Бенедикт Велс – Не пишем за свакога

Успешни немачки млади писац, добитник значајних књижевних награда, чија су дела превођена и радо читана и код нас, појашњавајући страхове и наде своје генерације, и своју стваралачку и тематску „селективност“, закључује: „Сви ти људи се плаше од празнине у њиховим радним биографијама, али нико се не плаши да одустане од својих снова“

Млади немачки писац Бенедикт Велс (1984) освојио је немачку публику и критичаре недуго после објављивања првих романа. Значајне књижевне награде које је добио, као и екранизација романа Беково последње лето, отвориле су му широм врата немачке и швајцарске књижевне сцене, што иначе није чест случај. Наша публика је пре три године имала прилику да се упозна с његовим првенцем Беково последње лето (превод Хана Ћопић) у издању „Платоа“, а сада је код истог издавача изашао и његов други роман Откачен (превод Тијана Тропин). О овим књигама, животу младих људи у Немачкој, наметнутим страховима, књижевним темама, ексклузивно за „Печат“ говори овај писац.

Млад сте писац који је доживео успех за врло кратко време. Да ли сте размишљали о томе како ће вас прихватити читаоци и критичари када сте почињали да стварате или вас је само водила потреба за писањем?

У почетку нисам уопште размишљао о читаоцима и критици. Од раног детињства волео сам да причам приче. Са петнаест година открио сам Џона Ирвинга и тада сам пожелео да и сам постанем писац. Нисам се добро уклапао у школи и једва сам чекао да матурирам и почнем да се бавим писањем.

[restrict]

Јесте ли имали подршку родитеља када сте одлучили да не студирате и да живите сами у Берлину покушавајући да се професионално остварите као писац?

И да и не. Да – у смислу да су моји родитељи веровали у мене. Знали су колико желим да пишем и колико сам озбиљан у вези с тим. Не – у смислу да нису могли финансијски да ме подрже. Али управо је то била срећна околност за мене. Често сам имао прилику да видим како моји школски другови добијају новац од родитеља, па махом осећају притисак да им се реванширају; зато студирају убрзано не би ли што пре добили неки сигуран посао. За разлику од њих, ја сам се осећао потпуно независно. Радио сам дању и писао ноћу, коначно сам могао да се посветим ономе што истински желим.

Можемо ли да претпоставимо да има аутобиографских елемената у роману Откачен, који је сада пред нашим читаоцима?

Као и јунак Откаченог и ја сам живео у такорећи мемљивом станчићу, без купатила, са тушем у кухињи, без грејања, заправо у малецкој соби с креветом. Топле воде би било само понекад. Очигледно је то био вашљив дом, али мој дом. Имао сам деветнаест година када сам написао Откаченог, тако да у њему има и других аутобиографских елемената, али морам да истакнем да никада нисам пио док сам писао (што је мој јунак чинио).

Овај роман је врло интересантно писан. Можемо ли рећи да је он модерна верзија „романа одрастања“? Шта је важније било за вашег јунака – да постане писац или пристојно људско биће, зрео одрастао човек?

Ово питање ми се баш свиђа. Рекао бих да је у почетку мом јунаку било много важније да постане писац. А након те невероватне недеље коју је проживео, много више се заинтересовао да постане нормалан човек, да одрасте. Тако да сте у праву: ово јесте модерна верзија романа одрастања.

Да ли је младима у Немачкој тешко да започну независан живот (да оду од куће, нађу посао, пронађу се професионално и друштвено…)?

Све зависи. Примећујем мали страх од предузимања рискантних и храбрих одлука. Млади у Немачкој јесу привилеговани јер данас имају много могућности, али истовремено то значи и много могућности да доживе неуспех. Постоји велики притисак породице и друштва да се уради „права“ ствар или оно што сви од тебе очекују. У Откаченом пише отприлике овако: „Сви ти људи се плаше од празнине у њиховим радним биографијама, али нико се не плаши да одустане од својих снова.“

У роману има доста описа Берлина, а посебно тамошњег ноћног живота. Да ли је и то засновано на вашим искуствима? Можемо ли рећи да је то нека врста вашег омажа савременом Берлину?

Не бих рекао савремени Берлин, зато што је роман писан 2003/2004. У то време заиста и није било књига или филмова о Берлину, па сам помислио да не би било лоше да ја напишем једну такву књигу. Данас највероватније не бих употребио назив „Берлин“ у роману него бих рекао само велики град. Да, дефинитивно има мојих искустава, али с друге стране и нема. Берлин није био толико атрактиван као данас. Дословно сам се једини из моје школе (у Минхену) преселио у главни град, и док сам писао ову књигу, био сам усамљен.

У првом роману који сте објавили, Беково последње лето, два главна јунака су припадници две различите генерације. Може ли се рећи да су обојица на неки начин изгубљени и да нису способни да нађу прави пут у свом животу?

Обојица су пре свега веома различити. Раули је фантастичан музичар, осећајан и стидљив у погледу девојака. Бек, његов наставник музичког, јесте старији, он је просечан, циничан и бивши музичар са срушеним илузијама, али он никад није имао проблем са женама. Обојица желе оно што немају, а што онај други има. Питање је: да ли овакве две особе, тако различите, могу да постану пријатељи?

Трећи јунак, Беков пријатељ Чарли је хипохондар. Да ли је страх начелно осећање међу људима данас? Која генерација је више уплашена од живота – Бекова (четрдесетогодишњаци) или Раулијева (двадесетогодишњаци)?

Тешко је рећи. Ипак, Раулијева генерација је паралисанија од Бекове. И страх је сасвим природан ако узмете у обзир да смо окружени лошим догађајима и вестима. Не само у новинама и на телевизији него и на интернету и мобилном телефону, са свих страна. Социјални медији су све променили и бескрајне су могућности заплашивања. С друге стране, многи људи који су живели у Берлину током 1980-их рекли су ми да је њихов тадашњи страх био реалистичан, на првом месу су се плашили нуклеарног рата. Али објаснили су ми да их је тај страх терао на филозофију „carpe diem“ (ухвати дан). Јер они су се плашили да ће умрети, али нису се плашили живота.

Код вас као да је уметност својеврсни излаз из тих доминантних страхова и животних притисака. Раули је уметник, талентован клинац, али је лажов, делинквент. Мислите ли да је то цена за таленат и начин да се у животу „успе“?

Није нужно. Али ако сте геније као он, морали сте да напустите „нормалан начин живота“, па је вероватно природно да будете на граници и у другим сферама. Велики сам фан Боба Дилана и док сам стварао Раулија, имао сам на уму младог талентованог Дилана, који је причао приче о себи и свом животу које нису биле истините, али су изгледале као да јесу.

Раули је поред тога и имигрант из Литваније. Да ли сте хтели да покажете статус источноевропских имиграната у Немачкој данас?

Не на првом месту. Кад сам развијао причу, схватио сам да Раули мора да буде аутсајдер на неки начин. Не само неко ко је „нов у граду“ него нов у земљи. Неко ко има тешкоће с језиком и проблем да стекне пријатеље – па онда може да буде срећан кад неостварени наставник хоће да му помогне да постане музичар. Друга околност је та да сам имао веома доброг друга из Литваније и видео сам како се тешко борио када је дошао у Немачку. И последње, али не мање важно: одувек сам био заинтересован за источну Европу и хтео сам да имам јунака одатле. Мислио сам да би то био одличан пар: ситуиран средовечни наставник из Немачке и младо чудовиште из Литваније.

Да ли због тог вашег интересовања за источну Европу јунаци у средишњем делу романа  путују колима од Минхена преко Мађарске, Румуније и Бугарске до Истанбула? Да ли сте хтели само да их проведете кроз авантуру или је то био начин да изоштрите њихове односе?

Могао бих сада да изнесем неке „високе“ мисли о смислу тог путовања, али истина је следећа: они путују до Истанбула јер сам ја имао 21 годину када сам писао роман и свидело ми се да та три јунака гурнем у авантуру. И сам сâм прошао то путовање. Као и Чарли, и ја имам страшну авио-фобију па сам морао колима до Истан-була. Други разлог је тај што књига има структуру албума музичке плоче. „А“ страна се одвија у Минхену и показује стагнацију и јунаци доживљавају само унутрашња путовања. Другим речима, музика је равна. Али „Б“ страна је – као најчешће у музици – више експериментална и изненадно путовање постаје реалистично.

У једном тренутку ваши јунаци помињу Београд и Србију, односно одлучују да не путују преко Београда због рата. Да ли сте били упознати са политичком ситуацијом у Србији деведесетих? Да ли ви и ваша генерација начелно имате било какво мишљење или сазнања о Србији (било о садашњости било о историји)?

Сећам се да је политичка ситуација у Србији била велика и важна тема за мене и моје школске другове крајем деведесетих. Много смо разговарали о рату. А сада – моја цимерка из Берлина је пореклом из Србије па разговарамо често о Србији. Недавно је била у Београду, причала ми је о њему и тај град ме заиста фасцинира. Једини проблем је мој страх од летења, али чим нађем друштво једнако лудо као ја да крене колима од Берлина до Београда, долазим.

Овај роман је екранизован 2015. Чини се да је то велики успех. Да ли сте били задовољни екранизацијом? Каква је била рецепција филма у Немачкој?

Да будем искрен: то и није био неки велики успех. И као и код многих адаптација, није лако писцу да свиме буде задовољан, зато што су они морали да исеку многе делове. Чак и главни конфликт између медиокритетског средовечног наставника и талентованог младог чудовишта није истакнут у филму. Велико питање у књизи је: да ли збиља можете да оставите свој сигуран посао и поново почнете да се бавите музиком кад се појави неко толико млађи и толико талентованији од вас. И ко је срећнији и остваренији уметник – онај ко се никад није окушао или онај који је пробао и пропао у томе? Све ово недостаје у филму, као и делови о љубавном заплету. Али редитељ и његов тим су урадили најбоље што су могли, свиђају ми се слике и музика и глумац који глуми Раулија је одличан. Наравно, и даље не могу да верујем да је снимљен филм. Моменат када сам седео у биоскопу са породицом и пријатељима и гледао на платну адаптацију свог романа, био је један од најважнијих у мом животу. Све је било невероватно и захвалан сам што се догодило.

Добили сте неколико књижевних награда. Можете ли сада рећи да сте се реализовали као писац? Чули смо да имате много обожавалаца, а нарочито међу девојкама?

Несумњиво је да се сада осећам много сигурније као писац него што је то било на почетку. Првих година наилазио сам само на одбијања издавачких кућа, агената и отворених микрофона. Осећао сам се као промашај. Тек после пет година сам објавио првенац. Зато је леп осећај знати да постоји макар мало људи којима се свиђају моје приче. А што се тиче другог питања: жене имају ту добру црту да статистички читају много више од мушкараца, посебно романе, тако да имам среће. Али ја и не пишем за свакога.      

[/restrict] первый займ 0 процентовчестное слово займ на картубыстрый займ без электронной почты

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *