeni dobro i dobili su zeleno svetlo, ali ne i dokument u celini. I sad odjednom, gle, u Nacrtu ZOSOV-a se pojavljuje „Okvir nacionalnog kurikuluma“ (pod promenjenim nazivom „nacionalni okvir obrazovanja i vaspitanja“) koji usvaja ministar. Pri tome, dokument Razvionice je, i pored negativnog mišljenja NPS, Šarčević prihvatio.

U jeku kampanje za predsedničke izbore u Srbiji Ministarstvo prosvete je školama, pod izgovorom borbe protiv „rodno zasnovanog nasilja“ pokušalo da nametne propagandu LGBT i transrodnih „vrednosti“. To im, zbog reakcije javnosti, nije uspelo, ali je očito da se proces nastavlja. Šta znate o tome?

Novogovor je karakterističan za prosvetne reformatore: „kompetencije“, „obrazovni standardi“, „životni stilovi“, „rodna ravnopravnost“. Poslednji termin nastao je zloupotrebom pojma gramatičkog roda u sferi u kojoj se inače ne koristi, u biologiji. Kod neupućenih, termin „rodna ravnopravnost“ može da izazove zabunu sa terminom „ravnopravnost polova“, međutim iza njega se krije mnogo dublji i mračniji sadržaj. Uvođenjem sociološkog pojma „gender“ i njegovim prevodom kao „rod“ na mala vrata se uvodi priča o malobrojnim ljudskim jedinkama koje, igrom prirode i društva, nemaju izgrađen uobičajeni, većinski tip seksualnog ponašanja između polova. Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv ovih ljudi, kao što nema ništa protiv drugih neprilagođenih ili bolesnih, ali apsolutno je kontraproduktivno uvoditi ovu priču u škole.

A šta radi Ministarstvo prosvete? Posle velike uzbune u javnosti oko obrazovnih paketa, koje je pripremila izvesna NVO sa opskurnim nazivom „Incest trauma centar“ i koji su nominalno namenjeni „prevenciji nasilja u školama“, a u stvari propagiraju homoseksualne odnose, Šarčević je prividno povukao te tekstove. Ali samo prividno! Oni se i dalje koriste u školama, a razni aktivisti drže nastavnicima seminare o „rodnoj ravnopravnosti“ (na primer, www.rodnoobrazovanje.com). To je čak i jedan od prioriteta vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava! Kako čitamo u štampi ovih dana, čak i najnovije izmene nastavnog plana i programa fizičkog vaspitanja za peti razred usvojene od strane NPS biće zloupotrebljene za uvođenje izvitoperenog seksualnog obrazovanja, kojim se umesto jačanja raznih aspekata porodičnog života i roditeljstva, jača individualizam i egoizam. Inače, zanimljiv je podatak da je ideolog „rodne“ teorije Džon Mani bio vrlo kratko oženjen i nije imao dece.

Da li, kao predstavnik one Srbije koje se drugosrbijanci, javni i tajni, oni u opoziciji i oni na vlasti, gnušaju, poričete da u našim školama ima nasilja?

Naravno, problem nasilja u Srbiji, a posebno nad decom i među decom, u školi, poslednjih godina je sve veći. To nam je svakako doneo socijalni model Novus ordo seclorum. U tradicionalnoj Srbiji bilo je nezamislivo da učenik u školi opsuje ili, ne daj bože, udari nastavnika. Borba protiv nasilja u školi, porodici, ulici pa i društvu u celini veoma je važna. Ali način na koji se to radi u Ministarstvu prosvete zaslužuje svaku kritiku. Angažovanje sumnjivih i nestručnih nevladinih organizacija je za rezultat imalo skaredne „obrazovne pakete“. Umesto borbe za zdravu porodicu, za jačanje pravih moralnih i hrišćanskih vrednosti, za dobrotu, ljubav, marljivost, nesebično davanje i pomoć drugima, dobili smo strašni pornografski tekst koji normalan čovek teško može i da pročita, tekst koji je, pored toga što propagira protivprirodne polne odnose i neprijateljski se odnosi prema porodici, takođe podržava najcrnji egoizam i samoživost. Ovaj tekst u pravom smislu reči truje nevine dečje duše i misli. Neverovatno je da se u vremenu kad u Srbiji vlada „bela kuga“, kada svake godine imamo sve manje đaka prvaka, kada devojke i mladići ne zasnivaju porodicu do kasnih tridesetih godina svoga života, u takvom vremenu plača i ridanja kako ga je u Vaskršnjoj poslanici nazvao patrijarh srpski, Ministarstvo prosvete podržava publikaciju u kojoj se doslovno kaže da je „porodični dom najopasnije mesto u modernom društvu“. Ne može se nazvati propustom rezultat rada jedne institucionalne jedinice Ministarstva, tzv. Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije, koja u Ministarstvu radi i prima platu i čije su službenice učestvovale u pisanju „obrazovnih paketa“. Ovakva strašna greška zahteva mnogo oštriju reakciju nego što je to povlačenje uputstva o njihovoj primeni i premeštanje odgovarajućih službenica u drugu prosvetnu instituciju – Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Rezultat ovakvog „propusta“ trebalo je da bude ostavka ministra.

„Rodna ravnopravnost“ je nažalost prisutna i u Nacrtu ZOSOV, svuda gde se govori o diskriminaciji. Bilo bi mnogo bolje koristiti ustavnu formulaciju iz člana 21 Ustava Republike Srbije: „Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.“              

Dr Aleksandar Lipkovski objavio je više od 40 naučnih i stručnih radova, članaka, knjiga. Rukovodio je izradom 25 specijalističkih i magistarskih radova i doktorskih disertacija. Dekan (2002–2004) Matematičkog fakulteta u Beogradu, prorektor za nastavu Univerziteta u Beogradu (2004–2006). Član Nacionalnog prosvetnog saveta Srbije (2005–2009) i pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje (2007–2008). Predsednik Društva matematičara Srbije od 2012. do 2016. godine.

[/restrict]