Хладноратовско страхопоштовање

АМЕРИЧКИ ПОГЛЕД НА РУСКУ СИЛУ

По угледу на извештаје о совјетској војсци из осамдесетих година прошлог века, амерички обавештајци и аналитичари саставили су, први пут после скоро три деценије, процену руске војне силе, њених потенцијала и перспектива

Судећи према вестима из Вашингтона, хладноратовско расположење према Русији је све жешће. Почетком месеца амерички председник Доналд Трамп је „уз негодовање“ (Ројтерс) потписао закон којим се уводе нова ограничења у односима између САД и Русије, и то иза затворених врата, без уобичајене помпе која прати потписивање усвојених аката или извршних председничких указа.

Трампово негодовање није пука медијска игра. Уз свој потпис додао је и „изјаву уз потпис“ (енглески signing statement). О чему је заправо реч? Укратко, у питању је документ, углавном врло кратак (Трампова изјава запрема мање од једне странице и 380 речи) у коме председник изражава свој политичко-правни коментар закона који је управо потписао. Њујорк тајмс је подсетио своје читаоце како су ове изјаве раније представљале реткост, али да су учестале од времена Роналда Регана. Олако их је користио Џорџ Буш Млађи.

Ово средство постало је контроверзно од када су председници њиме исказивали став да су потписани закони неуставни. Трамп је предузео баш такав корак. „Иако подржавам оштре мере да се казни и одврати агресивно и дестабилишуће понашање Ирана, Северне Кореје и Русије, овај закон је озбиљно мањкав“, речи су Трампове изјаве. Даље пише да се неки чланови усвојеног закона косе са председничким извршним овлашћењима. То се можда може рећи и за оно што провејава иза читавог пакета санкција – ограничење могућности Трампу да модификује њихово спровођење. Наиме, економске санкције се историјски сматрају актом објаве рата. Амерички председник би као врховни командант морао да има могућност да преговара о њиховом обиму како би могао да постигне решење отвореног питања са страним силама.

[restrict]

ПРЕДСЕДНИК ПРЕД ДУВАРОМ Званичник Стејт департмента из Обамине администрације Едвард Фишмен указао је да Трамп није имао много маневарског простора пошто је подршка овом пакету санкција била готово једногласна (у Сенату било је 98 гласова за према два гласа против, док је у Представничком дому однос био 419:3). У таквим околностима Трампов вето би само распламсао медијски скандал који несмањеном жестином пламти о његовим тобожњим везама са Русијом. Ово законско решење прописује санкције које су, како наводи Дојче веле, „такве да их Трамп не може лако уклонити“. Чини се да је ово била идеја водиља овог законодавног подухвата.

У аналитичком коментару ове немачке новинске куће наводи се да се може говорити о „новој рунди Хладног рата“ – према суду новинара и публицисте Константина Егерта овим је „запечаћен статус Русије као непријатеља“ пошто је она увршћена, заједно са Ираном и Северном Корејом, у геополитичку „осовину зла“, концепт који је проминентно место добио за време администрације Џорџа Буша Млађег (занимљиво је да Трамп у својој изјави Русију смешта на треће место међу државама против којих су усмерене ове санкције, иако је у тексту закона Х. Р. 3364 Русија иза Ирана, а испред Северне Кореје). Биће да Егерт претерује – Русија је у сваком случају, у геополитичкој визији многих америчких званичника, сувише важан противник да би се сврставала у било какву групу. Заоштравању је по свој прилици допринела и источноевропска турнеја америчког потпредседника Мајка Пенса.

Током четвородневне посете Пенс је био у Талину, у Естонији, где је разговарао са представницима три русофобне прибалтичке државе, потом Тбилисију, где је имао прилику да посматра учешће грузијских трупа у вежби „Племенито партнерство“ као и нову НАТО чланицу – Црну Гору – за коју ће ово бити посета највишег нивоа из САД у њеној дипломатској историји.

Јури Фридман, спољнополитички коментатор Атлантика сматра да је ова посета, иако према изјави из Беле куће представља наставак председникових дипломатских напора, заправо изазов једном од најексплицитнијих Трампових спољнополитичких уверења – „Америка на првом месту“ – које се, додуше, слабо манифестује у његовој спољнополитичкој пракси.

Ројтерс је у извештају са ове турнеје Пенса сврстао међу „јастребове“ америчке политике према Русији. Пенс је, на пример, осудио Русију за „окупацију грузијске земље“ током обраћања америчким и грузијским трупама на заједничкој вежби свега шездесетак километара од Јужне Осетије, у којој се налазе руске снаге. Понуђено је више различитих тумачења оваквог понашања водећег америчког двојца. Џерод Ејген из Беле куће тврди да су Трампова и Пенсова „руска политика“ у потпуном сагласју, док Мајкс Макфол, бивши амерички амбасадор у Москви, наводи да иако се можда ради о политици „доброг и лошег полицајца“, она тешко може да успе у овом случају пошто ће Москва по свој прилици ово разногласје видети као знак политичког расула. Није искључено да се и ради о томе и да има значајних разлика у америчком вођству какву политику је потребно водити према Русији.

РУСИЈА КАО КРУПНИ ИЗАЗОВ Но без обзира какво се разумевање збивања у Вашингтону прихвати као веродостојно, јасно је да су шансе за брзо и суштинско побољшање руско-америчких односа врло мале. Да ли ће најновије заоштравање водити ка нечему што би личило на Хладни рат, стање готово перманентне затегнутости и неприкривеног ривалства? Многе епизоде указују да се одвија некакво престројавање чији су садржај и смисао и даље магловити. Некада је упутно занемарити овако широка разматрања да бисмо обратили пажњу на детаље, а један од њих је у српској јавности готово занемарени опширан извештај о руској војсци који је америчка Војна обавештајна агенција објавила 28. јуна.

Публикација Руска војна моћ: изградња војске која би подржала аспирације велике силе je, као што рекосмо, прилично обиман документ. Његових 116 страница сугерише да га амерички председник неће детаљно проучити – познато је да није реч о приљежном читаоцу. Сама чињеница да је овај извештај објављен, међутим, врло је знаковита. Каспар Вајненберг, секретар за одбрану, затражио је од ДИА у септембру 1981. да изради преглед војне моћи Совјетског Савеза. Тада је издата публикација Совјетска војна моћ која ће се усталити као годишњи преглед совјетске војне силе за америчку публику, посебно за америчке државне званичнике. Објављивана је до 1991. године.

На самом почетку документа Русија се недвосмислено означава као „крупни изазов за Сједињене Државе“. „Москва ће наставити да агресивно води своју спољну политику и остварује циљеве ангажовањем широког опсега државних капацитета“, наводи се у предговору који је потписао генерал пуковник морнаричке пешадије  Винсент Р. Стјуарт. Размотрени су сви важни аспекти руске војне силе почев од војне доктрине и стратегије, перципирања опасности, кључних оружаних средстава од нуклеарног оружја до средстава обмањивања, електронског ратовања, средстава за ратовање у виртуелном простору, буџета за одбрану и официрског кадра.

У извештају је присутан тон уважавања према ономе што су руски војни реформатори постигли од раних 2000. година и што се могло видети на оперативном плану током „Кримске кризе“ 2014. године. Тада је, како се наводи, „свет могао да први пут види војску која је деловала изненађујуће дисциплиновано и добро опремљено онима чија је слика руских снага формирана током година распада 90-их“. Оцењује се да је садашња руска војна сила „у успону“ и да се по многим значајним елементима разликује од робусне и гломазне совјетске војске. Оцена да је „нова руска војска алатка која може да се употреби да подупре московске амбиције да представља водећу силу у мултиполарном свету“, делује крајње ласкаво посебно ако се узме у обзир да долази од ненаклоњених америчких колега.

Ако га буде, нови хладни рат ће, попут старог, представљати и једну џиновску психолошку операцију – самоперцепција и перцепција противника биће кључне бојне параметре.

Недвосмислено је да аутори извештаја Русију виде као истакнуту претњу америчким интересима. Исто тако, они сагледавају Русију као некога ко држи да су Сједињене Државе и њени партнери из НАТО-а главна претња руским геополитичким амбицијама. Оваква уверења, сматра Руби Мелен, коментатор Форин полисија, могу додатно да утичу на ионако крхке односе између две силе. Русија, према мишљењу аналитичара ДИА, сматра да су Сједињене Државе малигни фактор у развоју унутрашњих прилика у низу земаља – између осталог процењују да Руси верују како САД систематски раде на подривању политичког устројства саме Руске Федерације, да сносе велики део одговорности за Арапско пролеће и насиље које је тада отпочело, као и за обојене револуције широм Источне Европе почетком 2000. година. „Москва страхује да амерички покушаји да наметну скуп прихватљивих међународних правила угрожавају темеље кремаљске моћи давањем одобрења за страно мешање у руске унутрашње ствари“, наводи се у овом документу.

 Дејв Маџумдар, у коментару за Нешенел интерест, наводи да су аутори халдноратовских претеча извештаја често умели да оману, углавном због слабих обавештајних података. Међутим, нумерички детаљи у оваквим извештајима и нису претерано значајни. Важнија је перцепција коју ће о руској војсци стећи неко ко буде прегледао овај документ: да је реч о растућој сили вредној страхопоштовања иза које стоје глобалне политичке амбиције. Делује ли то као добар хладноратовски шлагворт?     

[/restrict]