Benedikt Vels – Ne pišem za svakoga

Uspešni nemački mladi pisac, dobitnik značajnih književnih nagrada, čija su dela prevođena i rado čitana i kod nas, pojašnjavajući strahove i nade svoje generacije, i svoju stvaralačku i tematsku „selektivnost“, zaključuje: „Svi ti ljudi se plaše od praznine u njihovim radnim biografijama, ali niko se ne plaši da odustane od svojih snova“

Mladi nemački pisac Benedikt Vels (1984) osvojio je nemačku publiku i kritičare nedugo posle objavljivanja prvih romana. Značajne književne nagrade koje je dobio, kao i ekranizacija romana Bekovo poslednje leto, otvorile su mu širom vrata nemačke i švajcarske književne scene, što inače nije čest slučaj. Naša publika je pre tri godine imala priliku da se upozna s njegovim prvencem Bekovo poslednje leto (prevod Hana Ćopić) u izdanju „Platoa“, a sada je kod istog izdavača izašao i njegov drugi roman Otkačen (prevod Tijana Tropin). O ovim knjigama, životu mladih ljudi u Nemačkoj, nametnutim strahovima, književnim temama, ekskluzivno za „Pečat“ govori ovaj pisac.

Mlad ste pisac koji je doživeo uspeh za vrlo kratko vreme. Da li ste razmišljali o tome kako će vas prihvatiti čitaoci i kritičari kada ste počinjali da stvarate ili vas je samo vodila potreba za pisanjem?

U početku nisam uopšte razmišljao o čitaocima i kritici. Od ranog detinjstva voleo sam da pričam priče. Sa petnaest godina otkrio sam Džona Irvinga i tada sam poželeo da i sam postanem pisac. Nisam se dobro uklapao u školi i jedva sam čekao da maturiram i počnem da se bavim pisanjem.

[restrict]

Jeste li imali podršku roditelja kada ste odlučili da ne studirate i da živite sami u Berlinu pokušavajući da se profesionalno ostvarite kao pisac?

I da i ne. Da – u smislu da su moji roditelji verovali u mene. Znali su koliko želim da pišem i koliko sam ozbiljan u vezi s tim. Ne – u smislu da nisu mogli finansijski da me podrže. Ali upravo je to bila srećna okolnost za mene. Često sam imao priliku da vidim kako moji školski drugovi dobijaju novac od roditelja, pa mahom osećaju pritisak da im se revanširaju; zato studiraju ubrzano ne bi li što pre dobili neki siguran posao. Za razliku od njih, ja sam se osećao potpuno nezavisno. Radio sam danju i pisao noću, konačno sam mogao da se posvetim onome što istinski želim.

Možemo li da pretpostavimo da ima autobiografskih elemenata u romanu Otkačen, koji je sada pred našim čitaocima?

Kao i junak Otkačenog i ja sam živeo u takoreći memljivom stančiću, bez kupatila, sa tušem u kuhinji, bez grejanja, zapravo u maleckoj sobi s krevetom. Tople vode bi bilo samo ponekad. Očigledno je to bio vašljiv dom, ali moj dom. Imao sam devetnaest godina kada sam napisao Otkačenog, tako da u njemu ima i drugih autobiografskih elemenata, ali moram da istaknem da nikada nisam pio dok sam pisao (što je moj junak činio).

Ovaj roman je vrlo interesantno pisan. Možemo li reći da je on moderna verzija „romana odrastanja“? Šta je važnije bilo za vašeg junaka – da postane pisac ili pristojno ljudsko biće, zreo odrastao čovek?

Ovo pitanje mi se baš sviđa. Rekao bih da je u početku mom junaku bilo mnogo važnije da postane pisac. A nakon te neverovatne nedelje koju je proživeo, mnogo više se zainteresovao da postane normalan čovek, da odraste. Tako da ste u pravu: ovo jeste moderna verzija romana odrastanja.

Da li je mladima u Nemačkoj teško da započnu nezavisan život (da odu od kuće, nađu posao, pronađu se profesionalno i društveno…)?

Sve zavisi. Primećujem mali strah od preduzimanja riskantnih i hrabrih odluka. Mladi u Nemačkoj jesu privilegovani jer danas imaju mnogo mogućnosti, ali istovremeno to znači i mnogo mogućnosti da dožive neuspeh. Postoji veliki pritisak porodice i društva da se uradi „prava“ stvar ili ono što svi od tebe očekuju. U Otkačenom piše otprilike ovako: „Svi ti ljudi se plaše od praznine u njihovim radnim biografijama, ali niko se ne plaši da odustane od svojih snova.“

U romanu ima dosta opisa Berlina, a posebno tamošnjeg noćnog života. Da li je i to zasnovano na vašim iskustvima? Možemo li reći da je to neka vrsta vašeg omaža savremenom Berlinu?

Ne bih rekao savremeni Berlin, zato što je roman pisan 2003/2004. U to vreme zaista i nije bilo knjiga ili filmova o Berlinu, pa sam pomislio da ne bi bilo loše da ja napišem jednu takvu knjigu. Danas najverovatnije ne bih upotrebio naziv „Berlin“ u romanu nego bih rekao samo veliki grad. Da, definitivno ima mojih iskustava, ali s druge strane i nema. Berlin nije bio toliko atraktivan kao danas. Doslovno sam se jedini iz moje škole (u Minhenu) preselio u glavni grad, i dok sam pisao ovu knjigu, bio sam usamljen.

U prvom romanu koji ste objavili, Bekovo poslednje leto, dva glavna junaka su pripadnici dve različite generacije. Može li se reći da su obojica na neki način izgubljeni i da nisu sposobni da nađu pravi put u svom životu?

Obojica su pre svega veoma različiti. Rauli je fantastičan muzičar, osećajan i stidljiv u pogledu devojaka. Bek, njegov nastavnik muzičkog, jeste stariji, on je prosečan, ciničan i bivši muzičar sa srušenim iluzijama, ali on nikad nije imao problem sa ženama. Obojica žele ono što nemaju, a što onaj drugi ima. Pitanje je: da li ovakve dve osobe, tako različite, mogu da postanu prijatelji?

Treći junak, Bekov prijatelj Čarli je hipohondar. Da li je strah načelno osećanje među ljudima danas? Koja generacija je više uplašena od života – Bekova (četrdesetogodišnjaci) ili Raulijeva (dvadesetogodišnjaci)?

Teško je reći. Ipak, Raulijeva generacija je paralisanija od Bekove. I strah je sasvim prirodan ako uzmete u obzir da smo okruženi lošim događajima i vestima. Ne samo u novinama i na televiziji nego i na internetu i mobilnom telefonu, sa svih strana. Socijalni mediji su sve promenili i beskrajne su mogućnosti zaplašivanja. S druge strane, mnogi ljudi koji su živeli u Berlinu tokom 1980-ih rekli su mi da je njihov tadašnji strah bio realističan, na prvom mesu su se plašili nuklearnog rata. Ali objasnili su mi da ih je taj strah terao na filozofiju „carpe diem“ (uhvati dan). Jer oni su se plašili da će umreti, ali nisu se plašili života.

Kod vas kao da je umetnost svojevrsni izlaz iz tih dominantnih strahova i životnih pritisaka. Rauli je umetnik, talentovan klinac, ali je lažov, delinkvent. Mislite li da je to cena za talenat i način da se u životu „uspe“?

Nije nužno. Ali ako ste genije kao on, morali ste da napustite „normalan način života“, pa je verovatno prirodno da budete na granici i u drugim sferama. Veliki sam fan Boba Dilana i dok sam stvarao Raulija, imao sam na umu mladog talentovanog Dilana, koji je pričao priče o sebi i svom životu koje nisu bile istinite, ali su izgledale kao da jesu.

Rauli je pored toga i imigrant iz Litvanije. Da li ste hteli da pokažete status istočnoevropskih imigranata u Nemačkoj danas?

Ne na prvom mestu. Kad sam razvijao priču, shvatio sam da Rauli mora da bude autsajder na neki način. Ne samo neko ko je „nov u gradu“ nego nov u zemlji. Neko ko ima teškoće s jezikom i problem da stekne prijatelje – pa onda može da bude srećan kad neostvareni nastavnik hoće da mu pomogne da postane muzičar. Druga okolnost je ta da sam imao veoma dobrog druga iz Litvanije i video sam kako se teško borio kada je došao u Nemačku. I poslednje, ali ne manje važno: oduvek sam bio zainteresovan za istočnu Evropu i hteo sam da imam junaka odatle. Mislio sam da bi to bio odličan par: situiran sredovečni nastavnik iz Nemačke i mlado čudovište iz Litvanije.

Da li zbog tog vašeg interesovanja za istočnu Evropu junaci u središnjem delu romana  putuju kolima od Minhena preko Mađarske, Rumunije i Bugarske do Istanbula? Da li ste hteli samo da ih provedete kroz avanturu ili je to bio način da izoštrite njihove odnose?

Mogao bih sada da iznesem neke „visoke“ misli o smislu tog putovanja, ali istina je sledeća: oni putuju do Istanbula jer sam ja imao 21 godinu kada sam pisao roman i svidelo mi se da ta tri junaka gurnem u avanturu. I sam sâm prošao to putovanje. Kao i Čarli, i ja imam strašnu avio-fobiju pa sam morao kolima do Istan-bula. Drugi razlog je taj što knjiga ima strukturu albuma muzičke ploče. „A“ strana se odvija u Minhenu i pokazuje stagnaciju i junaci doživljavaju samo unutrašnja putovanja. Drugim rečima, muzika je ravna. Ali „B“ strana je – kao najčešće u muzici – više eksperimentalna i iznenadno putovanje postaje realistično.

U jednom trenutku vaši junaci pominju Beograd i Srbiju, odnosno odlučuju da ne putuju preko Beograda zbog rata. Da li ste bili upoznati sa političkom situacijom u Srbiji devedesetih? Da li vi i vaša generacija načelno imate bilo kakvo mišljenje ili saznanja o Srbiji (bilo o sadašnjosti bilo o istoriji)?

Sećam se da je politička situacija u Srbiji bila velika i važna tema za mene i moje školske drugove krajem devedesetih. Mnogo smo razgovarali o ratu. A sada – moja cimerka iz Berlina je poreklom iz Srbije pa razgovaramo često o Srbiji. Nedavno je bila u Beogradu, pričala mi je o njemu i taj grad me zaista fascinira. Jedini problem je moj strah od letenja, ali čim nađem društvo jednako ludo kao ja da krene kolima od Berlina do Beograda, dolazim.

Ovaj roman je ekranizovan 2015. Čini se da je to veliki uspeh. Da li ste bili zadovoljni ekranizacijom? Kakva je bila recepcija filma u Nemačkoj?

Da budem iskren: to i nije bio neki veliki uspeh. I kao i kod mnogih adaptacija, nije lako piscu da svime bude zadovoljan, zato što su oni morali da iseku mnoge delove. Čak i glavni konflikt između mediokritetskog sredovečnog nastavnika i talentovanog mladog čudovišta nije istaknut u filmu. Veliko pitanje u knjizi je: da li zbilja možete da ostavite svoj siguran posao i ponovo počnete da se bavite muzikom kad se pojavi neko toliko mlađi i toliko talentovaniji od vas. I ko je srećniji i ostvareniji umetnik – onaj ko se nikad nije okušao ili onaj koji je probao i propao u tome? Sve ovo nedostaje u filmu, kao i delovi o ljubavnom zapletu. Ali reditelj i njegov tim su uradili najbolje što su mogli, sviđaju mi se slike i muzika i glumac koji glumi Raulija je odličan. Naravno, i dalje ne mogu da verujem da je snimljen film. Momenat kada sam sedeo u bioskopu sa porodicom i prijateljima i gledao na platnu adaptaciju svog romana, bio je jedan od najvažnijih u mom životu. Sve je bilo neverovatno i zahvalan sam što se dogodilo.

Dobili ste nekoliko književnih nagrada. Možete li sada reći da ste se realizovali kao pisac? Čuli smo da imate mnogo obožavalaca, a naročito među devojkama?

Nesumnjivo je da se sada osećam mnogo sigurnije kao pisac nego što je to bilo na početku. Prvih godina nailazio sam samo na odbijanja izdavačkih kuća, agenata i otvorenih mikrofona. Osećao sam se kao promašaj. Tek posle pet godina sam objavio prvenac. Zato je lep osećaj znati da postoji makar malo ljudi kojima se sviđaju moje priče. A što se tiče drugog pitanja: žene imaju tu dobru crtu da statistički čitaju mnogo više od muškaraca, posebno romane, tako da imam sreće. Ali ja i ne pišem za svakoga.      

[/restrict] pervый zaйm 0 procentovčestnoe slovo zaйm na kartubыstrый zaйm bez эlektronnoй počtы